Pitam se da li treba da se upoznamo pre nego što se zajedno otisnemo na ovo putovanje? I, budući da smo saputnici, zanima me znamo li razliku između onoga što nam srce govori i misli koje nam se konstantno vrzmaju po glavi? Koliko često te misli zauzdamo svojevoljno ili silom prilika?
Do sada sam sa vama komunicirala putem kratkih vizuelnih poruka. Delila fotografije života na moru, ili uz more, a uz njih i poruke. I to ne bilo kakve, već one koje dolaze direktno iz duše. Verovatno zato nesputano dopiru do vas. U toj komunikaciji, bez puno reči, duše su nam se prepoznale. Bura.Bonaca, maličovekk, Jelena. Sve je to jedna osoba. Bez obzira na to da li se poznajemo ili ne, ako ovo čitate, jedno nam je sigurno zajedničko ‒ želja da krajnja destinacija bude more.
Stoga, bez puno razmišljanja, krećemo na ovo putovanje zajedno. Putovanje kroz reči, i sa mnogo manje vizuelnog materijala.
U mom životu daleke destinacije dešavaju se onda kada sam na važnoj prekretnici. Život namesti jedan takav put onda kada se promena ne može desiti preko noći. To obično budu one najbitnije promene koje se zbivaju unutar nas samih, i za koje nam je zasigurno potreban poseban kontekst, ritam, plan. Bura je obeležila početak februara. Toliko jaka, da me nosila čak 30 sati do krajnje destinacije. Spremajući se za putovanje, ostajem zarobljena u svojoj glavi, obuzima me strah, pa ništa ne zvuči kao dobra ideja ‒ čak ni odlazak na Maldive. Misli me umore više nego bilo kakav fizički rad. Vreme u avionu provodim spavajući.
Maldivi se sastoje od 1 190 ostrva, te svako ostrvo ima svoju namenu, a jedno od njih je aerodrom. Po dolasku, stvari se komplikuju ‒ nisam na listi za transfer od aerodroma do mog ostrva. Primorana da provedem još tri sata na aerodromu, izlazim iz zgrade, i prelazim ulicu ‒ sve već izgleda kao da sam deo serije White Lotus.
Zanima vas otkud ja uopšte na Maldivima? Moj životni saputnik, zaposlen u najekskluzivnijem rizortu na Maldivima, na ostrvu Reethi Rah, glavni je i odgovorni krivac za činjenicu da u istoimenom rizortu provodim ceo mesec februar.
Prvih sedam dana borila sam se sa jet-legom, temperaturom i prehladom. Upalio se alarm, opomena da usporim. Nekad nas telo onesposobi ne bismo li shvatili da je vreme da obuzdamo misli koje sa sobom nose brigu i stres. Sve se to mahom tiče prošlosti i budućnosti, tako nas misao lako udalji od sadašnjeg trenutka.
Šta se dešavalo prvih sedam dana?
Toplina. Oko srca. Jer, sve vreme dok boraviš, znaš i osećaš da si na ostrvu. Zbunjuje me ta misao. Ljudi rođeni na ostrvu su drugačiji. Imaju neki čudan odnos sa svetom. Ne umem to da objasnim, neću ni pokušavati da se spuštam u te dubine. Celog života zamišljamo oblike savršenstva, i čini mi se da sam se ovde tome jako prilibližila. Kad zakoračim u okean, što se mene tiče, čak sam i dodirnula sopstvenu verziju savršenstva. Ogromne orhideje rastu zakačene na drveće. Isušene kore od kokosa služe kao saksije. Ostrvo je mikrosvet u kom se sve dešava. Proizvodi se voda. Reciklira se smeće. Ali, opet, sve je u disfunkciji. Sve funkcioniše, ali osećam da ništa ne ide u pravom smeru. Ostrvo je pod teretom starih stvari koje uporno talože i ne odnose negde drugo. Razmišljala sam i gde bi to moglo biti? Neke su stvari toliko velike da ne mogu stati u kantu za smeće i zasigurno se ne mogu reciklirati. Gde te stvari odlaze? Čini mi se da je isto sa informacija koje taložimo u glavi.
Slepi miševi lete u toku dana. Fascinantnih su proporcija. Noću ne spavam, ometa me vremenska razlika. Ali i misli, koje su možda veći problem od vremenske zone. Misli koje me vraćaju hiljadu koraka unazad, da preispitam svaku odluku koju sam donela. Kao da nije moja. Kao da ta odluka postoji samo da bih je osudila. I našla joj manu.
Ujutru se probudim i znam da sam na ostrvu. Dopada mi se što znam i da je ostrvo prostrano. Kad pomenemo Maldive u glavi su nam kućice na vodi. Međutim, ovde nisu zbijene kao na drugim ostrvima. Na ostrvu se lako izgubiš. S tim što zaposleni toliko često prolaze, da taj osećaj potraje kratko. Lepo je izgubiti se kad znaš da će te naći. Beg od svega poznatog za mene je magija koja rešava mnoge probleme. Pobegneš u nepoznato i onda se time baviš – zvuči kao još jedan problem.
Ljudi na ostrvu su ljubazni. Javljaju se jedni drugima. Imaju karakterističan pozdrav: stave desnu ruku na srce. From heart. Ostrvo samo po sebi daje osećaj slobode. Na ostrvu radi preko 800 ljudi i, odmah mi postaje jasno – da bi funkcionisali, moraju postojati stroga pravila. Shvatam da volim pravila. Posebno kada su postavljena tako da ih je lako pratiti.
U prvom trenu, kad si suočen sa puno novih lica, čini ti se da svi izgledaju isto. Ali, onda se setim da postoje ljudi koje sam zapamtila. Ne znam da li je to tip ljudi sa određenim crtama lica koje moj mozak prepoznaje. A opet, u dubini duše znam da sve to ima veze sa energijom kojom zračimo. Gledajući različita lica, razmišljam o njihovoj lepoti. Želim da im dam do znanja da su lepi i, naravno, uvek nalazim način. Poklanjam uzbuđenje, deliće svoje duše, kad god mi se ukaže prilika, ili je jednostavno sama pronađem. Osećaj koji u meni izaziva lepo, tera me da to podelim sa okruženjem. Želim da ljudi sebe vide onako kako ih ja vidim.
Put do plaže prekriven je senkama palmi, gledajući te senke, naiđem na svoju. Postoje mesta na koja, kad stigneš, shvatiš da tu pripadaš.
Ovde sam još samo sedam dana. Manično skupljam korale i školjke, upijam svaki trenutak, kao da se sutra neće desiti. Kao da se neću vratiti. Iako znam da uvek nađem način da obnovim osećaj pripadnosti, da ponovo dođem baš tu gde sam osećala da jesam. Volim da kažem da to život tako namesti, a sigurna sam da, prateći ono najiskrenije u nama, stižemo tamo gde nam je najpotrebnije. Ovoga puta, na Maldive u februaru.
Piše i ilustruje: Jelena Čejović Vukčević, Bura Bonaca
