Mama me naučila mnoge stvari kao i sve ostale. Mama me naučila je novi tiktok trend u kome žene dele trikove koje su naučile od mame. Naravno osećam se pomalo izostavljeno jer su većina tih trikova kuhinjske i domaćičke veštine koje sam ja, ali i moja mama učila sa interneta. Nije da ne znam da se uloga žene pre svega posmatra kroz kuću i domaćinstvo, ali naravno da sam se osetila loše što nemam takav prilog. Kako odvrnuti teglu, kako presuti iz veće u manju posudu, kako pasterizovati ili napraviti savršen fil, majonez, burek.
Veći deo kuhinjkih čarolija uopšte nisam naučila ni od babe ni od mame već od profesionalne kuvarice iz internata – Jele Vlahović, a što nije znala ona, pisalo je u knjizi, danas na internetu. Sarmu sam zavijala preko youtube tutorijala – can I live. I više –
Može li se moja mama uopšte priznati kao mama bez ekscesivnih saveta u kujni?
Kuvam baš strava, ali moju mamu ne zanima da mi uleće u lonac, da se meša u postavljanje stola, šta više ne sećam se da je ikad podigla glas ili delila savet koji joj nije tražen. U toku mog detinjstva čini mi se ostavljala nam je toliko prostora da skoro da i ne pamtim šta me je naučila.
I eto apsurda. Majka koja nije kliše, nametljiva i dosadna, nije svemoguća niti žrtva odjednom kao da ne postoji. Kao da smo sve sami uradili bez nje…
Zbog toga mi je bilo potrebno vanredno mnogo vremena da sastavim ovu listu. Šta me je, dovraga, naučila majka, šta bih mogla da kažem?
Mama me naučila da pišem
Ne kao da pišem – pišem slova, to me je naučila baba. Mama me je naučila da pišem književnost, različite zadatke u pisanju. Sećam se tačno kako je to izgledalo. Prvi put sam pisala prepričavanje neke bajke o ptićima koji su ispali iz gnezda. Nedavno smo pokušale da nađemo original te priče jer se vrlo dobro i živo sećamo ovog događaja. Priča je bila u čitanci na možda dve strane. Prepričala sam je na deset strana. Mami je zapala ta nezahvalna dužnost da bude moja prva urednica i da mi kaže da sam apsolutno promašila temu.
Zaljubljena u svoju novu priču plakala sam kao kiša. Svaka rečenica mi se činila kao remek delo i bila sam spremna da se svađam do ujutro. Mama je upotrebila svo svoje diplomatsko i pedagoško iskustvo da me nauči šta znači odgovoriti na temu. Prepričati priču ne znači napisati novu priču. Čeličnim živcima vraćala me je na original i podsećala da analizom izvučem najbitnije i napišem verovatno svoj prvi sinopsis. Ne samo da se nisam više ljutila, već sam u tome videla lepotu novog (starog) zadatka i zajedno smo se utrkivale kako da u što manje rečenica ispričamo suštinu bajke. Taj domaći zadatak se verujem nije ni ocenjivao. Već sam sedam godina, naučila sam da zauzdam svoj stvaralački ego – i to ne sama. Verujem da niko to ne može sam. Mama me naučila veštinu najneophodniju za pisanje. Priznati da ne valja i početi ispočetka.
Da plešem
E sad ovo je vrlo uslovno. Neko bi pomislio da znam da plešem. Plešem užasno. I pevam užasno. Možda bi tačnije bilo da sam napisala “naučila me da plešem kao da niko ne gleda”. Tata je oko plesa bio striktniji – smatrao je da brat i ja treba da naučimo da plešemo kako bi smo nekad kasnije na igrankama briljirali. Da plešemo valcer, disko, sentiš ili stiskavac , “da nemamo dve leve noge”. Mama je muzikalna. Mama zna da peva, svira i pleše. Mama nije imala nikakvu ideju o nama. Kao u onim filmovima u kojima roditelji i deca provode idilične trenutke, mi smo imali večeri u kojima puštamo popularnu muziku i igramo freestyle. Eto to mogu da kažem da me je mama naučila da ne znam ali da me nije briga za to.
I ne bih se toga ni setila ko zna koliko da nisam pričala sa Bogomirom Doringerom i da on nije spomenuo muzičke večeri. Bacali smo se po podu, roditelji su nam pokazivali twist ili uzbudljive rockenroll korake, kombinovali smo balet, preoblačili se i od svake obične večeri pravili novu godinu. A za novu godinu pravi program. Teši me to što telo pamti. Tek mnogo godina kasnije, na rođendanima najbližih, u klabingu, na kućnim žurkama uspela bih da se razludim kao dete. A telo je izvlačilo iz arhive pokreta nešto što sam se oslobodila kao dete. Baš sam ponosna na to.
Da čitam brzo
Moja mama najbrže čita na svetu. I posebno je nervira kada neko sporo čita. Ako neko otvara usta dok čita – tu se detonira. Ne znam kako me je naučila da čitam brzo. Eto imam tu sposobnost, čitam kao superkompjuter. Čak bih rekla da imam supermoć da izuzetno brzo u potpuno nepoznatoj knjizi nađem ono što tražim. To bih mogla da uporedim sa skeniranjem papira red po red. Nažalost ovo znanje ide na đubrište istorije od kad je nastao OCR text recognition. Samo kliknem search i sve se nađe i podvuče.
Primetila sam da u školama brzog čitanja ljudi koriste lenjir ili beli papir da im se redovi brže izdvoje. Naučila sam bez toga – da svaki papir vidim kao niz tridesetak redova u kojima su reči. Ova opskurna veština, značajna je za bilo koga ko bilo šta uči. Čitati brzo i dobro se orijentisati u svakoj knjizi je posebna i prelepa prednost. Ponekad pomislim da je mama dobra u redovima teksta jer je dobra u redovima koda, dobra je u štrikanju, kao i mnogim igricama poput tetrisa i svemu što podrazumeva doslednost da se prelazi iz reda u red. Neki naučnici kažu da će nam ova veština pomoći kad se budemo borili sa zaboravljanjem i u očuvanju mentalne gipkosti.
Da verujem ljudima
Mnogi se neće složiti da je ovo dobra osobina. Nedavno sam ponovo pričala sa drugaricom sa kojom se nisam čula. Tom prilikom mi je rekla “nisi se javljala, ljuta sam na tebe”. Kao iz topa sam odgovorila da sam čekala da se javi onda kada sama bude to želela, bez pritiska i dodatnog otpora. Danas kad radim sa ljudima, veoma često im ostavljam dosta prostora. Ne volim da zivkam i podsećam, niti opominjem iako sam očekivano i ja ponekad nestpljiva. Ali čvrsto verujem da imaju svoje probleme, da nisu zaboravili i da će me brzopleto slagati kad im se javim, a onda odahnuti i skinuti s vrata obavezu koju nisu ispunili.
Čekanje, sa druge strane, izgrađuje samostalni osećaj odgovornosti.
Izgrađuje potrebu tog nekog da se javi, da osvesti prazninu i da planira svoje vreme drugačije. Verovati nije lako. Kad kažem nije lako ulepšavam. Meni je užasno užasno teško. Stalno imam na umu Orfeja i Euridiku. O tome sam pisala u prvoj objavljenoj priči. Ali sve mi je u jednoj rečenici objasnila mama.
Ispričala mi je, da je kad sam prvi put vozila bicikl u saobraćaju, prestala da diše, držala tako dah i trudila se da misli da neću poginuti, pasti, osakatiti se i umreti, prestala je da diše da bi prestala da se boji i da prenosi svoj strah, nesposobnost i paniku na mene, pravila se da je skroz kul i mahnula mi s prozora kao da to nije ništa, javila se na telefon rekla da je super što sam stigla, spustila slušalicu i potom plakala „ko kiša“, što sam ipak preživela bez nje tu strašnu vožnju u surovom svetu neuređenog biciklističkog saobraćaja. Svetlana kaže da je bilo važno da me pusti, da me pusti „da sama“, i da joj je to od dece i cele te zajebancije s roditeljstvom bilo najteže, ali da je to najvažnije.
Mama me naučila ljubav
Ne znam da li je ovo odvojeno ili zajedno sa prethodnim. Svetlana me je naučila da se ljubav sastoji od poverenja i strpljenja, prihvatanja i nežnosti koja se graniči sa glupošću, popustljivošću i beskičmenjaštvom. Upravo takvom sam je smatrala. Svetlana ne zna razliku između blitve i nane. Ona ode da kupi hleb i kaže da nije kupila jer je prodavnica nestala. Kada zavija sarmu, sarma se odvije, kada plete kiku, kika se rasplete.
…da volim različitosti
Zavolela sam braon boju, svaki put kad obučem nešto braon u toplim jesenjim tonovima, podseća me na nju, a svako braon uz hladne tonove podseća me na njenu mamu, svaka žena je imala svoje boje. Zavolela sam potpuno različite parfeme jer me neki od njih podsećaju na nju. Izabrala sam nedavno čak tri parfema sa ružom i aldehidima kojima uopšte nikad ne bi dala šansu. U podsvesti mi je sinonim za dnevni parfem njen poslovni – Chamade. Iako sam svaki dan plakala i verovala da imam grlobolju i temperaturu od parfema. I parfem sam prosula samo da ona ne bi išla na posao. (Znam, deca su moroni).
Naučila me da volim i pazim svoje mladeže. Kao deca smo se igrali sa njenim, svako je imao po jedan svoj omiljeni. Ima i jedan kao broš i jedan koji liči na kupinu. Babe sa sela govore da takvi belezi nastaju kad se trudnici prijede recimo kupina, pa ukrade. Uvredim se danas kad lekari kažu, zašto ne poskidate sve TO. Kao da „to“ nije deo mene, moje mame i svih mama pre.
… i da volim uprkos različitosti
Jednom je zbog mene poželela da napravi tortu koja se zove „Ledeno jezero“ iz Patinog kuvara. Ta torta je providna skulptura od želatina u kojoj se nalazi raskošno voće. Završili smo tako što smo jeli grumuljičavi bezukusni želatin sa kivijem i pomorandžom uz plazma keks. Prvo sam plakala i vređala je kako ništa ne zna i bolje da ne počinje. A kad mi se celo odeljenje rugalo, a po pravilu “najduhovitiji” bully predvodio šale “kako smo kod Marije jeli najgoru tortu” kao lavica sam njemu a i svima uzvratila. Suvereno sam naglasila kako moja mama bolje zna matematiku „i od njegove mame i njega”, kao da i sama tortu nisam nazivala najgorom samo par dana pre toga. Pretpostavljam da je ljubav lojalnost, mimo svake logike i reda.
Mama me naučila da ne zovem mamu
Pola interneta se seća kad mi je mama u sred nervnog sloma rekla Marija, ja sam udata i živim u Šapcu, ne mogu biti stalno tu za tebe. Možda se to meni ne sviđa, ali je istina. Ne zovem je zato što majku moramo zvati. Ne zovem je zato što se plašim za nju. Ne zovem je zato što želim da kontrolišem njeno zdravstveno stanje. Ne zovem je zato što je red. Zovem je kad jako želim da je čujem. Zovem je jer me neverovatno zanima šta radi i šta je gledala, o čemu razmišlja i uvek me oduševi način na koji razmišlja o stvarima. Verujem da zna šta radi i da će me nazvati isto tako kad joj nedostajem. Da će doći da ležimo na krevetu, jedemo slatkiše i pijemo kafu, gledamo serije ili mirišemo parfeme. Ne treba mi da mi da novac, skuva omiljeno jelo ili me odmeni u kućnim poslovima.
Čini mi se kako je odsustvo koristi ili potrebe prava ljubav, ali šta ja znam
Popuštam joj u svemu što je potpuno suprotno mojim idejama, trudim se da pronađem lepotu u našoj različitosti da naučim nešto više o njenom pogledu na svet. Kad nekog uspem tako da volim, da se oduprem želji da promenim sve, kad sam strpljiva, neinvazivna i slobodna, znam da me je ona tome naučila. I baš me briga kad ljudi ljubav, poverenje i nežnost pomešaju sa naivnošću, u to želim da se uvaljam do kraja. Kao u meku belu svilenkastu pamučnu posteljinu. Jer svet je tako tvrd, oštar i ćoškast. Ljubav je sve suprotno. I zato u ljubavi hoću da ostanem.
Fotografija: Natallia Nagorniak on Unsplash
