Hrabrost i lukusuz naizgled nemaju nikakve veze. Luksuz je obično povezan sa materijalnim – pomislimo na zlato ili sjaj. Hrabrost, ne znam šta je sve hrabrost. Skupila sam hrabrost tek kad sam se našla okružena prijateljima. Tamta, rekla sam izvini što se tek sad javljam, u Tbilisiju sam do ponedeljka i ako možeš da se vidimo. Jedini razlog što se nisam javila je zato što nisam imala hrabrosti. Kasnije Tamta (Melashvili, autorka knjige Kos kos kupina o kojoj sam pisala) odgovara, dosta kasno oko jedan sat – o tome kako je sve to super ali ona ima ćerku od dve godine pa joj je teško da napravi razgovor.
Prvo pismo
Nikad neću zaboraviti kad sam procitala prvi odlomak Rumenine knjige – o nekom fiskalnom računu i otrčala do knjižare da kupim knjigu. Pročitala sam knjigu odmah ali na preskok i poslednju sam čitala priču koja se zove Lila (jer prva rečenica mog nikada objavljenog romana kaže “Kupiću kučku i zvaću je Lila”). Prenerazila sam se i pisala autorki da joj kažem da sam oduševljena i da bih volela da radimo intervju ili samo da je upoznam. Pisala sam joj na engleskom iako sam mislila da sigurno zna i srpski ali mi je bilo neprijatno što uvek svi znaju srpski a mi ne znamo dobro ni slovenski ni makedonski i osećam se loše zbog te male savezne imperijalnosti.
Sviđa mi se što je Rumena ove godine u Šapcu to i rekla. Možda mislite da znate makedonski ali ne znate. Verujte mi ne znate. Ne znate zato što niste čitali makedonske knjige, slušali makedonsku muziku i gledali makedonske filmove. Mi smo u Makedoniji bili izloženi srpskoj i hrvatskoj pop kulturi – vi makedonskoj niste. I to je tačno. Setim se kad god pokušam da ispričam neku lokalnu foru, kao sad u Gruziji. I predomislim se. To što ja znam, verovatno je (sigurno!) skup predrasuda, ponekad uvredljivih gluposti koje nisu za ponos. Zato ćutim i učim, bar pokušavam. Ne uvrediti nekog svojim nepoznavanjem lokalnih odnosa, trebalo bi da se podrazumeva.
Drugi intervju
I tada sam, pre verovatno sedam godina pisala za novine. Zvala sam urednicu i rekla jeste čitali književnicu, Rumenu Bužarovsku. Ona kaže jesam i zamisli nestalo mi struje u zgradi pa sam čitala uz sveću. Uradimo jedan, uradimo drugi intervju. U jedanaest sati tog dana kad je bio intervju, zvali su me iz časopisa da mi kažu da nećemo imati ni fotografa, ni lokaciju za ručak, ni šminku. Osećala sam se kao najbedniji mrav. Nisam bila tako mlada, ali sećam se da nisam raspolagala minusom na kartici i drugim elementima sigurnosti odraslih. Onim što bi danas moglo da mi nadoknadi bilo koji organizacioni problem. Intervju sam organizovala što se kaže “na ler”. Molila sam drugove i drugarice za uslugu u poslednji čas. I bila sam ekstremno potrešena. Franšiza za magazin u kome sam radila nije me ni malo štitila od osećaja neadekvatnosti i srama. Možda nisam najodgovornija osoba na svetu ali svakako jesam jedna od srednje odgovornih koji pripreme sve nedelju dana unapred. Na ivici suza što ne može sve da bude sjajno, koliko je sjajna knjiga i koliko bih volela da budem profesionalna kad mi je stalo – nisam se trudila da se to ne vidi.
Feministički način
Od feministkinja sam naučila jedno – adresirajmo problem. Preuzimajmo odgovornost, govorimo istinu. Nikada se ne ponašajmo kao asistentkinje generalne urednice iz Đavo nosi Pradu, ne ponašajmo se kao jastuk za udarce sa svih strana. Ne ponašajmo se kao razmažena deca kojoj drugi išta duguju. Pričajmo o uslovima u kojima radimo, fer i otvoreno. Danas je tako, sutra možda uspemo da bude bolje. Intervju je sasečen na jednu stranu jer je u tom broju izašao Đorđo Armani na četri strane. Jednoga dana volela bih da imam, da sam sačuvala sve što smo tad pričale više off nego on. U tim iskrenim razgovorima bez snimanja nema posebnih pikanterija – šta više isti su kao i naše književnosti a ipak malo drugačiji od standardnih razgovora za novine.
Sećam se da je moja neomiljena lektorka (koju sam stalno prozivala zbog hronične neupotrebe rodno senzitivnog jezika) “ispravila” prezime autorke na Božinovska. (Posle naravno lektorke govore kako ne slušaju narodnu muziku ali eto i književnicama daju prezimena popularnih pevačica kao što je Goca Božinovska). i kad sam preživela jedno sedamdesettreći blam i ponor pred Rumenom, možda smo tek onda postale bliže. Stojim iza toga da na području bivše Jugoslavije ne postoji muškarac ni žena koja danas piše tvrđe i mekše od nje.
Pisanje onima koje pišu
Nije ovo priča samo o njoj. Jeste o pisanju književnicama. Podsetila sam se Rumene, onda kada sam pisala Tamti. Ne samo zbog te jezičke uviđavnosti, našeg zajedničkog engleskog i naših posebnih malih jezika srpskog, makedonskog, gruzijskog. Već i zbog činjenice da je život žene pisca (setite se onog mima – slon pingvin) odnosno književnice specifičan.
Ima ona serija mimova – „nadam se da te moje pismo nalazi u dobrom raspoloženju“ i serija maštovitih odgovora u kakvoj me zaista situaciji nalazi tvoje pismo. Za žene te situacije su na ivici tragikomedije. Jednom me je pismo našlo na sredini jezera u Turskoj. Jednom sam odčepljavala wc šolju, izlazila sa dečijeg rođendana da dogovorim diplomatsku posetu. Vaše pismo nalazi me uvek u nekom nevremenu da vam pravo kažem. Samo jednom sam radosno uskliknula – evo baš ništa ne radim, izvolite vaš poziv me nalazi u radosti.
Žena će nekad (uvek) raditi u školi ili na fakultetu, dodatnom poslu za dofinansiranje kučnog budžeta, imaće porodične obaveze, biće umorna i boleće je stomak, neće do kraja noći bančiti u gradu. Tata će završiti u bolnici a dete će imati temperaturu, neko će slaviti rođendan a neko mutiti fil. Neće joj se svideti prevod, imaće promene i u lekturi, pisaće sto i jednu zamerku na tekst, biraće reči kao haljine, precizno i savesno nikad neće reći “ko ga jebe idemo na pivo” i neće se smuvati sa svojom mladom obožavateljkom. Pitaće ima li frizer ili će spa preskočiti zato što ne ume da se isfenira. Od čestih putovanja propadaće joj kosa od večera će se ugojiti ili će ih preskakati. Tražiće da pogleda fotografije i tekst pre objavljivanja. Žaliće se ako joj se neki muškarac upucava. Sve komplikacije.
Žene su naporne, nismo navikli na žene
Nisam o tome oduvek razmišljala. Mislila sam mi smo svi isti ii ravnopravni. Priznajem o tome nisam znala ništa novo ili specifično. Kako je ženama koje pišu a imaju malu decu. Prvi put se to pomenulo, u restoranu je sedela moja sadašnja urednica a njen sin je zverao okolo iz kolica i bio savršeno miran dok je ona govorila o večini književnih rezidensa koji nemaju razumevanja da je ženama teško i skupo da putuju ako su same s decom. Drugačije se organizuju promocije, potrebno je misliti na dnevni raspored, da li je beba u kolicima, zgrada sa liftom, takve stvari. Praktične.
U redu je Tamta, rekla sam – sve razumem. (Iako mi je trebalo bar četiri žene da mi pomognu da razumem). Možemo se naći u parku i možemo zajedno pričuvati ćerku, znam kako je ali znam i ako ne možeš. I sad zaista znam. Ne mogu više da promatram te odustanke, odustanke od intervjua, rezidensa, književnih večeri i drugih susreta, prevoda ili poglavlja u knjigama kao kaprice. Uglavnom su to odsustva vremena, odnosno kako bi treneri životnih veština rekli “tajm menadžment”.
Sve smo mi iste a luksuz je drugačiji
Možda je ovo priča o tome kako se nisam umesto da jesam srela sam Tamtom Melashvili, a možda je priča o tome kako smo se zbližile. Baš danas, na istanbulskom aerodromu, prvi put sam u životu platila dva sata sna. Pomislila sam nespretno ulazivši u svemirski brod pun kabina za spavanje sa umekšanim zvukovima i anatomskim jastucima hoću li moći da spavam – ovako naprečac. Šta ako se unervozim i propadne mi šansa da se odmorim u sred radnog dana koga ne zanima to što sam u dva krenula na put.
Nedavno je jedna drugarica, majka dvogodišnjeg sina kritikovala blogerke koje se javno ponose raznim mestima na koja putuju jer su eto slobodne, bez dece. Pokažite nam kako spavate, na tome ćemo vam zavideti. To je rečenica koju sam poslednju čula u glavi pre nego što sam zaspala. Potreba za snom nije opcionalna, svi je imamo potpuno isto i neutaživo. Samo neke od nas eto imaju lukusuz da dva sata ne provedu u restoranu brze hrane u buci ili hektičnoj atmosferi dečje igraonice. Mekani jastuk je luksuz. Mislim o tome svaki put kad mi se prispava. Ni u jednoj priči o ravnopravnosti nećemo pričati o satima sna, a ne znam, možda bi trebalo. Solidarnost se uči.
