MORE JE I PITANJE I ODGOVOR.
Marina Bugarčić knjigom Beograd je moje more, hrabro je iskoračila na domaću književnu scenu. Njena prva knjiga pobrala je brojne pozitivne kritike i naklonost čitalačke publike. Autorka je sklonost ka pisanoj reči nastavila da neguje, otvorivši novo poglavlje vlastitih promišljanja – More je i pitanje i odgovor. Simbolično predstavljena kroz more u njegovom najširem smislu, knjiga postaje naše ogledalo i odraz u kome pronalazimo odgovore na sva pitanja koja autorka postavlja. Interakcija sa pomenutom knjigom tako postaje naše malo introspektivno putovanje u kome nas Marina Bugarčić nepretenciozno ali ohrabrujuće podstiče da krenemo na putovanje samospoznaje na kome se ne bojimo da zaronimo u dubine i osetimo svu bol, sreću, oživimo stare uspomene i izmaštamo buduće. Da se zagledamo u dubinu naše duše koja, kao i more, krije u sebi mnoge bure, plime i oseke.
Sa Marinom Bugarčić smo razgovarali o knjizi More je i pitanje i odgovor.
Nakon knjige „Beograd je moje more“ predstavljate knjigu „More je i pitanje i odgovor“. Koliko vam je novo poglavlje mora kao svojevrsne filozofije življenja u vašem autorskom radu dalo prostora za rast?
Mislila sam da neću uspeti da dođem do sebe na način na koji sam uspela kada sam napisala prvu pesmu za Beograd je moje more. Napravila sam grešku već u samoj postavci takvog razmišljanja. Autorska i lična zrelost, kao i taj neki moj autorski rast se možda mogu opisati kao put od Beograda do mora ili od prve zarobljene postavke ti si moje more do postavke koja je lišena prisvajanja ali ne i pripadanja nečemu daleko većem, ti si more.
Da li duša pamti i kad kosti zaborave?
U vašoj prethodnoj knjizi rekli ste da pisci daju reči i da nas potom zarobe njima. Čime će nas zarobiti ova knjiga?
Za razliku od pisaca koji daju reči pa zarobe njima, nadam se da će ova knjiga osloboditi mnoge.
Da li uvek neke reči dugujemo sebi?
Možda ih nekad ostavljamo da rastu u nadi da će jednog dana postati dovoljno jake da nas oslobode sopstvenih nesigurnosti, dilema i pitanja.
Izroniti iz sna koji nije san
i budan sanjati snove koji su java,
bez straha da će nestati
ako pogledaš u sunce.
U knjizi se bavite pitanjima duše, ljubavi, ali i samoće, prevazilaženja strahova i oprosta. Koliko je bilo inspirativno tragati za odgovorima na pitanja koja ste u njoj postavili?
Jasno je da nema odgovora bez postavljenih pitanja, ali, u ovom slučaju, nisu me zanimali odgovori, zanimala su me pitanja. Prva pitanja su vodila do drugih, druga do trećih, a treća, treća nisu vodila do odgovora već do razumevanja. U razumevanju pitanja, pronašla sam inspiraciju koja je bez potrebe za tim dovela do odgovora na pitanja koja nisam ni postavila.
Nije dobro uvek žuriti,
jer u brzini možemo prestići sreću.
U kakvim sve trenucima nastaje inspiracija za pesmu?
Uglavnom kad svet za ostale teče kao po zamišljenom planu i programu. Možda je to kao i kod fotografije, veština posmatranja na prvi pogled običnih stvari koje se kasnije pokažu kao sve samo ne kao obične.
Nadam se da ćemo ovaj svet posmatrati
ne kao onaj koji ostaje iza nas,
već kao onaj koji nam je potreban i dok smo tu.
Čini se da u današnjem svetu, sve manje imamo vremena za male radosti, male pažnje i mala dobričinstva. Koliko je važno odvojiti vremena za takve trenutke?
Uglavnom pričamo o svetu koji želimo da ostavimo, ali, šta je sa svetom u kom trenutno živimo? Kako ćemo ostaviti nešto ako u ovom trenutku i vremenu ne usmerimo deo fokusa na te male radosti, pažnje i dobre namere. Ne mogu da kažem i ne znam šta je potrebno uraditi, ali mogu da se nasmejem tamo gde je nekom potreban osmeh, mogu da poželim nekom dobar i lep dan, mogu da pustim u prodavnici na kasi ne samo nekog starijeg već i dete koje drži samo sladoled u ruci i čeka u redu. Ni svet ni vreme neće stati zbog nas, ali se nadam da bar mi možemo zastati pa makar na pola minuta zbog sebe i zbog drugih.
Da li je i samoća jedan od nužnih saputnika u samospoznaji? U knjizi je dosta interesantno opisan odnos sa samoćom.
Samoću posmatram kao iskrenog i lojalnog saputnika. Glas razuma onda kad deluje da glasa razuma nema. Prihvatiti samoću nekad znači prihvatiti sebe, a kako ćemo prihvatiti druge ako ne prihvatimo sebe. Isto tako, kako ćemo znati koliko nam je neko bitan ako nismo spremni da ostavimo saputnika kao što je samoća kao šešir za sunce u sred leta.
Šta biste vi odredili kao najvažniji oslonac kojim ostavljamo naše tragove?
Ljude.
Knjiga More je i pitanje i odgovor je u izdavaštvu kuće Areté i dostupna je u prodaji.
Foto: Marina Bugarčić/ Alex Dmitrović
