Obe glavne junakinje žele bolji život za sebe – ali interesantno kako na tom putu gotovo isključivo koriste pa čak i instrumentalizuju druge. Ljubav ako i postoji, tu je kao vrsta nusprodukta ovih procesa ličnog ostvarenja.
Da li je to tvoj komentar na odnose i na mesto ljubavi danas?
Ja mislim da moje junakinje očekuju od drugih da ih validiraju, da im daju afirmaciju. To je instrumentualizacija koja je posve očigledna, ali to je više moj komentar na odnos prema sebi nego na odnos prema romantičnim odnosima. Obe toliko mrze sebe da je prirodno da im ljudi služe za to da bi im popunili te mržnje ljubavlju i brigom. Mislim da one još uvek nisu stasale za pravo davanje.
Čini se da glavne (anti)junakinje odbacuju svoje prijatelje, neretko ih ogovaraju pred nepoznatim, čak otvoreno preziru, bezočno uzimaju sve što im se pruža i izdaju koga mogu ali istovremeno žude za onima koji ih vide onakvim kakvi jesu – i kažnjavaju.
Znamo li da kažemo kad je dosta
Da li je mazohizam potreba za pravdom? U kom trenutku one odlučuju da je dosta?
Da! Mazohizam je potreba za pravednom smrću, dođi i ubij me, ionako sam loša, zar ne? Ali, pošto govorimo o “neodrastanju”, Anja i Nađa ne mogu da donesu konačne odluke: zaista menjam život, zaista počinjem da pijem antidepresive, biću sama, okružiću se ljudima koje volim i shvataju kao lakši put da im neko presudi umesto njih. Na taj način izbegavaju odgovornost, a dolaze do željene destinacije – do kazne koju misle da zaslužuju svojim postojanjem. Mislim da odlučuju da je dosta kada i svi, kada ne mogu više ili kad se postavi pitanje života ili smrti. To je prva definitivna odluka koju čovek mora da donese i to je jedna vrsta inicijacije, odrastanja. One su odlučile da prežive i drago mi je zbog toga.
Uspešna si umetnica. Ti si verovatno za mnoge mlade uzor, šta bi im rekla – kako da se kreću ka vrhu? Da li je uopšte moguće zaobići mučninu tokom odrastanja?
Rekla bih im da je sve to toliko nevažno, da se “vreme prošlo i vreme buduće ionako uvek sreću u vremenu sadašnjem”. Rekla bih im da su stvari najjednostavnije i najkomplikovanije, da nije ništa bitnije od “biti tu, ovde i sada” i da je svaka preterana ambicija početna tačka za nesreću, da je perfekcionizam sprava za mučenje. Rekla bih im da su važna prijateljstva, odnosi sa ljudima, da jedu lepo i da redovno spavaju, da se trude da prihvate to što jesu, šta god da jesu, da se ne dokazuju nikome i da slušaju osećaj u stomaku. Ali, ko sam ja da im kažem? Ko je to meni kazao? Ko je ikada naučio na tuđim primerima?
Čija je naša mučnina?
Sartr je imao svoju Mučninu, koliko si želela da izborom imena uđeš u dijalog sa filozofijom egzistencijalizma, kao i sa modernističkim stanovištem, kritikom buržoaskog društva, usudom neautentičnosti. I naravno sa svima onima koji se na filozofiju pozivaju dok žive melodramu. I ti se baviš pitanjem neiskrenog ali dakako na jedan drugačiji, melodramski način. Sa druge strane, čini se da tvoje junakinje hrle ka samoobmanama, što je slika sreće, porodice, uspeha ili ljubavi manje autentična one se u nju više uklapaju.
Kako to da su njihove mučnine jedini kočioni mehanizam i jedini razlozi preispitivanja potpuno promašenih stremljenja?
Mi konstruišemo misaone i estetske konstrukcije da bismo preživeli svet. Ipak, osećaj nam govori neprikosnovene istine. Mučnina je izraz iskrenosti, mučnina je odjek stvarnosti u njihovim konstruisanim svetovima. Svi mi želimo romaneskne zaplete, ali zaboravljamo da nismo likovi na papiru. Telesnost nas sprečava da to budemo.
U postratnim generacijama kao što je tvoja, odjeci rata nisu direktni ali ih itekako ima. Pojave se i nestanu. Posledice su tu, njih živimo. Posebno je zanimljiv kontrapunkt da se o ratu kao i o bilo kom poroku govori u Beogradu ali u Banjaluci ne. Ne samo da u Banjaluci “nema” rata – tamo “nema” ni gej osoba, ni droge, “nema” razvrata. Beograd vidiš kao prljav, poročan i neprijateljski prema svakome ali stavovi i odnosi su ogoljeni bez obzira na to koliko su površni ili pogrešni. Banja Luka je prikazana kao grad mirnih porodičnih ljudi koji jedu piškote, školuju se u inostranstvu i slušaju vesele pesme dok je svo nasilje potisnuto iza te fasade. I u doslovnom i u metaforičnom smislu – odnos prema prošlosti sa jedne strane pogrešan, sa druge u potpunosti prećutan.
Da li je Banja Luka lepše lice ili bolno naličje Beograda?
U Bosni postoji legenda da se “Srbijanci uvek žale”. Istina, u Bosni se niko ne žali, jer je spisak predug za željenje. Kad bi se sve izvuklo ispod tepiha, prljavština bi zakopala kuće do krovova. U tom smislu, naizgled je lepše, ali bol je preblaga reč za to. Lepše i više patološko, rekla bih.
