Journal preporuka: Roman
„Zemlja snega“

Prave književne hedoniste ove nedelje upoznajemo s najupečatljivijim predstavnikom japanske književne scene dvadesetog veka, Jasunarijem Kavabatom i preporučujemo njegov elegičan roman Zemlja snega. Roman je objavila IK Lom, a za prevod je bio zadužen Flavio Rigonat.

Jasunari Kavabata pripadao je književnoj struji druge polovine dvadesetog veka i svrstava se, uz Osamu Dazaija i Jukija Mišimu, u red najznačajnijih autora koji su stvarali mimo moralnih i društvenih konvencija, što je svakako dovelo do popularizacije japanske književnosti izvan granica Japana.

Zemlja snega svrstava se u red kapitalnih romana, i umnogome je uticao da Jasunari Kavabata postane prvi japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1968. godine. Četiri godine nakon ovog priznanja Kavabata je preminuo usled suicida, a iza njega je ostao vanvremenski književni opus u koji se, pored Zemlje snega, ubrajaju i romani: Hiljadu ždralova, Kuća uspavanih lepotica, Lepota i tuga.

Utisci o romanu

Roman Zemlja snega, jeste književno delo ispunjeno melanholijom, čežnjom, misaonim obrascima i retrospektivnim epizodama. Te retrospektivne epizode često su isprekidane događajima iz sadašnjosti, i zajedno čine celinu koja harmonično traje do samog kraja romana. Radnja se odvija na izolovanom odmaralištu koje je, uglavnom, prekriveno slojevima snega.

Kao glavni protagonista javlja se bogati naslednik Šimamura koji iz jednolične svakodnevice  beg pronalazi u udaljenom planinskom odmaralištu. Šimamura se bavi proučavanjem baletskih igara, iako ranije nikada nije video izvođenje bilo kakve baletske predstave. Uz to, on je oženjen, ima decu, međutim u mnogim momentima može se videti da to na njegove životne izbore ni na koji način ne utiče.

Porodica je smeštena izvan Šimamurinog primarnog fokusa, i gotovo se tek u segmentima napominje njihovo postojanje. U uvodnom delu romana glavni junak putuje vozom ka odmaralištu, a naspram njega nalaze se devojka Joko koju krasi mistična lepota, i bolesnik kojeg ona neguje. Sve je tajanstveno, može se samo saznati da Šimamura putuje kako bi video Komoko, mladu gejšu koja je osuđena da radi u ruralnom krajoliku Japana. Putovanje je praćeno neizrecivo divnim pejzažnim momentima koji se smenjuju velikom brzinom. Sve je svedeno i maglovito, Šimamura se nalazi u stanju između jave i sna, te u jednom momentu na prozoru kupea usled igre svetlosti zamišlja lice devojke koja sedi naspram njega.

Nemoguća ljubav

Nakon sadašnjeg trenutka koji se odvija u kupeu voza, nastavak je vođen Šimamurinom retrospekcijom koja čitaoce bliže upoznaje s momentom prvog susreta između njega i Komoko. Tako dolazimo do saznanja da je Komoko nekad živela u Tokiju, gde je takođe imala status gejše. Nakon nepredviđenih životnih okolnosti ona biva primorana da napusti prestonicu, te odlazi da radi u izolovanom banjskom odmaralištu gde je posao gejše zahtevao da mnogo češće pruža seksualne
usluge posetiocima. Već pri prvom susretu Šimamura se na  njemu svojstven način zaljubljuje u Komoko.

Međutim, u mnogim momentima ispostavlja se da je Šimamura zapravo u zabludi, i da zbog emocionalne zatvorenosti on nije u mogućnosti da oseti pravu ljubav. Komoko je, nasuprot njemu, mnogo otvorenija, istinski je zaljubljena u Šimamuru i nastoji da u svakom momentu ispuni njegove želje. Samim tim, ona krši osnovno pravilo svake gejše – koje strogo zabranjuje bilo kakvu emocionalnu povezanost između nje i drugih muškaraca. Oboje su svesni da ova ljubavna afera ne može prerasti u višu instancu, jer od samog prologa vodi ka očekivanom ishodu koji će se desiti pre ili kasnije – a to je kraj. Na taj način Jasunari Kavabata stvara roman o nemogućoj ljubavi, koja nadilazi sve vremenske okvire i postaje svojevrsni simbol melanholične čežnje, emocionalne složenosti i izgubljene ljubavi.

Simbol unutar naziva romana

Svaki deo romana ispunjen je različitim elementima hladnoće. Ta hladnoća prvenstveno je prisutna unutar Šimamure, koji je gotovo u većem delu romana lišen bilo kakvih emocija. Takva je i priroda oko njega – na prvi pogled odiše besprekornom lepotom, koja se gotovo ne može opisati. Međutim, taj pejzaž sa sobom donosi i neki vid pustoši jer zima ima apsolutnu snagu da umrtvi svaki treptaj života. Na taj način Šimamura i zemlja snega funkcionišu u neprekidnoj sinergiji.

Scene unutar romana Zemlja snega odigravaju se suptilno. Ta suptilnost najviše je izražena u opisima seksualnog čina između Šimamure i Komako – jer iz obrisa koje autor u tim momentima istančano nijansira može se tek naslutiti da se među njima nešto zbilo. Roman je na taj način ispunjenim mnogobrojnim neizgovorenim mislima koje ostaju da, poput zagonetke, budu odgonetnute od strane čitalaca. Ovaj način pripovedanja čini da nas roman još dublje uvuče u samu priču – jer ta uzastopna svedenost postaje poput tragova u snegu koje su prekrili novi snežni nanosi.

Foto: Instagram; IK Lom; Pexels