Stihovi Milice Mitić su opipljivi, puni tekstura i mirisa, vode i zemlje, tela i srži. Naslov njene nove zbirke, Mekano i jestivo, zvuči gotovo hedonistički, a nakon zbirke Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza, gde su voda i granice bile dominantni motivi, Milica Mitić sada istražuje njihovu unutrašnju dinamiku – šta se dešava kada se ograde skinu, kada se jezgro otkrije, kada tišina prestane da postoji. Njena poezija je istovremeno i slavlje i rat, bučna i intimna, oštra i nežna.
Osim što piše, Milica je članica elektropop dua Anja Štark. Diplomirala je holandski jezik i književnost, a potom završila master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi. Kaže da joj je formalno obrazovanje donelo mnogo – ne samo uvid u literaturu do koje možda inače ne bi došla, već i sposobnost da sagleda umetnost iz više uglova, multimedijalno. A pesništvo? To je, izgleda, dolazilo samo po sebi.
U ovom razgovoru otkriva zašto veruje da svi pesnici pišu istu pesmu, kako je naučila da se ne stidi samopromocije, i šta ju je vodilo u stvaranju ove zbirke. Takođe, osvrćemo se na pitanja doma, identiteta, prilagodljivosti i otpornosti, ali i na nezaobilaznu temu – može li poezija zaista biti alat za prevazilaženje ličnih i kolektivnih lomova?
Naslov vaše nove zbirke, Mekano i jestivo, sugeriše određenu taktilnost. Kako je ovaj motiv utkao put kroz vaše stihove i šta mislite da simbolizuje u kontekstu savremene poezije?
Malo mi je teško da ga tumačim u kontekstu savremene poezije, zato što je u mojoj zbirci, a samim tim i čvrsto u mojoj glavi, vezan za jedan drugi motiv, a to je vodeni orah (vodeni orašac, kasaronja). Čitava knjiga zasnovana je na ovom motivu, koji koristim da bih govorila o srcu, o strašnim bodljikavim oklopima koje oko njega stvaramo ne bismo li ga zaštitili. Kada se ti oklopi uklone, baš sva srca su mekana, toliko da ih možemo pojesti.
Vaša prethodna zbirka, Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza, nosila je u sebi snažne slike vode i granica. Da li se tematski tokovi između ove dve zbirke prepliću ili razilaze?
Malo se upletu, pa se raspletu i raziđu i tako u krug.
Vaše pesme često istražuju ambivalentnost, suprotstavljajući slike poput slavlja i rata. Kako ova dualnost odražava vašu percepciju savremenog društva i umetnosti? Da li je ista pristuna i u novoj zbirci?
Upravo se slavlje i rat spominju u novoj zbirci jer baš tako doživljavam svet ovih dana. Bilo da se radujemo ili plačemo, u pitanju je buka, tišina kao da više uopšte ne postoji. A u umetnosti, valjda, sve isto kao i u životu.
Da li je voda i dalje dominantan element u vašoj poeziji ili su se pojavili novi simboli koji oblikuju vaše pesničko izražavanje?
Vode ne bih mogla da se otarasim i da želim (a ne želim (smeh)). U ovoj knjizi se javlja kao reka i kao jezero, zajedno sa zmijama, vidrama i vodenim biljkama, poput spomenutog vodenog oraha. Tu su još neke biljke (tušt i prkos), smrt, život i gomila ljubavi.
Kao umetnica koja se bavi i muzikom i fotografijom, kako različiti mediji utiču na vaše pesničko izražavanje? Da li smatrate da sinestezija umetničkih formi obogaćuje vaše stvaralaštvo i pruža dublju dimenziju vašim pesmama?
Delimično sam odgovorila na ovo pitanje kad smo govorile o formalnom obrazovanju – da, smatram da sinestezija umetničkih formi obogaćuje moje stvaralaštvo. Da li pruža dublju dimenziju – to ipak ostavljam vama da procenite, ali meni svakako pruža ogromnu zabavu.
Šta smatrate ključnim za autentičnost u savremenoj poeziji i kako izbeći uniformnost izraza u vremenu globalizacije?
Uopšte nisam sigurna da je moguće biti istinski autentičan u savremenoj poeziji, zaista mislim da svi pišemo istu pesmu. S druge strane, moguće da se ti osobeni glasovi javljaju sporadično, kao komete, pa onda blesnu i sagore u toj svojoj genijalnosti. Iskreno, mislim da bih više volela da neautentično tinjam, nego da sagorim na brzinu. Izgleda da nisam prava osoba da delim savete na ovu temu.
*Neil Young diskretno svira u pozadini.
Kako se tema ljudske otpornosti i prilagodljivosti reflektuje u vašoj novoj zbirci? Da li smatrate da poezija može biti alat za prevazilaženje ličnih i kolektivnih izazova?
Svi mi koji smo još uvek ovde, prilagodili smo se nečemu i prikagođavamo se i dalje. Prilagodljivost nije nužno teška reč. Otpornost je već nešto drugo i čini mi se da sam o njoj pisala u pesmi Prkos. Otpornost nam se poveća kada imamo za koga ili za šta da živimo. A poezija može biti alat za introspekciju, koja je veoma važna i za lične i za kolektivne borbe. Ne možemo se boriti ako ne znamo ko smo, a poezija neretko ima moć da nam to i otkrije.
