Antidepresiv je ime jedne emisije. Da se odmah razumemo – emisija nije antidepresiv, kao što nije ni flaša vina ili letovanje. Nije. Šta još nije antidepresiv? Nije kafa sa drugaricama, odlazak u crkvu niti na horoskop. Nije knjiga, niti filozofija. Ni jedna nauka. Nije topao zagrljaj, voljena osoba i nije vatreni seks. Nije dobrota. Nije uspeh. Nije vožnja na brzom motoru, šetnja u prirodi niti trčanje maratona, a posebno nije droga ili rokenrol. Da išta od ovoga jeste – mnogi bi i dalje bili sa nama a nisu.
Iz knjige, skraja
Ovo je kolumna o književnosti a ne o meni. Napisala sam jedan tekst i danas ne bih opet znala bolje. Nalazi se na 313. strani na početku poglavlja koje se zove SKRAJA.
„Jedna žena se ubila, tako piše u novinama. Uzrok smrti su ubodne rane u predelu grudi. Sedela je sa porodicom u dnevnoj sobi, a onda je otišla u kupatilo i izbola se nožem. Novine navode da su takva samoubistva retka i da je veoma čudno što se ubila nožem, a ne na primer žiletom. Pronašli su je muž i sin kad se neko vreme nije javljala iz kupatila. Razmišljam da li je grcala. Da li se predomislila. Da li su momci čuli. Možda je grcala tiho. Razmišljam o nožu koji je mogao biti moj. Razmišljam o mužu i sinu koji su mogli biti moji. Bes koji dvaput probije meso isto. I besmisao.
Dunja se sada ni meni ne javlja. Ponekad pošaljem poruku. Ne vidim seen. Nehotice, razmišljam o tome da li bi imala snage da se izroka nožem. Ili bi izabrala nešto drugo. U jednoj humorističnoj seriji muž kritikuje ženu što hoće da se utopi u moru. Kaže joj Idi na sprat pa se otruj kao svaka prava dama, ljudi se smeju.
Dunja se ne javlja i ne javlja se Nina. Ne javlja se ni Marta, otkad je otišla u London opet, povela je i dete. Ne javlja se Luka, on je svejedno blokiran. Ne javlja se ni Dino. A ne javljam se ni ja. Telefon pustim da odzvoni do kraja. Uglavnom nepoznati brojevi. I roditelji. I poruke devojke koje stoje skamenjeno, a koje uporno izbegavam. Ponekad bacim pogled na njih. Stoje na svom mestu.“ (Ispod majice, 2020. Kontrast izdavaštvo)
Drugarica (ni) je antidepresiv
Pre tri nedelje videla sam sliku na kojoj stoje tri vrste lekova i za mene tužnu poruku drugarice o povratku na lečenje. Samo sedam dana ranije, trećeg maja zvala sam besomučno Dom zdravlja da zakažem pregled. Na pozive nisam odgovarala. Na poruku da mi šalje zagrljaj, jednoj devojci sam rekla – ne treba mi zagrljaj treba mi lek. Među svim drugim ljudima koji su tog dana doživljavali raspad svega u šta veruju, dok su se lomili svetovi, lomio se i moj. Tek krajem dana uspela sam da pronađem ordinaciju koja me može primiti sad za sad.
Dok ovo pišem mislim o svim onim ljudima koji oklevaju da potraže pomoć, koji misle samo kad bi hteli – čekaju ih otvorena vrata nasmejanih lekarki, lekara i sestara… Psihijatrijske, psihološke i druge službe koje čekaju samo na njih. Ne čekaju.
Šta uopšte znači destigmatizacija?
Nedavno u Istri slušala sam nasmejanu psihološkinju o destigmatizaciji mentalnog zdravlja. Ali nažalost, ne staje sve u reči sa tik-toka, anksioznost i depresija. Možemo li brigu za mentalno zdravlje da zamislimo van knjiga samopomoći? Ili slušanja youtube klipova dr Ramani o narcističkom poremećaju ili čitanja knjiga Gabor Matea?
Da li smo spremni za rušenje stigme o shizofreniji, shizotipskim i sumanutim poremećajima? Hoćemo li zaista obrgrliti svaku osobu koja pati od psihoze? Možemo li da garantujemo da ćemo očuvati vezu sa osobom koja pati od graničnog poremećaja? Da li nam kroz glavu prolazi kakve gene nosimo ili kakve nose oni koje volimo?
Jesmo li ikad u pola glasa pričali o suicidu u porodici? Znate li šta znači za radnika na građevini da pije lek označen trouglićem koji eksplicitno ograničava vožnju i upravljanje mašinama? Da li znate šta se dešava po oduzimanju radne sposobnosti? Kako žive ljudi ili deca u institucijama? Koliko je života odnela juvenilna anoreksija? Koliko je LGBT+ dece i mladih u tišini nestalo?
Nemam odgovore na ta pitanja. Stigma je tu da ostane.
Čak i ja koja sam autorka državno akreditovanog programa Zdravstveno obrazovanje koji se bavi javnim, reproduktivnim i mentalnim zdravljem za prosvetne radnike, osećam se nemoćno, neznalački, poraženo. Iako se veći deo života borim za ukidanje stigme i diskriminacije, nisam sigurna koja bi bila moja preporuka nekom kome je teško. Kome da se obrati? Koji lekar je ok koji ne? Šta je rešenje? Bezbroj – milion puta, citirala sam reči titogradskog psihijatra dr Martinovića koji je nakon gledanja Bunjuelovog Andaluzijskog psa rekao samo jednu lakonsku rečenicu. Ljekovi, samo ljekovi.
Da, ljekovi. Ali ne twitter ljekovi niti instagram i TikTok ljekovi – gde svi jedni drugima preporučuju kako da se samomedikuju. O svojim terapijama nikad nisam pričala javno. Da li znate da je reklamiranje lekova zabranjeno zakonom? Da li znate šta su sve posledice zlouprotrebe lekova? I koliko je smrti nastalo mešanjem lekova i alkohola, što je u Srbiji uobičajena praksa.
Sve ptičice iz gore, spustile se na more
I isto kao i moja najbolja drugarica, ili moja druga najbolja drugarica i kao treća najbolja drugarica – osećam intenzivni poraz svaki put kada se ponovo vratim na lekove. Bolest, smetnja svaka greška u sistemu je u našem društvu poraz. A izlečenje je pobeda.
Kao da ne postoje hronične bolesti, relapsi, kao da nemamo grip svake godine. Ljudi putuju u svemir a oko mene se zazire od lekova i gleda u natalnu kartu. Osećam kao da sam neuspešna u nekom mističnom procesu izlečenja. Neki u to ni ne veruju. Za druge je i sama bolest potpuna glupost. Strava se saliva, to svako zna. Neki u smetnje ne veruju, neki se ne libe da kažu da je sve do volje, da flaša vina ili drugarica mogu to da reše.
Neki misle da je vrhunac života biti funkcionalan. Držati glavu iznad vode. Kažu nemaju vremena, kažu ne veruju u terapije, kažu svašta. Ne slušam ih šta kažu jer u 90% slučajeva nikad nisu ni pokušali. Navijači iz fotelje su najglasniji u tome kako treba voditi reprezentaciju.
Znam samo jedno. Život je težak. Život je pretežak i bez osećaja besmisla ujutro i besmisla uveče. I bez pretnji, nasilja ili egzistencijalnih problema. Postala sam manje tolerantna prema ljudima koji neće da uvaže tu činjenicu.
Lekarki sam jednom ispričala kako se osećam. Ponekad mislim da ću umreti sama, da sam smokva koju je Isus prokleo. Osećam strah od budućnosti, ponekad ne vidim smisao i sve što radim čini mi se uzaludnim. Pitala me je „Šta mislite zašto se tako osećate?“ Za trenutak sam zastala i onda počela sve po spisku.
Svako može da pukne
— Izvinite – gde vi živite? Šta vi mislite šta je normalna ljudska reakcija kada doživljavate pretnje smrću? Kada ste izloženi agresiji i kada svako u zemlji zna kako izgledate i šta mislite? Kada se pomalo trznete svaki put kad neko kaže „Da li ste vi ta i ta?“ jer neki nepoznati ljudi vas mrze i žele vam zlo? Dok istovremeno pokušavate da popravite društvo i radite za one koje nikad nećete upoznati. Da li znate kako je piti lekove da biste bili smireni dok vas lekari vređaju i ponižavaju? Kad vam kažu – hoćete dete, pa hoću i ja RAV4 pa ne mogu? Da li razumete kako je gostovati u emisiji pred milionskim auditorijumom i razbijati stereotip da ste histerična žena kojoj ništa ne valja? Da li ste nekad prisustvovali sastanku visokih zvaničnika u kojima vas pet ljudi vređa pola sata, pokazuje vaše slike u kupaćem i diskredituje sve što ste uradili? Znate li koliko treba snage da se ne rasplačete, ne opsujete i ne vičete?
Ja tu snagu nemam.
Evo otvoreno kažem, nemam snage. Da li je to poziv u pomoć? Ne nije. Vremenom sam navikla da potražim pomoć. Kao kada se prehladim, ne očekujem da će mi jedan čaj ni topli zagrljaj rešiti problem virusne infekcije.
Više vidim ovaj tekst kao pismo svim mojim drugaricama koje se kao i ja osećaju jadno, bedno i neuspešno iako su u stanju da pomere svet. I to i rade u pauzama od čistog očajanja.
Šta je uopšte normalno? Šta ta reč znači?
“Šta će mi psiholog imam drugarice?” je jedna od najpogrešnijh teza u koju mnogi i danas veruju. Potrebno je razgovarati sa stručnim licem, nekad samo par puta, jer sve što doživljavamo neko je već opisao i kvantifikovao. Nešto su normalne faze odrastanja ili reakcije na stres koje uz drugarice, knjige samopomoći i internet dosežu fantastične nivoe teških slučajeva. Nešto nisu. Mi to ne znamo i ne možemo znati same.
Bez stručnih lica baulja se u mraku poluistina od kojih sve delimično izgledaju tačne, sedi se i razgovara satima sa drugaricama, puši se i pije i ide dalje u sulude planove. Želela sam da se iselim iz zemlje, nisam uspela ni jedan realističan cilj da postavim, smatrala sam da sam previše pametna i istovremeno užasno teško pogođena i da nema izlaza. Iako to nikad ne bih priznala proganjala me je stigma do stigme.
Stigma do stigme
Stigma o “posebnosti” depresivnih osoba. Stigma da su psiholozi nesposobni i da samo neuro-psihijatri mogu da reše problem ili obrnuto. Netačna uverenje da nešto nije u redu jer “previše razmišljamo”. Laži o tome da je nemoguće izlečiti se, da je lečenje besmisleno, da su svi samo navučeni na lekove do kraja života. Da lekovi vode u hospitalizaciju i da svako mentalno stanje vodi u smrt. Neću se zamarati objašnjavanjem koliko ništa od ovoga nije tačno i to su samo otpori terapiji. Otpor izlečenju.
Radila sam sve da budem funkcionalna i srećna – učila sam i dobijala dobre ocene, izlazila sam i družila se, imala sam stabilnu vezu, bavila se sportom i vodila računa o izgledu, čak sam i radila i nisam bila opterećena materijalnim problemima. Naravno da ništa zaista nije ok, naravno da problemi ne nestaju ali ja sam bila ubeđena da zato što sam pametna mogu da doskočim svemu.
Sećam se tačno prve ogromne depresivne epizode. Dan je bio lep, vikend ili neradan dan, ležala sam mirno u krevetu. Odjednom niotkuda, pomislila sam kako jedino što želim jeste da odem do kuhinje uzmem nož i ubodem se u stomak. Tako je počelo. Eskaliralo je u depresiju, nezadovoljstvo, bes, suze, epizode u kojima ne mogu da izađem iz kuće i veoma čudnim i bezrazložnim destruktivnim ponašanjem.
Sada posle mnogo godina, znam da je ta epizoda izazvana dugotrajnim potiskivanjem nezadovoljstva i problema i upornim forsiranjem uspeha i sreće koje niko od mene nije tražio. Tada sam mislila da je to sigurno početak ludila, da sam rođena s greškom, jer ne mogu da se radujem svemu lepom oko sebe, i naravno nezahvalna sam. Još dublje sam potisnula sve negativno, naravno psihologu se ne javljam jer se plašim, ali i sve je još podnošljivo.
I krivica…
Jako je često da se ljudi osećaju krivim zbog toga što im je teško iako im dobro ide, jer društvo stvara ogromne pritiske. Zna se tačno put kojim treba da se ide. Zna se tačno šta je uspešna osoba. I ljudi se batrgaju dok mogu. I onda samo ne mogu više.
Kada sam se prvi put obratila lekaru – i kada sam se pridržavala terapije, položila sam 18 ispita za manje od pola godine, završila fakultet i upisala master. Sve što sam mislila da su moje osobine ličnosti – stidljivost, povučenost, odbijanje da se suočim problemima, ispostavilo se da je rešivo za samo godinu dana terapije.
Poverenje je ključ
Kao što verujem da me drugarica dok me šiša, makazama neće proburaziti, isto tako verujem lekaru kada mi kaže da će biti bolje. Radim sve što se od mene očekuje i rezultati dođu. Pričam iskreno o tome da mi je stalo do linije ili do libida, govorim o svom načinu života, dogovaramo se o svemu šta mogu da očekujem. Vrlo predano radim na tome da mi bude bolje. Nekad je užasno teško. Nekad je nepodnošljivo. Ali nagrada je neprocenjiva.
Danas sam bila na jednom važnom razgovoru. Nisu mi se tresle ruke. Nisam se znojila. Nisam smatrala da je moj dosadašnji rad nevažan. Mogla sam bez stanke da kažem šta očekujem u budućnosti. I važnije – mogla sam da vidim budućnost. Mogu da razgovaram sa bivšim sa puno ljubavi i bez okrivljivanja. Roditeljima kažem da ih volim ali ne budi me i ne ležem sa strahom da će umreti. Ne izbegavam preglede kod lekara u strahu da će mi reći „ono nešto“. Naizgled je sve drugačije iako je sve isto.
Pun krug
Često mi se to desi od početka do kraja teksta. Od osećaja kako je sve promašaj i kako sam failovala u skoro svemu, vidim pregledno kako ima toliko toga lepog da bih mogla da plačem od lepote. Sedela sam pre neki dan u jednom veganskom restoranu i slušala sevdalinku. Suze su same počele da se slivaju, iako se u pesmi ne kaže ništa tužno ili teško.
Ja joj nazvah
Dobro veče, dobro veče devojče.
Ona meni
Dođ` doveče, dođ` doveče dilberčeJa ne dođoh isto veče
već ja odoh sutradan,
ali moja mila draga za drugog se udala.
Sve je bilo prelepo, ali sam konačno shvatila tačnu razliku, liniju vododelnicu između pravih i pogrešnih izbora. Zamislila sam sebe kao tu neku devojku, neku milu dragu koja ne čeka, koja živi i ide pravo, uz puno uspona i padova, pravo uz krivudanje, pravo uz pomoć, kako god. Možda pomalo tužna što nisam to oduvek bila. Nikad sebe nisam pomilovala po ruci i rekla – ide ti dobro, biće bolje. Ali nikad nije kasno. Nikad nije kasno. Nikad ikad. Vrlo je hitno da dođemo sebi. Sada više nego ikad.
Fotografija: Pesce Huang on Unsplash
