Jedna autorka mi je rekla, da novinari književnice često pitaju: Kako objašnjavate svoj uspeh? Kao da je uspeh žena u književnosti nešto što treba objasniti… Ali želela bih da vas pitam drugo: Kolika je, po vašem iskustvu, cena uspeha u književnosti?
Ne znam da li sam uspela i ne znam da li sam platila cenu. Naravno, postoji jedan fenomen. Ljudi. Oni misle da te poznaju. Razgovaraju sa vama kao da vas poznaju. Mislim da to nije problem, nije cena. Ali da roman Nasleđe nije bio tako uspešan u Norveškoj, da nije prodat u velikom broju primeraka, moja sestra nikada ne bi napisala knjigu protiv mog romana. Roman protiv romana.
Možda bi cena mogla biti da ljudi imaju snažne stavove o vama jer mogu da veruju da ste, znate, pisali o svojoj porodici. A to je loše, jer mnogo porodica ima svoje porodične tajne. I oni zamisle da neko od članova njihove porodice može da napiše roman o tome. Kad me vide, pomisle, o, ona je takav neprijatelj, izdajica, prekršila je zakletvu ćutanja. I mnoge porodice se toga plaše.
Kao književnici, postoji odlomak koji mi snažno rezonuje u Da li je majka mrtva? kada Johana govori o umetničkim interpretacijama kao univerzalnim, ali i biografskim temama. I svi sporovi među junakinjama o načinu na koji bi se realnost mogla interpretirati tokom romana. Njena majka insistira na realizmu. Za žene književnice i umetnice, uvek postoji implicitno pitanje Šta vaša porodica misli o vašoj umetnosti? I možda to datira od vremena kada žene nisu mogle imati nezavisan javni stav, politički stav… Kako se vi nosite sa ovim pitanjima?
Mislim da se dosta promenio moj stav. Počela sam kao veoma mlada književnica, sa 22 godine, sa dečjom knjigom i tada sam pisala o ljubavi. Dugo sam bila neka vrsta autorke erotskih romana. I ljudi me nisu shvatali ozbiljno, ali da – sada mogu da kažem da je to dobra stvar jer sam, znate, imala puno izrugivanja. Bio je ljudi koji su pravili budalu od mene i od časopisa u kome sam pisala. Bila sam prilično lepa. Kada sam bila mlada i moja izdavačka kuća je mogla to da koristi mnogo više nego što sam zaista želela. Svi su želeli da me pozovu u TV emisije. To nije bilo ozbiljno, ali sam naučila mnogo iz takvog odnosa. Mogla sam da pišem prilično humoristične stvari, ironične stvari, i bilo mi je teško da me ozbiljno shvate. I toliko sam naučila tokom tog procesa.
Uvek postoje ta određenja, ne možete pisati erotski jer šta ako svi shvate doslovno. Saveti: Ne nikako, koristite humor, koristite ironiju. Tako se usmeravaju mlade književnice. Ipak, uvek je bilo ljudi koji su me razumeli. Posebno sam bila simpatična muškim kolegama puno starijim od mene. Kada sam bio prilično mlada, zamolili su me da budem potpredsednica Norveške unije pisaca. Možda zato što im je bila potrebna mlada žena. Upoznala sam puno starijih kolega, nekoliko muškaraca. Iskusila sam i mobing u novinama kojima sam pisala, i u toj situaciji mnogi su me zaštitili.
Veoma ste kritični prema porodici. Politički, porodica je osnova društvene reprodukcije, ali za žene je istorijski polje borbe. Vaši likovi su često između dve porodice, jedne date i jedne izabrane. Kako biste vi prokomentarisali temu porodice u radu Vigdis Jurt, čije su junakinje rastrzane između roditelja i dece?
Da, teško je. Stalno govorim da treba voditi iskren razgovor sa samim sobom, promišljen i iskren razgovor sa samim sobom. Tek onda moguće je to imati i sa drugima. Naučila sam od svoje porodice, koja nije toliko različita od porodica mojih junakinja Bergljot ili Johanne, da uvek postoje stvari o kojima porodice nikada ne pričaju. Pokušala sam sa svojom decom, svojom izabranom porodicom, da budem iskrena i o svom neuspehu, glupostima koje sam uradila, kada sam previše pila pokušala sam da budem iskrena, jer mi je to nedostajalo u mom odrastanju. Trudim da sve ovo radim, ali morali biste da pitate moju decu da li su zadovoljna ili ne. Mislim da sigurno nisu i imaju primedbe.
Nasleđe je knjiga koja snažno odjekuje na Balkanu, ovde je veliki hit. I videćete to sutra jer mi imamo veoma jaku tradiciju isključivanja žena iz testamenta, iz nasledstva. Čitaoci su prepoznali temu porodičnih sukoba oko testamenta. Vi svoju junakinju Bergljot postavljate u apsurdnu situaciju tvrdoglavosti oko vikendice, koja ima samo simboličku vrednost. Ispada kako je vikendica podelila porodicu. Ali to je narativ o životnom toku porodice i svim tajnama, naravno i o testamentu kao nepravednom mehanizmu pregovaranja o važnim temama. To nikad nije samo testament, zar ne?
Roditelji uvek mogu iskoristiti temu testamenta mnogo pre nego što umru. Oni mogu razgovarati o tome ko će šta dobiti. I znajte da u tome postoji neka vrsta moći, postoji kazna ako se ne ponašate kako zahtevaju. Oni mogu reći: ako mi ne dođete u posetu zbog muža, ako mi ne pomognete u ovome, izmeniću testament. Moć koju je veoma primamljivo iskoristiti, ali pre nego što je upotrebe, roditelji treba da shvate da povređuju svoju decu na način koji je veoma teško popraviti. Veoma je teško popraviti te razgovore o testamentu.
Istina je da kao roditelj imate tu moć da decu naterate da nešto urade, ali zauzvrat oni mogu da počnu da vas mrze. Veoma je visoka cena upotrebe odnosno zloupotrebe te moći.
Imate veoma specifičan pogled na porodicu. Porodica se ne razlikuje mnogo od bilo kog drugog kolektiva u vašoj literaturi. Ljudi koji su primorani da žive zajedno i svađaju se, tako su različiti. Na neki način razarate svetost porodice, idealitet koji često nalazimo u književnosti, vaše književne porodice su svakodnevne i nesavršene.
Nesavršene. Da. Trivijalne, takođe. Da. Kao dete ste rođeni u porodici i nemate gde da odete. Toliko zavisite od svojih roditelja i uvek ste ambivalentni u pogledu te zavisnosti. Ne možete da koristite nož, ne idete nikuda sami… Sa time je tako teško nositi se kada ste dete. Ponekad pomislim da roditelji prečesto uživaju u tome što deca toliko zavise od njih. U književnosti govorim o iskrenom samopreispitivanju sa jedne strane sam ćerka sa druge – majka. Roditelji, posebno majke su tradicionalno bile nemoćne, nisu imale posao, ekonomski su bile zavisne, i onda su sprovodile vlast nad decom. Majčinstvo je bio trenutak u kome inače nemoćne žene, uživaju da imaju moć. Jedno mesto moći je moć nad decom. Zato što su nemoćne u društvu i u odnosu prema muževima.
Suprotno toj tradicionalnoj poziciji, u vašim knjigama, glavni likovi su uspešne žene, uprkos njihovom emotivnom teretu. I mislim da je veliki pomak u književnosti ka pisanju traume koja ne potkopava nužno snažan karakter. I pokazujete sveprisutnost traume u takozvanim normalnim porodicama. Junakinje nisu uništene onim što su preživele, njihovi životi nisu uništeni zbog njihovih traumatskih ili uznemirujućih porodičnih uslova. Rane su zarasle. I kao zrele žene se suočavaju sa svojim problemima?
Mislim da roditelji Bergljote i Johanina majka, stvarno žele da one polude i završe u bolnici kao lude žene. Mislim da majke i otac takođe u Nasleđu zaista žele da neko kaže da je luda, mole se bogu, da je poludi. Jer kada nije luda, može da priča za sebe, može da bude racionalna. I to je preteće. A najveća pretnja za porodicu Bergljote je to što ona može da napiše roman.
