Iz komentara koje sam slušala okolo, ljudi ne mogu da razdvoje provokativan sadržaj od zlostavljanja koje se dešava. Hajde da im pomognemo da razgraniče…
Uvek sam želela da provociram, ne govorim o Instagramu – već o stilu javnog nastupa. Koncept prvobitnog studija kada smo pili čaj, ili koncept emisije sad gde smo u bazenu, provokativni su da bi privukli pažnju i podstakli dijalog. I ranija najava – “građani i građanke, seljaci i seljanke” bilo je tu da bude provokativno.
Dobro je pitanje kako razdvajamo različite tipove provokacije – jer verujem da provokacija ne može i ne treba da postoji samo radi provokacije. Iza nje uvek mora da bude sadržaj. Ali i kada nije tako, nasilje nikad nije logičan sled okolnosti iako je često tako.
Ne postoji provokacija na koju je odgovor nasilje.
Javne ličnosti su neprekidno na meti komentara, kakvo je tvoje mišljenje o toj vrsti pažnje
Često se misli da su žene i uopšte javne ličnosti željnje pažnje i svaka provokativna fotografija izaziva salvu različitih komentara sa seksualnim aluzijama. Istina je upravo obrnuta, nisu ti ljudi sa fotografija željni pažnje, već oni koji komentarišu i time bi da dobiju deo pažnje koji se generiše oko javnih ličnosti i njihovih novih filmova, knjiga…
Da li je ikad romansa počela tako što je neko ženi na Instagramu komentarisao slike? U mom slučaju zaista ne. Da li ti komentatori očekuju da ih uvažim kao udvarače? Ne mislim da je to realno očekivanje.
Jedan od komentatora sa kojim sam u knjizi razgovarala, otvoreno i priznaje da je želeo pažnju koja se stvarala zbog sadržaja. Počelo je od bezazlenog zezanja ali počeo je fenomen otimanja pažnje. I ništa dobro i kreativno ne može da izađe od tog otimanja o pažnju. U stvari može – knjiga.
Knjiga stavlja tačku. Odlično je ime Odgovor – možda je za one koji nisu čitali knjigu važno da preciziramo. Odgovor kome, odgovor na šta?
Mnogo je pitanja, Odgovor je samo jedan. Rečenica kojom je knjiga najavljena nije reklamna fraza već odraz stvarnosti. Oko digitalnog nasilja pitanja su brojna, i mi smo u knjizi pokušali da damo što jednostavniji odgovor. Odgovor je upućen i onima koji su me savetovali da zaključam komentare, i onima koji su me pitali “zašto si se tako našminkala, obukla…”
U celom procesu rešavanja digitalnog nasilja, ključan je prvi korak – prepoznavanje da je to što se dešava nasilje. To je najteži deo, mnoge devojke i devojčice uopšte nisu svesne da se nalaze u situaciji nasilja. Nisam ni ja isprva prepoznala. U knjizi izdvajam važnost okruženja, prijatelja koji su tu da pomognu u imenovanju nasilja. U mom slučaju to je bilo presudno. Iva Von Eve ima čitavo poglavlje o tome kako na nasilje reagovati, kako je ona reagovala.
Na početku i piše „Ovo je knjiga o prijateljstvu“ i zaista na svakom koraku Odgovor ističe važnost prijateljstva, ali prijateljstvo često nije dovoljno…
Prvi korak u borbi protiv nasilja je prepoznavanje i imenovanje nasilja. Uključila sam i definicije najprisutnijih pojmova vezanih za digitalno nasilje i uputila čitaoce da potraže Pojmovnik rodno zasnovanog nasilja posredstvom tehnologije koji je napisala Hristina Cvetinčanin Knežević. Važno je podsetiti i društvo da se na nasilje itekako može i treba da reaguje. Mi smo danas na putu da nasilje posredovano tehnologijom bude prepoznato i u zakonu i kažnjivo. Tužilaštvo za Visokotehnološki kriminal treba da prepozna nasilje koje bez obzira što je u digitalnoj sferi ima vrlo realne posledice.
Kao najintrigantniji deo izdvojila bih razgovor sa Matorim momkom Blumfeldom. On je poznat gledaocima tvoje emisije po tome što je komentarisao i inspirisao druge komentatore. Da li ti je taj razgovor doneo nešto novo? Ima li smisla da upoznamo bolje i razgovaramo sa onima koje znamo iz komentar sekcije?
Saznala sam više, ali nije mi razgovor doneo razrešenje. Pomisla sam mora li svaki komentator da bude toliki klošar. Digitalni klošar, ide okolo, luta ovde onde u potrazi za pažnjom. Žicka pažnju, jer pažnja je u digitalnom svetu moneta. Kao da mole za pažnju… Matori momak je pokazao da u tom svetu postoji i nešto šarmantno. Može se biti duhovit a da ne budeš nasilan.
Šta nosiš kao najdražu uspomenu iz procesa nastanka?
Znaš kako kažu “Nije lepota u cilju, lepota je u putu”. I zaista, put nastanaka knjige Odgovor, za mene je imao najveću vrednost. Mislila sam na početku da znam kako treba da izgleda, a kroz naše razgovore, u toku uređivanja rukopisa – mnogi novi vidici su se otvorili. Knjiga je postepeno dobijala oblik.
Puno premotavanja unazad bilo je dosta oslobađajuće. Sada kada imam knjigu ispred sebe jasno mi je kroz šta sam prošla, znam kako se to zove i znam koji je moj stav po tom pitanju. Nije postojao odgovor na samom početku, odgovor je nastao u procesu pisanja.
Najveća snaga knjige Odgovor je u pozivu da se na nasilje reaguje.
Prema istraživanjima, najveći broj ljudi su posmatrači. Većina njih pruža pasivnu podršku nasilnicima, a nisu ni svesni da je to podrška. Alarmantan mi je bio podatak koji sam saznala od Ane Mirković, psihološkinje koja je pisala i predgovor za knjigu – tek svaka deseta osoba stane u zaštitu osobe koja doživljava digitalno nasilje. Pretpostavljam da je to zato što se još uvek digitalno nasilje ne shvata dovoljno ozbiljno. Želim da se to promeni.
Neverovatno je lako stati u odbranu – potrebno je samo da otkucaš par reči. Moć reči je ogromna.
Mi možemo da postavimo primer po kome se može živeti. Ako većina ljudi otvoreno zauzme stav protiv nasilja, nasilje se može značajno umanjiti. Kada jedna osoba krene da se bori, nastaje efekat lavine, ljudi se osećaju osnaženiji da dignu glas, nisu usamljeni u tome.
Kakav je osećaj kad velika izdavačka kuća stane iza tebe?
Pre svega Laguna je prepoznala da je tema bitna, a onda i način na koji smo prišli pojmu digitalnog nasilja. Mislim da izdavačke kuće mogu da učine mnogo, postoji cela infrastruktura promocije i distribucije koja u ovom slučaju može da bude u službi borbe protiv nasilja.
Više ljudi će imati šansu da pročitaju knjigu, se upoznaju sa temom, važno je imati prijatelje, saveznike. Ako se ne varam ti si to rekla na početku – o važnosti uređivanja. Pomenula bih i Laguninu urednicu Ivanu Misirlić koja je radila na rukopisu sa nama, i lektorke i korektorke. Uvek je bolje kad više očiju čitaju knjigu, svako da važnu sugestiju.
Kako smo zajedno radile nema puno tajni – sve je u knjizi ali šta bi bio neki nastavak, kuda se priča kreće, očekujem sve samo ne običnu promociju i dalji život knjige
Meni je velika želja da u narednom periodu organizujemo seriju diskusija u srednjim školama, možda čak i u starijim razredima osnovnih škola. Čini mi se da je najvažnije da mladi prepoznaju nasilje koje se dešava oko njih. Videli smo iz razgovora sa mladim devojkama da korišćenje društvenih mreža počinje već u starijim razredima osnovne škole, od desete godine. Ne mogu da zamislim kako je njima u tim godinama kada dožive i najmanju neprijatnost, jer sam se i ja, iako medijska ličnost, našla u nebranom grožđu i bilo mi je potrebno nekoliko godina da reagujem.
Volela bih da im knjiga poruči da su problemi sa kojima se suočavaju rešivi, jer mladi neprekidno žive drame. Verovatno im deluje kao smak sveta.
Granica između digitalnog i realnog sveta se svakog dana sve više briše. Zato je i bitno da se digitalno nasilje što pre shvati ozbiljno. I da se reaguje. Tek tada možemo da govorimo o nadi – da će jednog dana biti rešeno. Da neće biti posledica. Iz situacije nasilja veoma je teško reagovati.
Niko ne želi da se oseti kao žrtva da sebe vidi kao žrtvu. Nedavno sam videla ispod jedne slike potpis “Hana Adrović žrtva digitalnog nasilja”. I opet mi je zasmetalo. Naučila sam mnogo bolju reč – prebroditeljka. Mi koji nasilje doživljavamo, preživljavamo, prebrodimo, pobedimo – nikad nismo želeli da budemo žrtve ili da ostanemo u toj poziciji.
Koji ti je bio najteži deo u procesu nastanka knjige?
Nateži mi je bio vrtlog razmišljanja da li da uopšte izađem sa svojom pričom u javnost. Najteže je bilo krenuti u ceo taj proces koji je kao što smo pričali veoma kompleksan. Bilo mi je i teže i lepše nego što sam očekivala. Šta je bilo najteže? Početak.
