Briga me za književnost koju pišu zavisnici od heroina. Jednostavno zato što mrzim heroin. U stvari ne znam da li baš mrzim heroin, jer iskreno bi bilo da kažem da mrzim heroinske ovisnike. Bivše kao i sadašnje, jer ne verujem u to da neko može biti bivši. I posebno gajim nepodnošljivost ka njihovom patetičnom trenutku istine u kome će celom svetu slučajno – a u stvari obavezno i bez izuzetka – reći da su nekad bili na heroinu. Jer iskreno, kako bih ja ili bilo ko drugi znala da li je neko bio na heroinu ili nije – za većinu ljudi to i ne znamo. I mirno možemo da čitamo njihove uratke. E kod ovih povratnika, ovih što u prvoj rečenici biografije kažu da su bili na heroinu, ja komotno zavrljačim knjigu na đubre. I to je tako.
Briga danas
Danas je izašao intervju novog dobitnika nagrade Post scriptum za književnost na društvenim mrežama. Podelili su ga između ostalog i neki važni književni urednici iz regiona i sekund pošto sam veoma neprilično reagovala, osećam da je vreme da preispitam svoje stavove. Ili ako hoćete, objavim ih čitavom svetu.
Dve laži
Postoje dve ključne laži zavisnika od heroina, i to znam danas posle godina i godina iskustva koje nikome nije potrebno. Prva laž je uvodna laž – da su jednom pre nekoliko godina probali heroin ali da im se nije svideo i smatraju da nije ništa posebno. A druga – druga laž je sve ostalo.
Bile smo drugarice i do iznemoglosti smo čitale Selindžera. Obično bi dve od nas crtale a treća je naglas čitala knjige. Još uvek nije bilo nikakvog radio aparata ili malog kasetofona. Imale smo samo kompjuter i tone i tone ispitnih zadataka. Čini mi se da nam je književnost tada bila sve. Ne znam gde je pošlo loše, ne sećam se kako posle smo nabavile jedan film, sećam se i koji Catch me if you can. Slušale smo ga toliko sati na repeat dok smo radile da smo naučile tačan trenutak kada kaže “kao dva miša upala u činiju krema”. Pri običnom gledanju nikad nećete primetiti taj trenutak. Vreme za prvu laž je bilo kada smo se upgradovale i nabavile Angel’s Breath, prvi i jedini album grupe Angel’s Breath. Grupu su vodili Mitar Subotić – Suba i Milan Mladenović. Album je izdat 1994. godine. Snimljen je u Brazilu i mi smo jedino njega imale i jedino smo ga slušale.
Prva laž
Sećam se te prve laži i glasila je “Samo sam jednom probala heroin, osećaj je kao planinski potok, ležiš ispod vodopada a okolo je večno proleće”. Laž je u stvari bila i cela priča o okolnostima zbog kojih je došlo do tog večnog proleća, ali sam zapamtila taj izraz zauvek. Nema veze što je laž. Godinama kasnije kad sam se probudila u intenzivnoj nezi beogradske onkologije osetila sam tačno taj osećaj. Priključena na aparate, nepomična sa nekoliko odstranjenih organa ležala sam i pitala doktora kako je moguće da mi je toliko dobro, jer ne podnosim ni najmanji bol.
– Maco, to je morfijum, dobacila je sestra u prolazu.
I tad sam se setila precizno te fraze večnog proleća. Nasmejala sam se a čak me nije bolelo ni dok se smejem iako je rez bio duž celog stomaka. Heroin, oduvek je bio nadohvat ruke, samo da sam bila pametna.
…i sve ostale laži
Desetak godina pre nego što ću dobiti rak i silom prilika probati čari večnog proleća, stajala sam u pošti broj 17 i telefonirala roditeljima najbliže drugarice.
– Molim vas dođite, dođite odmah i ako mi ne verujete izvadite joj krv.
A samo dva meseca pre toga šetale smo se u kraju dok je njen ćale raspremao stan.
– Zamisli kaže, ćale mi je u kupatilu našao špric i igle na bojleru. Rekla sam mu da je to donela Bojana.
– A ko je doneo stvarno?
– Ma neki moroni koje je ovaj moj pokupio sa ulice, ali nisam baš tako mogla da mu kažem.
– Zašto si rekla da je Bojana?
– Pa ne znam, prva mi je pala na pamet, a i ne viđamo se.
– Da ali sad će misliti da se Bojana drogira ili okuplja narkomane, a to radi “znamo-već-ko”
– I njemu sam rekla, da mi ne pravi sranja više takva.
– Ok, je l ti dovoljno dva meseca?
– Dva meseca, šta?
– Ne znam, da prestaneš i raskantaš sve njih. Mogu dva meseca.
– Šta?
– Mogu da ćutim dva meseca, posle toga ću reći. Ili ću biti sledeća Bojana.
– Dva meseca je ok.
Dva meseca su laž
I zaista sam bila odlučna da joj dam dva meseca. Skidanje sa heroina je teško posebno za one “koji su samo jednom probali” i sebe ni ne doživljavaju kao narkomane. Znam da je jednom imala nešto kao tešku prehladu. Jednom je celu noć pila leksilijume.
– Znate da je u sredu bila na leksilijumima?
– Da znam, ja sam joj to dao, nije mogla da spava od televizije?
– Znate da je prošli vikend zvala mog brata i mog dečka da joj završe nešto?
– I jesu joj završili?
– Šta da joj završe, mi nemamo ni andol u kući, uostalom izvadite joj krv.
– Ona se plaši vađenja krvi.
– Dobro, onda nemojte. Doviđenja.
Ispunila sam svoje obećanje. Dala sam joj dva meseca. Posle dva meseca sam samo otišla u poštu i nazvala njene roditelje. Do tada je već jednom prodala telefon i jedan digitalni fotoaparat. Posle toga sam dobila malo pretnji od nje i njenog dečka i posle toga sam još malo plakala. Falila mi je moja drugarica. I nisam mrzela heroin. Mrzela sam to u šta se ona pretvorila. Mrzela sam tu vreću laži od kojih se ne može doći do jedne obične činjenice. Naša drugarica, sestra ćerka je zavisna od heroina i potrebna joj je pomoć odmah. Ne nas dvadeset koji se raspravljamo da li je to to ili nije. Mojoj mami je rekla da preterujem.
– Drago mi je da to čujem, mama se najlepše nasmejala i nastavila da igra igrice.
Ima taj jedan lik
Pričala mi je o nekom drugu iz kraja koji je tolko bio navučen da je umesto da kupi bebi kolica i krevetac, sedam dana bio u heroinskoj komi dok mu žena nije izašla iz porodilišta. Karakteristično je da postoji uvek neki komša kome je gore, i koji radi stvari koje mi nikada ne bismo. Ali komša, urbana legenda je uvek kontrolni prag koji se ne sme preći. U redu je da prodaš telefon ali nije da prodaš televizor, tako te stvari. Meni, kao i svakoj osobi osuđenoj na bedni život bez heroina u njemu, sve te priče (laži) su bile iste. Znali smo za legende o narkomanima koji nemaju zube – što je automatski valjda značilo da svako može da se leši koliko želi, sve dok su zubi na broju.
…što je studirao nešto kao
Što nas vijugavim putem dovodi i do književnosti. Svih tih savremenih junaka koji u svoju biografiju hrabro i ponosno upisuju skidanje sa heroina. Logično, neki od narkomana su nekad imali život koji je obećavao – neki od njih su studirali klasične jezike ili filozofiju. Heroin to nažalost brzo uništi. Omiljeno mi je kada ljudi pominju fakultete koji su studirali, posebno ako nisu mogli da ustanu da odu na ispit, godinama nisu obnavljali godinu i onda su ostali s tim patrljkom – studirao sam. Da me neko pita (ne pita me niko) nikada ne bih pominjala sve svoje neuspešne eskapade.
Zamišljam novinarku koja poznatog pisca koji je recimo studirao književnost pita:
– Studirali ste – ali bili ste suviše lenji da polažete ispite? što se realno nikad nije desilo. O tome naravno govorim iz svoje perspektive jer nikad nisam imala šansu da se zaposlim na gradilištu, ni u snu. Nisam imala mogućnost da spavam u skladištu, pijem rakiju s fizikalcima, pričam im o Hegelu i svojim nepoloženim ispitima.
Za ogromne pare koje nisam imala kad god sam pala godinu, morala sam da prevodim, naučim da radim sajtove, dizajniram etikete za puding i metalne kotlove, flajere za žurke i dvadeset drugih stvari koje donose srazmerno više novca nego rad u skladištu. Prvi scenario koji sam napisala, prodala sam da bih kupila avionsku kartu nazad iz Dominikane jer radeći u kafani, trebalo bi mi tačno 2 godine štednje. Ali ljudi vole da romantizuju siromaštvo. Možda ga nisu iskusili, ne znam.
Biti niko i ništa u Parizu, Londonu i posebno u L.A.
Nedavno nam je za vreme korone, drugarica slala slike iz Los Angelesa. Smejala sam se grohotom. Zamisli Fantea, Orvela, Bukovskog ili nekog drugog ko je od klošarenja napravio neku vrstu urbanog mita. Umro bi za dva dana. Ni sve moje drugarice koje su stilistkinje, fotografkinje i producentkinje u filmskoj industriji ne mogu da prežive, plate stan, hranu i režije. Ali nekim čudom, svet čeka još jednog heroinskog ovisnika koji će se zaposliti kao hausmajstor i zaraditi dovoljno da živi i nastavi da se gazi. Ma kako da ne.
Koliko ti tačno treba novca da možeš da preživiš na ulici?
Da je danas živ, zanima me za koji bi tačno medijski outlet trebalo da piše Hunter S Tompson, kako bi iživeo svoj boemski način života. Ta vremena su prošla i neće se više vraćati. Sem eto tako, među samoukim pesnicima na fejzbuku. Sad vidim ima i nagrada za fejzbuk stvaralaštvo, svaka čast.
Sećam se jednog programera koji je niskom cenom uzeo posao dvojici drugih programera, obećavši nerealno. Custom CMS sajt do četvrtka. Ponuda previše dobra da bi bila istinita. Jer i nije istinita. Onda sam morala da čitam serijetine mailova o tome kako mu raste temperatura i znoji se ispod čaršava, kako je danas bila prehlada a sutra svirka. Uglavnom rok nije ispunjen ni za mesec dana a klijent je izgubljen.
Verujem da takva striktna pravila ne važe kada se radi na gradilištu ili u skladištu, selidbe ili drugi poslovi koji okupljaju ulične filozofe, bivše heroinske ovisnike i pisce namernike. U svetu trulog kapitalizma, mi obični smrtnici moramo da poštujemo rokove, ispadamo fer prema svojim kolegama, realno procenjujemo svoje mogućnosti i javljamo se na telefon kada zvoni. Obično ne dobijamo drugu šansu.
Dvesta pedeset evra nije dovoljno ne pitajte kako znam
Dvesta pedeset evra. Toliko sam zaradila u aprilu 2017. za mesec dana. Napisala sam samo dva teksta, bila sam u bolnici i na intenzivnoj nezi. Bolesna si, ko te jebe na honoraru si i žao nam je. Sad mislim ponekad, da li sam ja pisala o bolesti zato što sam htela, ili zato što uz bolest nisam mogla da mislim ni da pišem o bilo čemu drugom, a morala sam da jedem nešto. Kao posao ti je to što pišeš, nemaš drugi.
Mislim o Evi HD, i svim nesuđenim pesnikinjama iz Njujorka koje rade kao konobarice, uslužne autorke scenarija i programerke svojih i drugih sajtova, sve isto kao što sam i ja radila.
– Kad imaš posao od 7 ili 10 dolara na sat, teško je ne biti prisutan na tom mestu. Teško je postojati negde drugde, kaže ona.
Mislim o tome kako je teško ostati trezna dok su svi oko tebe pijani i drogirani. A kako je teško sabirati ako samo malo popiješ. Kako je teško vraćati se ujutro s posla, i ići u podne na drugi posao. Ne mislim često o tome kada sam baš tačno dobila rak, ali kad mislim – mislim da je to kad sam radila tri posla dnevno.
Telo se troši kad radiš. Zubi se sjebu kad ne jedeš preterano kvalitetno i ne ideš redovno kod zubara. Ne moraš nikad da probaš heroin da bi ti propala gleđ, dovoljna je kokakola. A kada nemaš blistavo bele zube, ne možeš toliko toga, više nema rada za šankom ni na šalteru. Ljudi se plaše ako nemaš prelepe zube, misle da si narkomanka ili zarazna. Neki ljudi a ja ih znam nekoliko – biće sahranjeni sa svojim prelepim belim zubima bez obzira na to što su se lešili od heroina. Kakva nepravda, mislim povremeno.
Neuspeh za neuspehom
Sedela sam u jednom podrumu i radila. Dizajnirale smo i prelomile trideset šest knjiga za tri meseca. Moj tadašnji partner za to vreme je imao stalan posao asistenta na fakultetu. Dečko je obećavao. Kada bi preterao sa večnim prolećem, išao bi na tretman infuzije i transfuzije, na poslu imao je opravdanje lečenja tretmana astme ili tako neke hronične bolesti. Posle neuspešnih konkursa za posao na fakultetu osećala sam iskonsku mržnju i zavist što neko može sebi da priušti večno proleće i stalni posao a ja ne mogu. Ni jedno ni drugo. Plus imam telo koje nezadrživo propada od previše posla.
Choose life
Razmišljam o mnogim obećanjima koja nisu ispunjena. Do danas nisam kupila ni jedan veliki televizor, veš mašinu, auto ni cd plejer a posebno nisam kupila električne otvarače za konzerve. Nemam dobro zdravlje, nizak holesterol ni zubno osiguranje. Krunice na zubima plaćala sam na rate. Nikad nisam podigla kredit sa fiksnom kamatnosm stopom i nije bilo stanova za mlade dok sam bila mlada. Kreditno sam nesposobna zauvek jer sam imala rak. Ne mogu da dam krvi drugarici niti da budem donorka organa iako skupi skener na koji idem svake godine kaže da je sve okej.
Razume se prijatelje sam izabrala, ali još uvek nemam matching luggage, tačnije oko sveta sam putovala u pozajmljenim koferima. Ko će još plaćati kofere pored svega. Svoje prvo trodelno odelo odradila sam kao kompenzaciju za učešće na Fashion Weeku. Prezirem svaki “uradi sama” koncept i živim za trenutak kad mogu da platim frizuru, nokte ili kozmetičke procedure na licu i telu. Nemam kauč i ne sedim na kauču gledajući TV i isto tako ne jedem junk food. Ali da, izabrala sam budućnost i izabrala sam život.
Heroin Chic
Nisam glupa. I ja sam odrasla u vreme heroin chica i ja sam slušala Nirvanu i gledala Trainspotting i čitala knjige o svemu tome. Trainspotting je izašao 1996. godine i ja sam ga gledala sa 15 godina u porodičnom domu, dok sam živela sa babom i dedom u posleratnoj krizi koja se tek nazirala.
Pojeli smo i popili, podelili sa izbeglicama sve što smo imali, a ja sam kao i hiljade mladih u celom svetu bila odlučna da ću pljunuti na srednjoklasnu uspavanost u komforu. Koji crni komfor smo imali mi u Srbiji danas se pitam i o tome pišem.
Nisam tada znala ali sada znam za nas se spremao svet uništenih šansi, restrikcija struje, viznog režima i privatizacije svakog mogućeg preduzeća u kome bismo radili. Spremao se svet u kome ćemo biti prekvalifikovane i radićemo za 2 evra po satu a ako to nećemo možemo slobodno da se odselimo, ako postoji zemlja u koju možemo bez vize.
Ali svejedno zvučalo je fenomenalno – pankerski buntovno:
Zašto bih želela nešto tako? Odabrala sam da ne odaberem život: odabrala sam nešto drugo. A razlog? Nema razloga. Kome trebaju razlozi kad imaš heroin?
Rentonov rent s početka Trainspottinga, zvučao je moćnije od svega ostalog. Nešto poput Ne možeš me otpustiti jer dajem otkaz. samo sto puta bolje.
Slumdog Millionaire je isto laž
U Glasgow sam otišla tek prošle godine. Iste godine bio je Irvin Velš u Srbiji. O kako samo nisam imala potrebu da ga vidim iako su me njegove priče formirale. Mislim da sam pročitala sve što je napisao i posebno neke izgubljene priče u nekim antologijama koje niko nije ni čitao. Poslednji film Deni Bojla koji sam gledala bio je Slumdog Millionaire. Pamtim ga po tome što sam zakasnila a tadašnji dečko me je stegao jako i uvrnuo mi ruku tako da niko ne vidi. Govorio je kroz zube kako ne treba da kasnim i kako nikad od mene neće biti ništa jer sam nedisciplinovana kučka kojoj se ne može verovati.
Kad smo se vraćali pevušio je Papir planes pesmu iz filma, veoma mu se svidela ta pesma.
Ne sećam se o čemu se radi u filmu, mislila sam samo kako mrzim sebe i sve svoje mane i loše procene, ali više od sebe mrzim njega i moram da pobegnem. Staviću ako treba čepove u uši kao Odisej na svaku novu laž koju sam prinuđena da slušam praktično živeći s nekim ko je izabrao heroin dok se sve oko mene raspada. Mislila sam kako želim život a ne heroin i kako su nas svo vreme lagali.
Pozovi M. radi prekida svih kontakata
Bila je nova godina ili dani oko nje. Sećam se da je tada već prošlo i puno odvikavanja, i odlazaka kod terapeuta i psihijatra, zajedno i odvojeno, prošli su mnogi raskidi i lažna obećanja. Prošli su pokušaji samoubistva, posao je još bio tu ali i posao će ubrzo proći. Prošla je komuna u Nemačkoj iz koje mi se javljao jednom mesečno. Svo to vreme, i bez njaga i njegovog heroina gušila sam se u nemaštini i neuspesima. I onda sam to učinila. Nazvala sam tuđu mamu i zamolila je da me precrta, zaboravi i zabrani.
Da me ostave na miru svi. Pojedinačno i kao porodica. Svi njihovi razlozi i heroin zajedno s razlozima ili bez njih. Od tad ne čitam knjige, priče i pesme, ne slušam muziku niti čitam biografije bivših heroinskih zavisnika. I izbegavam ih u širokom luku. Razumem da svako zaslužuje drugu šansu i dostojanstven život, ali baš nagradu – teško. Lagao nas je Irvin Velš i lagao nas je Deni Bojl.
Nema nikakvog televizora, auta ni stana koji ti daju zato što se ne drogiraš. Nema nikakvih izbora, štaviše. Imaš samo mnogo da gineš, i to možda neće biti dovoljno. Život je kratak. Život je pun života žena kojima su životi usrani zbog nečijeg tuđeg izbora.
Sva njihova književnost
Igrom slučaja isti književni urednik koji je dva puta pohvalio heroinske izmaglice onog što je voleo Papir Planes, danas je isto tako pohvalio dobitnika nagrade Post scriptum za književnost na društvenim mrežama. Prvo sam mislila biće da je slučajno. A kad sam bolje razmislila shvatila sam da je veći deo našeg književnog prostora zauzet baš takvim tipovima. Koji malo pišu malo šmrču malo uvrću ruke ženama malo plaču, pa onda pišu o tome i u krug. Valjda jer tako izgleda i stvarnost pa i celokupni književni kanon.
Danas je bila isto vest izašle četri književnice iz regiona u Španiji. Sve četri ih znam a tri su mi i prijateljice. Pouzdano znam nijedna na heroinu. Ponekad neko kaže za njihovu književnost da je domaćička. Neko kaže uh ja baš ne volim žensku književnost. Poneki izdavač baš kaže kako je u ženskoj književnosti budućnost. Ima nekih žena što ne vole kad im kažu ženska književnost. A ja baš volim.
I ženska i domaćička. I čistačička (nema ta reč ali evo sad ima).
Danas je moja knjiga na nemačkom u knjižari i idem da pokupim primerak. Mislim na drugaricu koja piše uprkos depresiji, kreativnoj blokadi i galopirajućem besmislu. Uvek mislim i na Ivanu Brlić Mažuranić i njeno šestoro dece i četri nominacije za Nobela, preseče me pomisao na njenu smrt od depresije. Posebno baš mislim na Luciju Berlin, njenu posthumnu slavu i njen posao čistačice i medicinske sestre jer mora se četvoro dece izdržavati dok njihovi očevi jure karijeru slikara i drugih umetnika, propalica. Mislim na njen život s bocom kiseonika i smrt sa knjigom u ruci u adaptiranoj garaži kraj sinove kuće u LA.
I mislim na one koje su izabrale da nemaju decu. I one koje ne mogu da imaju decu. I jedan rezidens program koji nije dao da jedna književnica povede dete. Ne znam kakva im je politika što se tiče heroina – sme li heroin na rezidens?
Često se setim kako smo platili infostan od Mihizove nagrade i honorara za sabrana dela moje cimerke. Radujem se kad neku od nas, klozetarki, zovu da završimo dramaturgiju koju ne završe momci koji puno obećavaju ali ništa ne stignu. Pa izgube posao. Jao kakva suzica. Ne brinem se, oni će dobiti svoju šansu u fejzbuk stvaralaštvu. I svojim novim životima.
Setim se povremeno kako je Silvija Plat isto pisala za ženski magazin. Setim kako je očajna Assia Wevill pisala Silvijinoj majci jer nije imala kome drugom. Ted Hjuza iskreno ne volim da se sećam ali vreme će pokazati sve detalje torture koju su žene trpele uz dela koja su stvarale. I nekako sam ponosna što sam deo domaćičke i klozetarske ženske linije a ne deo ovisničko grubijanske linije dečaka koji su obećavali ali imaju pametnija posla, što šmrču i plaču po ćoškovima jer je život težak. Ponoviću: suzica.
Svi naši razlozi
Mi nismo obećavale, tu priliku nismo imale. Za nas nije ovaj svet nije ni bio, niko nas u njemu nije hteo ni sačekao. Plačemo dok pišemo, uz antidepresive pišemo i pišemo iz bolnice i uz bocu kiseonika pišemo. Jer nema se vremena. Neće nam dati ni drugu petu i desetu šansu. To nam je što nam je.
Sve naše modrice, sve uvrede koje smo progutale i sve laži, obavezuju nas da pišemo. Pišemo i pitamo ima li još da se piše. Kome je zaista važno zašto, onda kada jednom budem pod zemljom jer moje telo ne može da izdrži ni udarac ni uvredu ni još jedan novi posao u noćnoj smeni. Svuda oko nas je potencijalna smrt i jednostavno moramo da izaberemo život. A kažu pričanje priča je život. I onda eto pričamo.
i evo da se podsetite originala koji ovog puta neću prevesti:
Choose life. Choose a job. Choose a career. Choose a family. Choose a fucking big television, Choose washing machines, cars, compact disc players, and electrical tin openers. Choose good health, low cholesterol and dental insurance. Choose fixed- interest mortgage repayments. Choose a starter home. Choose your friends. Choose leisure wear and matching luggage. Choose a three piece suite on hire purchase in a range of fucking fabrics. Choose DIY and wondering who you are on a Sunday morning. Choose sitting on that couch watching mind-numbing sprit- crushing game shows, stuffing fucking junk food into your mouth. Choose rotting away at the end of it all, pishing you last in a miserable home, nothing more than an embarrassment to the selfish, fucked-up brats you have spawned to replace yourself. Choose your future. Choose life…
But why would I want to do a thing like that?
RENTON: I chose not to choose life: I chose something else. And the reasons? There are no reasons. Who need reasons when you’ve got heroin?
Fotografija: Andres Hernandez on Unsplash
