Barbie je tema broj jedan u svetu. Nisam još pogledala film. Zato ovo nije priča o njemu nego o meni. I mojoj drugarici Marini. Mojim drugaricama i drugovima Sonji, Sari, Iziju, Alex, Džoliju, Jeleni, Nadyi svima vama i vašoj deci koja su se ikad/nekad/bilokad osetili loše i neprilagođeno. Zbog svih nas. Ne zbog izmišljene lutke.
Pravda za Barbie
Posvećeno je satima razgovora sa Marinom Marković, njenom i radovima mnogih umetnica. Trejsi Emin je nedavno čestitala svom telu – na tome šta je sve preživelo, ona nema bešiku ni pola digestivnog trakta i oseća se nikad jače. Inspiracija je zauvek.
Nije nas sjebala Barbie, sjebalo nas je društvo. Svaka baba, tetka, svaka drugarica i svaki dečko, muž i brat. Mi se samoregulišemo u odnosu na izmišljene predstave koje se menjaju kako vetar duva.
– Svi smo se igrali s barbikama i ne sećam se da smo je ikad doživljavale kao model poželjnog izgleda, to je bila lutka s lepom odećom. Sjebali su nas supermodeli devedesetih. I reklame.
– Nisu nas sjebale Sindi i Linda i Naomi, nego muški (kreatorski, industrijski i fotografski esnafi i biznisi – a svi su oni bili muškarci) pritisak da moramo biti lepe kao one.
– Ne znam ko je u kojoj generaciji rastao, ja sam bila mršava i u odnosu na supermodele i na barbiku i to nije bilo lepo nikom. Postojao je doslovno prozor od 2 godine kad je heroin chic bio in i posle toga Beyonce i Kim Kardashian… Pratim, realno nikad nisam bila u modi.
Na sve to neka milionerska opštemestašica kao odgovor na Barbie, piše o tome koji su ZAISTA ideali privlačne žene za muškarca. Kao da smo sa deset godina želele da budemo privlačne muškarcima. Kao da je to bitno. Mi smo želele da stvaramo sebe – a to što je to u društvu rezervisano za starijeg, moćnijeg, Boga, oca, mudraca, muškarca ili koga već (vidi pod Pigmalion), nije naš problem. Pravda za Barbie i za Gretu!
Zašto pišem stalno o izgledu?
Pišem o izgledu jer pokušavam da se spasem. Da se otrgnem okova društva. A i sama znam da nije važno spolja već iznutra.
Sama, ne osećam stid. Nisam dovoljno ženskasta ali nisam ni muškobanjasta. Ipak, veći deo vremena, svoje telo uopšte ne osećam kao svoje. Tek ponekad mi sedne. Kada sam kreirala junakinje u sada već nagrađenoj priči i delu romana – one se jednako osećaju loše ali jedna drugu posmatraju sa divljenjem.
Njena koža je ona vrsta bele kože koja se na suncu transformiše u zagasito braon, boju starog zlata. Moja koža se pretvarala u boju kakao testa za kolače. Verovatno najtamnija boja koju beli ljudi mogu postići. Na prvi pogled, toliko toga nas je razdvajalo. Ona je bila plava, ja crna. Ona je bila tako nežna, ja sam bila prosta, ili ako ne baš prosta, onda svakako ne tako aristokratskog držanja. (Ispod majice, 2020, Kontrast izdavaštvo)
Zašto uopšte mislim o tome?
Nisu me pitali ko sam ja. To se podrazumevalo. Pitali su me ko je Nina. Da li je ona ideal? Da li je barbika? Ta devojčica u koju je Marija bila zaljubljena. Drugarica mi kaže – sve smo imale svoju Ninu. I to je tačno.
Bila sam prosto mršava, Nina je bila atletski građena. Ona je imala široka ramena i uske kukove, a njene butine su bile ravne i skladno su se slivale u dobro razvijene listove. Moje noge su bile tanke, a kolena izražena, dok listove skoro da i nisam imala. U to vreme, sopstvena stopala i šake su mi se činile ogromnim, dok je sitno lice provirivalo iz uvek zamršene kose, koja nikada, ali nikada nije posvetlela na suncu. Ako sam ja bila senka, ona je bila svetlo. (Ispod majice, 2020, Kontrast izdavaštvo)
Šta NIJE najvažnije?
NAJVAŽNIJE JE DA SI PRIRODNA, ZDRAVA, NEOPTEREĆENA IZGLEDOM!
Uh koliko to mrzim. Detoniram se. Posebno što se oko ovih laži gradi jedan narativ još bolesniji od ideje da svi treba da budu lepi. Svi treba da su prirodno lepi. Posebno devojčice i žene. Muškarci nek su prirodno snažni i dominantni. Priroda je uvek prevara, kao jabuka koju zagrize Snežana.
…iz književnosti
Ne zaboravite da smo mi u društvu metafora u kome se “sitne” oči tumače kao izraz zlobe, tanke usne kao stisnutost, škrtost, pokvarenost, loši i pokvareni zubi kao prostota. O ćosavosti i ćelavosti kao i o maljavosti postoje traktati različitih značenja, pege su izraz šarma. Ali ne previše pega – onda si „pirgava“.
Kratka kosa je nekonvencionalnost, duga je izraz slobode; kovrdžava neukrotivosti ali i neozbiljnosti. Voditeljke informativnog programa uvek nose ravnu kosu. Niska devojka je “dinamitna” ili „bočica otrova“. Visoka je graciozna, previsoka „bedevija“ ili kobila. Devojka normalne visine je basic bitch ili vanilla. Tu se ne završava. Devojka ipak treba, može i sme da bude visoka ali tako da je niža od dečka. Dečko ne sme biti mršav niti nesportski tip.
Masna koža se tretira kao nečista, suva kao preosetljiva. Svako ko ima bubuljice je problematične kože. Bubuljice sam prekrivala puderom ili čak flasterom. Bolje da sam isečena i u modricama i ožiljcima nego bubuljičava. A ako imaš luzerski kombo ožiljke od bubuljica, laži da su od boginja. (Alternativa je izdašno korišćen pridev rošava koji je užasno uvredljiv.) Belege i mladeže moraš da skrivaš, ukloniš ili suprotno – od njih napravi osobeni znak. Moraš da pokažeš kako si heroina. Ti si u stvari ponosna na svoje ožiljke. Uh, a šta ako nisi.
Šta više hoćete od nas?
I mnoge druge užasne zahteve, svaki oblik umetnosti (konsutovati Istoriju umetnosti) izdašno reprodukuje, nije to popularna kultura započela. Mi smo žrtve bizarne činjenice da se poslednjih godina očupane obrve preziru kao “too much trying”, nekadašnje istetovirane se brišu, mažu losionima, sapunima pa laminiraju, a potom skroz obrijane vazdižu kao simbol trenda. Obrve? Obrve, o njima nemam dovoljno mišljenja… Can I live?
I iz života…
Silikonska usta (iako decenijama niko ne stavlja zaista silikon) kao dokaz da je žena žrtva trendova, vredna sažaljenja ili prosto kurva, to isto važi i za sise. Kompliment ti je kad ti neko kaže da se ništa ne vidi. A da, zaboravila sam da je za intelektualku zabranjeno da se sređuje. A opet ne sme da bude ni „ružna feministkinja“.
Ne sme ni da radi nokte (to rade samo kurve iz Istočne Evrope) jer se to tretira kao posvećenost pogrešnim vrednostima i oduzimanje vremena porodici i poslu. Žene osecaju krivicu kad idu kod kozmetičara jer je to povezano sa luksuziranjem i ustupcima trendu. I sama sam lagala da idem kod dermatološkinje – jer kao ako je za zdravlje onda sme. Prestala sam da lažem – i svima govorim sve – zahvalite se mojoj plastičnoj hirurškinji. Odoh u Brazil na Lipo HD. Ne mrzim sebe, samo volim sve svoje verzije. Nisam imala jednu Barbie, imala sam bar dvadeset.
Ko je dovoljno poslušan?
Sve o čemu sam pisala, nije ni izbliza odvratno kao neprekidno denunciranje ljudi koji su ispravni. I onih koji nisu uz apsolutno nerealne zahteve da se svi “opuste” ili “budu ono što jesu”. I sve to dok ih društvo na svaki način odbacuje, obeshrabruje ili otvoreno vređa svaki put kad se osmele da pokažu bilo šta što nije u skladu sa aktuelnim zahtevima društva. Koji nam stalno izmiču.
Negde smo uvek između prisile i internalizovane prisile, zahteva za slobodom i uterivanja u red što (a o tome sam i detaljno pisala u naučnim radovima). Mi neprekidno jedni druge denunciramo, korigujemo i dovodimo u red. Sve više mislim da je istinski progresivno da izbegnemo tu zamku da upiremo prstom jedni u druge. I da izrazimo istinsku solidarnost kada smo u mogućnosti.
Roditelji otvoreno i danas govore deci užasne reči. I da – jako mi je žao što svi alfe koji su jurili loptu ispred zgrade ili “nisu se skrašavali” ili “umeli su da preplivaju reku” dobili decu koja to ne umeju. Otprilike smotani kao da nisu ni imali decu, svi su se penjali na drvo, izvodili piruete, pevali bez falša i slično. I eto, onda su možda „greškom prirode“ možda dobili decu koja “ne umeju da potrče” kolokvijalno su “bangavi”, „falš“ i sve te druge ružne reči. Ja sam jedna od te dece. Možda sam nekad i bila lepa, ali bila sam nesrećna. Uvek je sve falilo.
Tu smo gde smo
Nasamo, ne osećam se loše povodom svog tela i nije me sramota da se skinem. Sramota me je sve ostalo, da trčim, govorim mašući rukama, i posebno mi je užasno da se smejem. Ponekad imam neizdrživ napad krivice što to radim. Znajući da dajem povod ljudima da komentarišu. Kad neko kaže „Možeš li da ućutiš?“ pomislim kako je uvek trebalo samo da ćutim. Iako tako ne mislim u stvari.
Sramim se na sve ovo što sam pomenula i što od detinjstva smatram užasno neprijatnim, otvoreno bezobraznim i nasilnim. Nikad mi nije palo na pamet da dignem glas protiv toga, pokušavajući da sakrijem da sam ja jedna od nikakvih. Dozovite se, to nije nikakav imposter sindrom, to je povlačenje, reakcija na otvoreno nasilje.
Dve moje dobre drugarice borile su se sa anoreksijom, dve sa bulimijom. Nekoliko drugara imalo je teške oblike telesne dismorfije, da ne pominjem one koji su imali dijagnozu disforije. Svi su naizgled prelepi ljudi “koji nemaju razloga da budu tužni ili nezadovoljni svojim izgledom”. Nebrojeno ljudi koje znam, a da su drugačiji, dolaze i iz LGBT+ populacije, druge boje kože, sa invaliditetom…
Ljudi sa bilo kojom neobičnošću – proveli su detinjstvo nesrećni, uz teški nesklad svojih tela, bilo da su ona prebrzo ili presporo rasla, da su se obline pojavljivale ili da nisu. Mi nismo mogli da zaustavimo vreme. Nismo mogli da poverujemo da će sve proći. Naši dani su prolazili u očaju. Neki smo se tek kasnije našli i priznali jedni drugima. Neki to nisu doživeli.
Mrzim normalnost, ali to sam već rekla
Te datosti ili promene o kojima govorim stalno, ekstremno je teško prihvatiti. Prihvatanje ometa odnos društva koje navodno insistira na zdravlju ali to u pakuje koncept NORMALNOSTI. Ništa drugo do Prokrustova postelja i svi iz nje ispadamo bez obzira što se stalno merimo i upoređujemo, denunciramo tuđe mane. Nesklad života, ne u svom telu, nego svog tela u društvu – je toliko ranjavajuće osećanje da mnoge vodi u tešku depresiju, samopovređivanje i suicid.
Mene više ne zanimaju priče o “apstraktnim standardima zdravog dobrog i lepog” o kojima sam nekad pisala. Zanima me da ljudi jebeno prestanu da povređuju druge ljude. Ponekad se vozim kolima sa drugaricama i slušam na najjače Zla Barbika, Ane Nikolić. Ne želim da slušam da sam heteronormativna, niti da sam smotana, ne mislim da je u redu da se ljudi smeju ako nešto ne znam ili ne mogu i ne mislim da je u redu ni da komentarišu ni između sebe uopšte… Mislim da treba da izbace iz glave da se bave tuđim telima i izgledom uopšte.
Ko živi u mom telu?
Jer u telima žive ljudi. Mi nismo Barbie lutke. Mi smo ljudi koji čuju, vide, osete. I sve i da ne mrzimo sebe, loše nam je zbog toga što neko drugi o nama misli ili govori loše. Još uvek sam pod utiskom predavanja Tlaleng Mofokeng, lekarke i naučnice, aktivistkinje iz Afrike koja je rekla da je zajedničko za sve od desničara, protivnika abortusa, ženomrzaca seksista preko rasista, homofoba do transekskluzivnih pokreta da su borci protiv telesne autonomije.
Dakle oni, konkretno drugi ljudi (a ne jedino mi sami kroz apstraktne standarde) agresivno zabranjuju da budemo ono što jesmo. Direktno ukidaju naše pravo na samoodređenje, samoopredeljenje, na postojanje a posebno ako je to opredeljenje da ne znamo, odlažemo, odbijamo opredeljenje, ne možemo da se snađemo, shvatimo i nalazimo se negde u liminalnom prostoru.
Gde je granica?
Granica nije 18 godina, ljudi se i godinama kasnije nalaze u svom telu zbunjeni. Možda je priča o queer identitetima, zapravo priča o svima koji su ranjeni unutar postojećih kategorija, koji plutaju nesnađeni između kamenja osude po različitim osnovama i u nekom trenutku prihvate sebe i nastave dalje hrabri da ponosno budu ono što jesu. Jedna žena je nedavno u šali rekla “mi, frikovi”. Da, baš to.
Da li smo mogle voleti sebe?
Razmišljam naglas da li bi naša detinjstva bila drugačija da nismo tako snažno mrzele sebe bez obzira kako smo zaista izgledale – da se nismo obazirali na društvo koje iz dosade i s pola mozga govori uvrede. Da li bi nam bilo bolje da smo imali pomoć, lek, terapiju ili je baš dobro, bolje što smo odrasli ovakvi, krivi, izobličeni mentalno i fizički (i za koga bolje?). Mi „drugi“ imamo supermoć – sposobni smo da razumemo kako je živeti u telu koje kao da nije tvoje. Da li sam sposobna da razumem samo ono što sam prošla? Da li možemo da razumemo nekog sa kim ne delimo iskustvo? Verujem da da. Ako ne, ili ne dovoljno – učiću.
Svi naši uzori
Jedna komšinica stalno je govorila kad nas sretne u liftu kako sam neverovatno lepa kao Đina Lolobriđida i ja sam tako živela u ubeđenju da ću biti savršeno izvajana talijanska lepotica sa parom ogromnih sisa. Izrastala sam u nekakvu koščatu spodobu koja nikako da se sastavi. Tek ovog leta, zbog jedne dobro ukrojene haljine i desetak kilograma viška, mama moje drugarice gotovo je uskliknula kako sam kao talijanska glumica i kako se sve što radim pa i kačim veš na terasi uklapa u taj kliše, u tu tesnu sliku u koju sam pokušavala da se uglavim. Postala sam svoj nekadašnji san, kad mi je to najmanje trebalo. Uz ljubav i podršku, ne treba mi da sam glumica i lepotica.
Lepota u rečima
Bez obzira što se bavim teorijom slike, i znam šta mi svi svo vreme pokušavamo (da živimo svoje podsvesne slike zdravog dobrog i lepog) bilo mi je milo. Ljudi kažu da sam se prolepšala. Mislim da nisam (imam slike da to i dokažem). Možda sam samo više sela u okvire svojih slika i možda sam srećnija (jesam puno). Već to odsustvo užasa neprihvatanja, u očima drugih pročita se kao lepota. I ne želeći da dalje vulgarizujem frazu – lepota je u oku posmatrača, lepota nije u oku, već u rečima posmatrača i mi svojim ponašanjem, rečima i komentarima oblikujemo svet – direktno utičemo na to da li će ljudi oko nas biti lepi ili ružni. Tačnije, srećni ili nesrećni. Sreća čini ljude lepima.
…anđeoskim rečima
Krajnje je vreme da preuzmemo odgovornost. Od toga da li ćemo ih častiti anđeoskim rečima prihvatanja ljubavi i podrške ljudima zavisi raspoloženje, osmeh, ali i unutrašnji mir. Jer svi smo mi društvena bića i nesvesno odražavamo i dalje reprodukujemo tuđe iskazano mišljenje. Zašto da ne častimo ljude idejom da ne moraju više nego što jesu i da su dovoljno lepi i uopšte dovoljni. Zašto da ne kažemo da su nam potrebni? I tako možda postaju i više lepi i više dobri. I mi možda postanemo srećniji. Jer su nam potrebni. I jer ih volimo.
Fotografija: Bere Del Valle on Unsplash
