Mnogi gradovi su ispisani rečima. Sasvim je drugo iskustvo šetati rečima, od tura koje je moguće posetiti uz turističke karte. Želim da ispričam kratku avanturu koja je možda svima nebitna osim meni. Možda će značiti ljudima koji se ne snalaze u svetu, kao što se ponekad ne snalazim ja.
Sve je počelo ovako…
Dijamantski trg je knjiga o kojoj sam pre nekoliko meseci pričala na razgovoru koji je organizovala moja izdavačka kuća. U nekakvom zamišljenom rasporedu, iz edicije Ženski glas, meni je dopala knjiga katalonske književnice Merse Rudureda. Dijamantski trg je njena najpoznatija knjiga. Napisala ju je na katalonskom, u izgnanstvu u Ženevi 1960. godine. Po sopstvenom priznanju pisala ga je hektično, zagledana u planinu Salève i u šetnjama u parku kraj Ženevskog jezera.
Mislim da nas neke knjige nađu. Ono što mi je bilo posebno važno je kako se Merse u izgnanstvu minuciozno sećala svog rodnog grada. Iako piše o junakinji koja nigde ne putuje iz svog kvarta, te nema ni nedostajanja, Rudureda upisuje svoju čežnju beležeći najsitnije detalje grada. Junaci odlaze na Monžuik, ili se motorom voze do Badalone na kupanje. Motor je kupljen u ulici Bertran, opisan je izlog parfimerije, piljara, krinovi Svetog Antuna u crkvi ili ukrasi na zgradama.
Gradovi koji nedostaju
Postoji li veća ljubavna posveta, ne čak ni gradu, već kvartu – od imenovanja romana. Dijamantski trg je možda najpoetičnije ime – ali može da stoji za čitav skup različitih bližih ili daljih detalja prostora koje je Rudureda otimala od sopstvenog zaborava.
Dijamantski trg: kutija od starih kuća, sa nebom kao poklopcem.
Jedan od njenih junaka sasvim nevezano kaže „da na ovom svetu nema takve lepote kao što je park Guelj, Sagrada familija ili talasasti balkoni Kamene zgrade“. I delovi Barselone tako neprimetno postaju naša sopstvena sećanja.
Intimni svetovi u nama
Svet je napravljen po meri ekstroverta. Ljudi koji uživaju u društvu drugih, za njih su možda gradski trgovi prirodno stanje. Mesto razmene, mesto političke borbe, mesto na kome misao i glas postoje. Mene taj svet užasava. Stabilnost crpim iz okrenutosti ka unutra – ne nužno sebi, ali možda knjigama, Internet stranicama, svetu koji je predvidljiv i siguran. Kao što je to jednom napisana knjiga.
…i horor
Bili smo na pijaci i dok sam pokušavala da odgonetnem kako se kaže paprika* na katalonskom bez interneta – opet sam pomislila: prokleti ekstroverti. U svim vodičima i svim filmovima naći ćete kako se sa simpatijama opisuju prostori u kojima se ljudi guraju, bučno je i dinamično. A ja stojim u redu, koji ne znam ni gde počinje, stidim se da viknem jer ne znam ni šta bih viknula zauzetom osoblju i ne umem da se izguram za stolicu uz šank. Zagledam jela ali teško je reći ono – još teže pronaći ime lokalnog jela u jelovniku na nepoznatom jeziku. Kao noćna mora. Za nekog ko dva sata bira jelo koje naruči za beskontaktnu dostavu – offline život u kome pobeđuje brži je horor.
…i san
U hiljadu komadića raspršen je san o nekakvoj autentičnoj živosti pijace. I tad mi je otprilike palo na pamet da mogu da sledim svoj san. A moj san je jednostavan do besmisla. Želela sam da vidim delove Barcelone koje znam iz Dijamantskog trga. Da razbijem matriks mašte i susretnem se sa stvarnošću svih mesta koje sam zamislila onako kako sam znala i umela. Da jedem ono što sam maštala da znam kakvog je ukusa i gledam prizore sasvim drugačije od onih koji su mi se činili bliskim. Lepe ali drugačije.
Njena i moja Grasija
I tako sam došla u Grasiju. Prva stanica je bio Dijamantski trg. Ulica kojom sam dolazila iz pravca San Žoana je bila zatvorena, a stanari su organizovali roštilj za preko sto ljudi. Beskrajni sto za kojim ljudi sede i jedu praziluk bio je kao nadrealistična znamenitost. Zamisli praziluk kao glavno jelo, rekla mi je pre nekoliko dana drugarica, a već danas sam naučila da je Calçotada tradicionalni taragonski recept kasne zime. Debeli strukovi praziluka na ogromnom roštilju ili bolje lomači od vinove loze zamirisali su celu ulicu.
…ka trgu
Na drugom mestu mirisao je prepržen šećer poslastičarnica koje lisnato testo umaču u crnu čokoladu i premazuju debelim slojem krema od pistaća. Mirisala je kafa i žamor dece koju su roditelji vodili na trg da uživaju u zubatom zimskom suncu. Na trgu su se okupljali skejteri, stranci, babe i dede, anarho-sindikalisti i vlasnici pasa. Zastave Katalonije se kao bokori sukulenata spuštaju s terasa i prozora, ka nama običnim prolaznicima. Raznobojne zastavice nisu samo deo vašara na kome je Natalija upoznala svog budućeg muža, već standardna scenografija u kvartu. Danas je na trgu koji je upisan u večnost i spomenik lokalpatriotskoj autorki ili njenom delu – nemoguće ih je odvojiti.
…nadole
Spustili smo se do raskrsnice avenija Dijagonal i Paseo de Grasija. Išli smo ulicom Rambla del Prat prema Glavnoj ulici isto kao i junaci u knjizi. Osetila sam se kao da istovremeno radim nešto neverovatno obično i fantastično u isto vreme. Ne radi roming. Nema interneta. Znam da će dušebrižnici reći kako je to baš prava prilika da se družimo i uživamo u offline svetu ali meni je sto puta bila bolja ideja da budem u drugoj vrsti virtuelnog sveta. U književnosti. U bajci.
…i naokolo
Piti vermut uz tanjir malih hobotnica nije ništa posebno ni glamurozno. Razgledati groblje San Žarvasi, noću prošetati do Žardinetsa aktivnosti su koje hiljade žitelja Barselone obavlja iz dana u dan. Naravno, svaka lokalpatrikinja znaće da je upisivanjem u književnost katalonski poraz u Građanskom ratu, pretvoren u jednu mnogo lepšu pobedu. Kroz brojna izdanja Dijamantskog trga, pored svesti o besmislu rata, o siromaštvu i gladi koja pogodi žene i decu, u DNK čitateljki širom sveta upisana je Grasija. Isto kao što je Merse Rudureda upisana u Dijamantski trg.
Svi naši gradovi
Molećivo kao dete, zamolila sam prevoditeljku o kojoj sam pisala, da dođe da joj pokažem grad. Taj dan je pokisla i nije imala druge patike. Nedavno smo se tek upoznale, a zagrlile se kao da se znamo godinama. Marie je već prošla sve puteve mojih reči. Poslala mi je sliku seks šopa na Zelenom vencu i upitala – je l to to? I ja sam znala da radi isto što i ja. Crta mape gradova kroz reči. Marie je nanovo izgradila Beograd sačinjen od romana koje je prevodila – Papirne disko kugle, Psi i ostali, Leto kada sam naučila da letim i Ispod majice ispisali su putokaze.
Možda živim u zatvorenom svetu knjiga. Moj kindl je moje srećno mesto. U realnosti verovatno imam neki poremećaj koji čini da se osećam ekstremno nesigurno u svetu koji nije krojen po meni. Živim svetlosnim godinama od sigurnosti, čak i bazične bezbednosti, i ne – ne želim vreme da provodim batrgajući se „van zone komfora“. Ali ne želim ni da zauvek ostanem zatvorena u svetu mašte. Umorna od znamenitosti, od gradova koji nisu moji, književnost je postala moj način da pripitomim svet. Evo zato moje nežne liste preporuka za nestvarnu Barselonu.
Passeig de Sant Joan
Carrer de Joan Blanques
Rambla de Prat
Plaça de la Virreina
Carrer Montseny
Plaça del Diamant
Plaça de la Vila de Gràcia
La Llibertat Market
Carrer Gran de Gràcia
Monumental Cafè
Els Jardinets de Gràcia
Mercat de Santa Caterina
Rambla de les Flors
*Paprika koju sam tražila se kaže pebrot de Padrón.
