Nisam bila tu. Drugarice su mi ispričale kako je otac sa drugarima otišao i prebio mlade nasilnike, koji su ćerku ucenjivali za navodne seksi slike. Nisam mogla a da se ne zapitam, bije li otac i ćerku, jer moje dugogodišnje iskustvo pokazalo je da postoje ljudi koji biju i ljudi koji jednostavno – ne biju. Njih je doduše malo. Ove činjenice ipak nisu zacementirane u kamenu. Nekada i oni koji inače nisu tukli – tuku, a neki koji su tukli prestanu. Taj prestanak – dokazali su naučnici – nikako nije posledica batina, kako se to često veruje.
O čemu govorimo kada govorimo o nasilju
O nasilju sam progovorila 1000 puta, o nasilju govorim manje više stalno i svakom prilikom. Svo to vreme ostala je prećutana jedna činjenica. Ja sam takođe, bila i ona koja tuče. Tih priča nema dovoljno – nema dovoljno onih koji kažu, tukao sam – žao mi je.
Kada sam prvi put rekla Bila sam nasilnica, što se desilo u emisiji Tabu, koja je snimana u utorak 4. aprila 2023. godine, mislila sam da će se srušiti svet. Nije se srušio. Oni koji me mrze nastavili su da me mrze mirno zbog niza drugih tema, oni koji me vole nisu prestali da me vole. Svet je nastavio svojim tokom. Za sve osim za mene. Za mene je to bio jedan drugi svet, svet u kome mogu da budem ono što jesam. Nova osoba.
Ponavljam kao jevanđelje rečenice iz knjiga koje čitam, često jednu posebnu rečenicu Elene Ferante.
Ne osećam nostalgiju prema našem detinjstvu, prepuno je nasilja.
Svašta nam se događalo, u kući i napolju, svakoga dana, ali ne sećam se da sam ikada pomislila da je posebno ružan život koji nam je podaren. Život je bio takav i gotovo, rasle smo s obavezom da ga otežamo drugima pre nego što ga drugi otežaju nama. (…) Žene su se međusobno borile žustrije od muškaraca, čupale su se za kosu, povređivale se. Nanositi bol bila je bolest.
— Elena Ferante, Moja genijalna prijateljica
Sa svih strana me bombarduju tekstovi u kojima je pre bilo bolje nego sada jer su se deca igrala ispred zgrade. Da li je neko nekad pričao o tome šta se dešavalo ispred te zgrade?
Molim vas setite se svega ispred, i iza zgrade
Odrasla sam u velikom novom naselju, živeći sa mamom tatom i bratom u malom stanu. Nisam išla u vrtić i do sedme godine skoro da se i nisam igrala pred zgradom. Prostor između zgrada, zvao se Žićina livada, prostor iza zvao se Rupa. Na Žićinoj livadi mogli smo da se igramo loptom ili pravimo sneška sve dok Žića iz susedne zgrade ne dođe da urla na nas i da nas bije. Žića je bio čuvar kućnog reda i jedan od onih zainteresovanih građana koji se meša u sve zajedničke odluke mesne zajednice. Godinama kasnije bila sam preneražena saznavši da Žića ima i porodicu i decu, čak i prijatelje – za mene je on bio samo užasni neprijatelj i strah sve dece.
… i ko kome ruši sneška?
Jednom sam ostala sama da dovršim sneška i pojavio se Žića. Prvo je urlao a zatim je sišao ispred zgrade i sporim korakom se uputio ka meni. Imala sam teget skafander i crvenu kapu, nekoliko sati pre toga deda nas je slikao kako se radosno igramo. Čekala sam ga naivno misleći neće mi ništa, nismo mu ništa skrivili ali on je stao spram mene i počeo da urla. Od straha sam se odsekla i potpuno izgubila čulo sluha, videla sam samo njegovo neobrijano lice i osetila kako pomalo pljucka dok urla.
Kao da sam stajala nasuprot oluji. Suočila sam se sa najvećim strahom svakog deteta iz Bara. Okrenula sam se i počela da trčim, jednom sam pala na dubokom i škripavom snegu a put od dvadesetak metara da ulaza bio je kao maratonsko polje.
Ušla sam i pritiskala gumenu dugmad lifta, lift se nije čuo, metalna vrata narandžaste i plave boje nisu odavala ni da li radi i krenula sam ka desetom spratu peške, ubeđena da me Žića juri. Ne znam zašto sam mislila da bi me jurio – to valjda rade ljudi u filmu. Već kod petog sprata sam malaksala, na deseti sam došla preznojena u otkopčanom skafanderu, skinute kape i mokre kose. Srela sam Žiću, rekla sam i otišla da plačem.
Rituali provlačenja za zdravlje
Izvinite, ali meni je moje detinjstvo bilo odvratno. Pred polazak u školu, sećam se da sam plakala jer su svi odrasli govorili “sada ti je detinjstvo završeno, sada počinje škola”. Iz škole sam odmah želela da me ispišu. Nedavno se neko setio – igra se zove “laste prolaste”. Ovu veoma arhaičnu obrednu igru, povezanu sa ritualima provlačenja za zdravlje, očišćenje, ponovno rađanje etnolozi su opisali vrlo nežno u odnosu na to kako se ona igrala zaista. Deca se kreću u krug i pevaju pesmicu:
Laste, prolaste,
Na Moravu dolaste,
Vaša gora uvela,
A naša je zelena.
Kao pero, laka Vero,
Otvori nam vrata Vero,
Da nam prođe naša vojska,
Hej, haj, zatvaraj!
Dvoje dece drže kapiju i ostala deca kao vojska prolaze, a kad se čuju poslednji stihovi „Hej, haj, zatvaraj!“ rukama zarobe jedno dete koje nije prošlo. U nežnoj verziji priče zarobljeno dete odgovara na pitanja koja mu postavljaju “vratari” pa se onda formiraju dve grupe od sve dece koja su zarobljavana u toku igre pa se nadvlače.
…a kako je stvarno?
U narodnoj verziji igra se tako što se peva – i prolazi ispod luka, staje na kraj reda praveći neprekidni luk i na „Hej, haj, zatvaraj!“ sva deca počinju besomučno da tuku decu ili češće jedno dete koje se zatekne unutar luka. Igra se završava kad neko dete počne da plače i zove učiteljicu. Našla sam da se ova igra zove i „topli zec“ i tako su kažnjavani logoraši i zarobljenici. Načinite napor i setite se.
Rituali provlačenja za zdravlje, očišćenje, ponovno rađanje mi se nisu svideli. Inicijaciju nisam prošla. Bila sam očajna i besna i mrzela sam ovu igru i svu decu koja su toliko glupa da je se igraju i trpe batine, i mrzela sam učiteljicu i moje roditelje i što su me uopšte upisali u školu. Junakinja knjige Ispod majice zove dedu, i deda dođe. U mom detinjstvu niko nikad nije došao, taj dan je bio kao i svaki drugi za sve sem za mene. I voila… bila sam dete sa poremećajem prilagođavanja. Vremenom je on postao samo veći. Nisam odmah postala nasilnica. Prvo sam postala bezobrazna i nevaspitana, kako se danas kolokvijalno kaže i optuže se roditelji. A šta ako roditelji uopšte nisu ni znali?
Jedan šamar menja sve. Not.
Slobodna i bez inhibicija, govorila sam ostaloj deci da su super, da su dobri ili pametni, ali i da su glupi ili dosadni, da prepisuju ili da nisu fer. Javljala sam se da odgovaram ili da pitam. Nije mi se sviđalo u školi što svi ćute dok ih neko ne pita. Mislila sam da su ostali glupi a oni su bili poslušni. I mrzela sam kada je neko nasilan. Do škole nikad nisam videla nasilnu decu. Od dečaka sam uglavnom dobijala šamare, od devojčica vređanje. Isprva nisam znala ni kako bih nekog uvredila, a ni udarila. To se sve začas nauči.
Neko će pomisliti da je to proces prilagođavanja. Više volim da to zovem pravim imenom – ulazak u društvene norme nasilja. Dolazila sam često modra iz škole, jedan dečak od koga sam bila puno viša je trenirao karate i udarao me je po cevanicama do krvi. Nikad mu nisam vratila, ali sam ga ismejavala. Učila sam da uzvratim. On je bio sve gori. Moji roditelji su došli da intervenišu.
Znam kad sam odlučila da vratim fizičkim nasiljem. Tada, kada nasilje nije prestalo i pošto smo jedno drugom obećali da ćemo biti dobri drugovi. Obećanje nije ispunjeno. I dalje sam dobijala batine, samo ne tako da se vide. Prvo sam se tukla sa dečacima. U narednoj godini su došla i mlađa deca, među njima i moj brat koji je već prvi dan iz škole došao kući prljav i prašnjav. I danas moji prepričavaju kako je pocepan i izgreban, roditeljima na pitanje šta se to dovraga desilo, ravnodušno rekao “gazio me Pera”.
Njegova ravnodušnost, nenaviknutost na nasilje i istovremena pomirljivost sa tim da je ono normalno, na mene su uticali katastrofalno. Nešto se prelomilo i više nisam umela nazad. Tukla sam svakog za sve. Uopšte više nisam razgovarala i zadržala sam za sebe svu svoju pravdu i pamet i jednostavno sam prebijala decu kako bi mene ili mog brata ili bilo koga ko je oštećen – ostavili na miru.
Kome treba razlog kad postoji šamar
Pamtim jedan trenutak kada sam prebila drugaricu iz odeljenja. Razlog mi se danas čini besmislen – školske slike. Bilo je godišnje školsko slikanje. Fotograf nam je doneo da biramo slike i celo odeljenje se posvađalo. Jedna devojčica je bila vrlo neprijatna i želela je najružniju sliku, na kojoj je samo ona lepo ispala.
Smatrala sam da to nije pravedno. Njen predlog je bio zajednički odbijen. Imala sam podršku odeljenja, ali je ona iz osvete bacila moju pernicu u smeće, jer sam bila najglasnija. Sledeće čega se sećam je da sam je na odmoru nabila na ogradu i tukla dok nije prestala da se opire. Ako se pitate šta u tom trenutku misli nasilnica, misli kako sprovodi pravdu. Tukla sam je da zapamti da ne može tako da se ponaša. Čujem da danas mnogi misle da je to ispravno.
E pa, nije ispravno
Njena baba je tu noć došla u našu kuću noseći struk od dvadesetak debelih pruteva. Razgovarala je dugo sa mojim ocem i preporučila mu da me prebije kao što i ona bije svoje unuče da bi bilo bolje. Kada je otišla, otac me je pozvao na razgovor, pitao me šta se desilo. Rekla sam od reči do reči šta sam uradila. Prepričao mi je tazgovor sa babom i posebno – šta je od njega zahtevano. Rekla sam da me slobodno bije ako mora. Nije mi bilo lako ali verovala sam da su batine, možda samo različite u nivou – univerzalno rešenje za svaku grešku. I da ja, ako nekoga bijem isto tako moram da podnesem da dobijem kaznu, kako znam i umem.
…očeva kazna
Umesto da me prebije, tata je rekao jednu možda važnu stvar. O tome da li ću da te bijem, odlučujem samo ja. Zatim je pričao o tome koliko je i kako je on dobijao batine. Njegov otac, bivše vojno lice je bio veoma strog i prek. Oni su se plašili strašno i verovali su često da neće preživeti njegov gnev koji je mogao da se javi iznenada i traje nepredviđeno dugo. Podnošljivije je bilo kad su porasli i prestali da se plaše da ih otac ubiti – nadali su se ipak da ih toliko voli.
Ne sećam se detaljno, ovaj razgovor je bio pun emocija i zaista ne znam šta mi je tačno sve rekao ali osetila sam da se i moj tata oseća krivim što bijem decu. Između nas za stolom, dok smo sedeli i razgovarali “ko ljudi” iako sam imala manje od osam godina, stvorila se neka prećutna žalost nad tim kako smo naučeni da odgovaramo nasiljem. Kako smo ubeđeni da je pravda nasilje. Da bol drugog može da zameni naš bol. Tata je rekao, on nas je tukao a mi smo ga voleli. Znali smo da mu je teško, videli smo da je njemu lakše kad nas prebije. Samo sam ćutala, ta emocija i taj odnos meni su bili skroz nepoznati. Istovremeno toliko bliski.
Gorka medicina
Nisam odmah posle tog razgovora prestala da se tučem. I dalje sam bila nasilna još neko vreme. Nedavno sam našla isečke iz dnevnika – bolno je to kako sam svoju slabost, drugost i drugačijost toliko prezirala. Nisam mogla ni želela da se identifikujem sa gubitnicima. Desilo se suprotno, postiđena time što sam žrtva u očaju da skupim snagu da iz nasilja izađem, jedini put koji sam umela da izaberem je nasilje. I danas većina ljudi to radi. Većina potpuno opušteno, nesvesno i potpuno “pravednički”.
Slika dede koji tuče decu koju voli i koja ga vole – ipak bila je jača i ja danas nisam takva. Svaki put kada i samo pomislim da podignem ruku, setim se Miloša. Mislim kako je prešao zemlju peške, kako je oslobađao gradove, kako se rvao s neprijateljem, strahom i poniženjima. Bivši oslobodilac, radio je kao nekvalifikovani radnik, nadničar. Ne znam kako je njemu izgledao svet za koji se borio. Ne znam kakvi su mu bili dani. Nikom nije rekao.
Trudim se da mislim na sve lepo što je uradio, na plave oči koje je imao, na težak život i rad, na odgajanje dece, na ljubav i na bol. Iako ga je život slomio hiljadu puta, nikad nije podelio svoju ranjivost, nikad nije nikom rekao. Ali jeste tukao. A koga tući kad se sve ruši? Jedino one koje možeš. Umro je sigurno nesvestan koliko su ga oni ranjivog videli. Koliko su ga nežno voleli i poštovali svi uprkos, a ne zbog tih batina.
Oprostite, tučete li?
Nemam decu i nikome nemam pravo da kažem kako da vaspitava decu. Niti kako da sprovodi pravdu. O tome svako odlučuje sam. I svako će pogrešiti. Izvlačenjem svojih prljavih bednih tajni želim da se i sama prisetim samo da je – nasilje nemoć i ljutnja, naneti bol, želja za pravdom koje nema i neće ni doći. I to vidi i sasvim malo dete. Znala sam to i dok me je Draganče šutirao, dok me je Miroslav šamarao, dok je Pera gazio mog brata i dok sam ja pesničila Slađanu, Tanju, Branka, i sve one čija sam imena zaboravila. Nisam i ne smem da zaboravim da sam i ja verovala da će mi biti bolje i lakše. Nije mi bilo.
I ne tad, nije mi bilo bolje nikad, ni sada nije bolje. Svi udarci koje sam dobila, bili su moja pobeda i nadmoć u odnosu na one udarce koje sam zadala, koje sam prećutala i sakrila od svih pa i sebe.
Kad pomislim zašto se bavim aktivizmom, često pomislim da je to zbog nasilja. I pretpostavljam da ljudi kad kažu aktivizam verovatno pomisle na neke hipike s transparentima. Ne pomisle na čoveka s puškom, heroja, nekog mačo tipa s brkovima nekog ko je odlikovan za hrabrost ili zasluge narodu.
Nisam odrasla u hipi komuni, i meni je teško kao i svima da zamislim svet bez nasilja. Žak Ransijer je rekao da je nepravdu nemoguće izmeniti iz pozicije nemoći. Onaj ko je bijen ne može nikud, a onaj ko bije u moći uživa. Svi koji imaju moć nepravdu manje vide, i neće ni da je menjanju. Zato aktivizam okuplja te bednike, nemoćne, nesrećne, one koji su prezreni i čiji su napori već unapred otpisani. Većina drugih koji se nalaze u očaju, smišljaju planove – ne kako da izmene svet da nasilja nema – nego kako da se osvete, kako da uzvrate.
Svi smo mi veterani, neki su bili u ratu
Rad sa ljudima koji su preživeli ali i sa onima koji su činili nasilje u ratu, izoštrio mi je pogled na nasilje. Nedavno sam opet, smrvljena svetom, slušala priče ratnih veterana koje sam imala priliku da upoznam.
Putem njihovih priča, izbliza sam se suočila sa onim što moj otac nikad nije uspeo da pita svog oca. Kako u Srbiji nije postojala dijagnoza posttraumatskog stresnog sindroma, veterani su najčešće otkrivali da pate kada bi zapali u bolesti zavisnosti ili završili privedeni zbog nasilja.
Ali jedna priča mi je ostala u sećanju. Čovek koji se prijavio na lečenje kada je prebio svog malog sina jer ovaj nije uspeo da uradi zadatak iz matematike dok su zajedno vežbali. Ta slika kao da je zatvorila krug. Zamislila sam mog tatu i mene, onda kad smo sedeli za stolom, i istovremeno tog drugog tatu i drugo dete koji vežbaju matematiku za istim tim stolom. Tatu koji mi kaže on nas je tukao, a mi smo ga voleli. I tatu koji ustane od stola i ode u bolnicu jer voli svoje dete.
Bolji svet, ne „onaj“ svet
Fransoaz Veršes je nedavno bila u Beogradu povodom prevoda svoje knjige Feministička teorija nasilja. Okupljenima je rekla da pokušamo da zamislimo svet bez nasilja. Naizgled je bilo lako, a ispostavilo se teško. Iako svi zamislimo besmisleni crtać meca dobrića u oblacima i dugama – to nije taj svet.
Bez nasilja i dalje će ostati konflikti, ostaće osećanja nepravde, mržnje i različiti razdori. Nema potrebe da se sprdamo, neće se sve pretvoriti u zemlju teletabisa. Zaista je zahtevno samo i pokušati misliti svet bez nasilja. Mi nemamo sećanje na taj svet. Nigde oko nas ga nema. Ni u jednoj knjizi ne postoji taj svet. Kako da mislimo svet bez nasilja?
I sada kad sam odrasla, užasno plašim se svoje pozicije jače, a slabije. Pitam se hoću li moći uvek i svuda da više nikad ne budem nasilnica. Možemo li zamisliti svet ili bar mesnu zajednicu formiranu na empatiji. I dalje učim. Pokušavam da smislim. Kad me svet šutne, kad čitam odvratne komentare, umesto da maštam o osveti – jače zamišljam drugačiji svet. Čitam i pričam, gledam i učim. Nemam odgovor.
Fotografija: Sahand Babali on Unsplash
