Vozila sam se tramvajem ka Zvezdari. Novi lepi španski tramvaj. Pun je dupke. Na stanici u Sredačkoj ili na Đermu, ušao je pijanac. Takve scene viđala sam puno puta dok sam se redovno vozila ovom linijom. Počeo je da priča in medias res.
Pričao je o Srbiji. Pričao je o Beogradu.
– Gospođo, jel vi mislite da je Beograd Srbija? Nije, gospođo!
Dobre gospođe su smicale ramenima i okretale glavu. Jedan dečko se smejao. Čovek se isprva obraćao svima, a onda je počeo da govori sa jednom devojčicom. Zvao ju je Lepa. Celo lice mu se menjalo u osmeh dok je govorio. Pitala sam se čije je to dete, ako je niko ne štiti od ovog čoveka i niko ne hvata za ruku da je skloni. Nisam je nikako mogla videti.
Lepa je nevidljiva
Gledala sam u lica drugih, svi su okretali glavu. Činilo se kao da devojčice i nema. Došli smo do sledeće stanice. Čovek je izašao, pa ušao. Ponavljao je Lepa, Lepa. Shvatila sam da devojčice nije ni bilo. Ne bi bio prvi koji priča sam sa sobom. Često sam sretala tranzicione gubitnike kako u prevozu ili na ulici pričaju sami sa sobom. Nedodirljivi, tako ih zovem. To su ljudi, koje čak ni ažurne kontrole bus plusa nikada ne pitaju za kartu. To su ljudi golog života čije je postojanje u našem novom i boljem sistemu izuzetak. Prazno polje.
Iz mešavine iskrene tuge i poslovičnog besa prema sistemskoj nepravdi, prenu me ljutiti uzvik čoveka.
– Šta je, jesi nekad video psa, šta gledaš tako?!?!
Obratio se nekom “pravom” detetu na stanici.
– U koji razred ideš, drugi, i ne znaš koliko je 6 plus 6 podeljeno sa 6, ne mogu ja svemu da vas učim, večno… Eto ti majke tu…
Besno je othuknuo i pogledao ka dole gde sam očekivala da vidim lepu devojčicu.
Lepe devojčice
Sa pažnjom je propustio svoja dva psa. Lepu i Cvetu. Nastavio je
– Cvetanke, to je iz Bore Stankovića ako ste čitali. Lepotice moje, vodim vas kod Race na jagnje. Tako je. Malo sam pijan, nećemo još kući. I one bi volele da imamo kuću. Ja sam sa Metohije. Otišao bih sad tamo. Još više bih voleo da mogu da odem u Pirot, Vranje. Eto, dajte mi jedan hektar i ja ću otići, dosta mi je. Mrzim da se vozim ovim tramvajem. Španac. Nikad ne otvara vrata lepo. One znaju. Ne brinite gospodine, one vam neće nista.
Ljudi su se okretali kao opareni. Za čas se stvorio krug oko Lepe i Cvete. Lepa je mirno legla pod jedno sedište, kao pod fotelju, kao kod kuće.
– Ona vas, dragi gospodine, može samo čuvati. Psi čuvaju, znate. Oni to rade. Vi ste stariji, gospodine. Da li ste nekada, makar kao mali, imali ljubimca, kuče. Neko kuče, makar ispred kuće.
– Jesam, snebivljivo je odgovarao čovek sa prvog sedišta, onog sedišta rezervisanog za starije osobe, onog sedišta koje mu je bilo namenjeno i na koje je napokon spokojno seo.
– Jel tako gospodine? Bilo je pasa i tad? Ko bi rekao?
Svi ljudi su gledali oko sebe, kao da prate zamišljene muve. Neutralnih, smirenih i opuštenih lica. Druga kuja, dakle Cveta – stala je pod ruku gospodinu, kao da je njegova.
– Gospodine, one nemaju dvorište, zato umesto dvorišta čuvaju tramvaj. One svaki put ulaze i izlaze. Da vidite gospodine, pokušaću sad da ih prevarim, izaćiću na ovoj stanici. Gužva je gospodine, one bi mogle ovde da ostanu. A znaju i gde je kuća, pa će doći. Trebaće im, doduše, malo. Ja ću se pomeriti sad, ovako, ovde, da me ne vide.
Lepa i pametna
Utom su se vrata otvorila na Cvetkovoj pijaci. Želudac i svi organi su se u mojoj utrobi zaklatili. Visili su tako u iščekivanju, iščekivanju i preneraženosti da će čovek prevariti pse, stvarno prevariti, ostaviti i da vrata novog španskog tramvaja neće imati milosti. Mnogo ljudi je ušlo i izašlo. Znala sam da ima dosta lutalica oko Cvetka. Ima i ljudi i pasa. Ima ceo čopor. Možda su Cveta i Lepa deo tog čopora ljudi i pasa. Više nisam mogla da se setim da li sam ih viđala.
– Gospodine, one tu imaju drugare. Kao da mi je čitao misli nastavljao je čovek.
Vrata su se zatvarala. Lepa je ponovo zauzela mesto pod sedištem. Videla sam je. Eto. U mojoj glavi, odzvanjao je aplauz celog tramvaja. U stvarnosti, ljudi su i dalje lovili muve.
– Vidite gospodine, to je vernost. To je poverenje. Ja ne moram ništa da im kažem. Idemo kući, idemo lepotice, možemo da gledamo televiziju ili već nešto, možda da odemo negde. Nećemo danas nigde. Bolje. Kažem vam gospodine, gledaju me kao čudo, ko da nikad nisu videli psa, al postepeno se to menja. Bio sam po svetu. Svašta su mi govorili. Da sam Zigano Yugoslavo. A ja sam uvek branio to nešto. Dolazi opet to, dolazi polako, jako polako. Sloboda.
Nije rekao kultura, nije rekao ni civilizovanost. Takve reči govore ovi što love muve, ovi što gledaju kroz prozor i rešavaju probleme pasa lutalica, oni što pomažu životinjama, oni koji znaju da se psi moraju sterilisati. Oni koji znaju da veliki broj pasa lutalica predstavlja veliki problem u gradu, pogotovo u prigradskim naseljima. Oni koji imaju psa. Imaju. Ako se pas može imati. Ako se neko može imati. Oni koji moraju da vežu psa.
Oni. Ovi. Mi.
Izašli smo na istoj stanici. Na izlasku iz tramvaja propustila sam čoveka zajedno sa Lepom i Cvetom, kao da propuštam trudnicu, ženu s detetom ili stariju osobu. Uz Doviđenja i prijatno.
Čovek se nasmešio i klimnuo glavom. Ušao je u prodavnicu, a Lepa i Cveta su čekale ispred. Nije ih vezao. Ja sam prešla ulicu.
Fotografija: Deon Black on Unsplash
