Mandarina ne postoji, pisalo je na jednom papiru usred samoposluge baš na gajbici mandarina. Da li se sećate kada ste prvi put razmišljale? U nedavnom intervjuu koji sam vodila, sagovornica je rekla kako se seća tačnog trenutka kada je počela da razmišlja. Kada je čula reč beskraj. Reč beskraj odvela je mozak u loop. Kraj, bez, kraj pa onda opet bez. Ona kaže:
Osetila sam proces promišljanja.
Toma je imao tridesetak godina a ja pet, bio je čovek moje visine i svirao je gitaru na ulici, nastavlja ona. I navela me je da se prisetim. Moja prva reč za razmišljanje bio je svemir i isto je vodilo u beskraj. I čitale smo i pisale pre nego što smo prvi put osvestile razmišljanje. Moguće je živeti a ne misliti. Nije kao da se o beskraju može čuti nešto u školi, crkvi, možda bolnici. Beskraj je nešto čime se bave neozbiljni, skoro frivolni, ljudi na margini društva, starci, besposličari i pijanice. Možeš misliti, priča o beskraju – samo za decu i za čudake.
Jeftina mudrost iz manastira
Ko što možda neko zna možda ne zna – studirala sam arhitekturu. Kao što verovatno niko ne zna, u duhu novostvorenog crkvenog duha posle 2000 studenti su projektovali manastirske konake. Moj prvi projekat je bio Konak pri manastiru Kakovo u blizini ostrva Atos, poznatijeg kao Sveta Gora. Svim silama pokušavam da zaboravim ali sećanja mi naviru. U fotošopu sam preko celog rada razvukla naziv oblikovan po Miroslavljevom jevanđelju. Je l’ crkva ili nije? Nije me sramota samo mi je odvratno.
Mnogi su profesori dovodili popove na nastavu, ne znam da li je to bilo tako i pre. Neki su osveštavali kolač na slavi fakulteta ili pri otvaranju izložbe, a neki su se bavili i temama vezanim za projektovanje. Teologe sam nekako uvek više cenila od dogmata, mada bi neki rekli da ne može postojati nauka o Bogu. Kako bilo i u crkvi sam oduvek cenila Druge, ekscentrike, raspope i reformatore. Taj jedan drugi, koji je došao bog te pita zašto – imao je predavanje koje sam zapamtila za ceo život.
U prvom delu predavanja, on je rekao nešto što me je zauvek osvojilo. Ne postoji kanon, kada postoji fakultet. I ne samo da postoji fakultet, već i instituti za proučavanje crkvene arhitekture širom sveta. Drugim rečima kanoni gradnje crkava postojali su kada su se crkve gradile bez postojanja i znanja arhitekata. Danas, mi imamo škole, i nema potrebe da postoje stilovi kakvi su postojali istorijski onda kada se znanje prenosilo usmeno. Jedino što crkva treba jeste da upućuje na Boga.
Borimo se sa nečim apstraktnim
Iako zvuči prilično apstraktno, istina je još apstraktnija. Osnovna ideja vere – jeste postojanje Boga. Ali kada bismo za trenutak pokušali da zamenimo tu gotovo samorazumljivu reč bog – šta bismo rekli? Sveznanje, svemoć, svemir, beskraj, ljubav? I tu arhitektonski zadatak postaje zanimljiv. Kako biste u građenom prostoru koji je po definiciji konačan – ograđen, omeđen, ozidan – iskazali beskraj? Zadatak arhitekte, koji često za sebe misli da je bog jer apstraktno prevodi u stvarno i opipljivo, jeste da pruži smisao vere, da uputi ka gore.
Verujem da je i ovo nejasno. Ali da se za čas vratimo na ritual. U Srbiji malo ima ljudi koji zaista veruju u Boga, još manje ljudi koji su vernici i najmanji je broj onih koji praktikuju verske rituale. Kada bismo zamislili da svi idu u crkvu nedeljom, bilo bi jako značajno u kakvom bi oni prostoru provodili svoje vreme namenjeno kontemplaciji o apsolutu. Slušala sam jednom jednog filozofa kada je objašnjavao reč kontemplacija. Premda se može prevesti i kao razmišljanje, kontemplacija je baš specifično razmišljanje, oslobođeno svakodnevne korisnosti, više blisko molitvi ili meditaciji.
Sviđa mi se jedan sinonim kontemplacije – misaono posmatranje. Verovatno mi se sviđa jer volim da mislim u slikama. Kada razmišljam o veri (bilo kojoj veri) najlepše mi je da razmišljam o njoj kao sistemu, strategiji i načinima na koje je moguće motivisati inače veoma praktično orijentisane ljude da razigraju misli. Zamišljam sveti dan kao odmor posle užasno naporne nedelje kada se nakratko, zajednički, uz podršku svoje zajednice – posvetimo umovanju. Umovanje / tako prezreno, tako skrajnuto, a tako ključno za svakog od nas.
A ispovest?
Ispovest tako može da bude samo presabiranje prethodne nedelje, vaganje o tome šta je moglo bolje i glasno izgovaranje svojih grešaka. A ostali deo – kako razbiti patern, kako biti bolja, kako uspeti u svemu što smo naumile, kako voleti, kako se odupreti lošem… Bila bi kontemplacija. Razmišljam o tome kako ljudi koji nemaju dar samospoznaje – drugim rečima oni koji krv ne ispljunu dok pokušavaju da budu bolji, nisu nikakvi vernici a ni ljudi. Ma koliko se naudisali kandila.
Previše ljudi misli da može da vežba kod kuće, da uči samostalno strane jezike i lako polaže besplatne i dostupne kurseve na internetu. Ne može. Isto tako većina, kojoj pripadam i ja nije sposobna da se samostalno drži ideje o dobru. I zbog toga su nam, dok ne postanemo šampionke odgovornosti, tačnosti, posvećenosti i uopšteno vrline – potrebne i sale za vežbanje, i bazeni i škole i bolnice i crkve. Na kraju krajeva. Potreban nam je nekakav red.
Neko koga volim prestao je da ide u crkvu kada je pedeseti put izgovorio da želi da prestane da puši, svestan koliko je apsurdno to govoriti. Svaka ustanova ima taj dašak obaveze. Kad kažeš da želiš da prestaneš da pušiš u crkvi, nekako je svečanije, ozbiljnije, čuješ svoj glas. Verovatno bog čuje i kad ćutiš, ali crkva nije „kuća od boga“ nego jedna od ustanova namenjena ljudima. I suprotno mišljenju – to bi trebalo da bude mesto utehe, osnaživanja i podrške u zajednici. A šta da davim dalje – znamo da to nije. Više je malograđansko gnezdo gde će se naći ono malo ljudi što dođe da osude one koji nisu tu i jedni druge. Kontemplacija ostaje samo strana reč.
Tu sam samo da mutim vodu
Teolog koji je gostovao u školi na vrlo slikovit način objašnjavao je da su se arhitekte uvek snalazile. Kada su znali da izgrade samo masivni konstruktivni sklop – krov i kupole koji se oslanjanju na debele zidove – slikalo se po zidovima. Kada su otkrili da grandiozne vrhove mogu nositi i samo stubovi – čitave površine zida oslobođene su za svetlost. Otkriveni su vitraži, stubovi su oživeli, čitav niz urkasnih elemenata nastao je oko konstruktivnih rešenja.
Ako ikad budete projektovali crkvu, nemojte je graditi kao spomenik prošlosti – već kao svemirski brod. Budućnost a ne prošlost.
Verski objekti su bili najsavršenija dostignuća tehnologije građenja, zato su i opstali do danas. Dok su nastajali najznačajiji stubovi kulture i sećanja, širom sveta narod je živeo u privremenim nastambama. Ali pre nego što sasvim opravdano potegnemo argument stambenih prava i socijalnih stanova – setimo se da su verski objekti bili više od praznih ljuštura besmislene dogme. Bila su socijalni centri, humanitarne organizacije, sirotišta i narodne kuhinje. A možda i još važnije – mesta gde se može na trenutak ostaviti sva muka života i misliti o beskraju.
Rušenje sneška, zar ste očekivali drugo?
Crkve ne postoje. Kao i mandarine. Imamo neka druga mesta, naočigled ovih. Danas je teže nego ikad. Svaki obični čovek, sam je arhitekta svojih katedrala. Sve je počelo pre neki dan kada sam čula nekoliko pesama. Naravno, to nisu prave „pesme“ nego techno trake. Kao da se pokrenuo mehanizam i u tri klika stigla sam do onoga što najviše volim. Da igram sama.
“We dance alone. That’s why we only play electronic music.”
Najbliže religioznom iskustvu – o kome su govorili teolozi ili filozofi, osetila sam na rejvu. Kad pomisle na Boga, neko pomisli na stvaranje, neko na tajne, ljubav, smrt, seks – ja pomislim na muziku i na ples. Pomislim na mrak, na svetlosne snopove i glasnu vrlo glasnu muziku koja mi pomaže da se odvojim od života kojim sam ophrvana sve do nedelje. Drugi ljudi su tu ali je veoma važno da ne smetaju, da se ne gurkaju i stvore prostor da svi možemo da budemo ranjivi.
Pomislila sam da dodam reč grešni, ali sam je izbrisala – jer hod iz greške u grešku, metafora je čitavog života. Osim jedino u meditativnim trenucima zajedničkog plesa. I ne – nije čudno što su ljudi moje generacije počeli da arikulišu iskustvo clubbinga u teorijskom, umetničkom, filmskom i književnom smislu.
Ne mogu reći da mi se sviđa kako priču vodi Gaspar Noé iz filma u film, rubno mi je bilo zabavno kako to radi Yorgos Lanthimos ili Athina Rachel Tsangari. Ali sa druge strane postoji Bogomir Doringer i I Dance Alone, višegodišnji umetnički rad koji u svom centru ima rave kulturu. Čitav niz savremenih teoretičarki, muzičarki, didžejki, plesačica i koreografkinja, umetnica i misliteljki u najširem smislu danas se bavi potencijalom jedne nove vrste kolektivnih prostora.
Trag u beskraju
Klubovi možda nisu građeni tako da upute na beskraj. Često su to improvizovani, neizgrađeni prostori, podrumi, tavani, napuštena skladišta puna biorizičnog otpada. Ali klubovi su radikalno ukinuli uobičajene kafićarske interakcije u kojoj svako povede sa sobom nekog, pa se onda zagledaju sto za stolom. Njima je danas mesto u crkvi. Nedavno mi je neko prepričavao božićnu liturgiju u Hramu Svetog Save i to je ljudi moji korzo, da ne kažem vašar moći i taštine.
U klubovima je gledanje u celulit ili outfit blasfemija. U klubu si sama dok ne postaneš deo pulsirajućeg organizma koji je više nalik na protest, na trans. Kako to iz naučne perspektive dokazuje Bogomir Doringer – važno je pojedince posmatrati kao deo konstelacije. Odnos pojedinca i zajednice više ne (može da) reguliše crkva. Mi ne postajemo bolji odlazeći na ta mesta. Možda je zato ugroženo kolektivno telo, revolucionarno telo, telo koje misli o beskraju.
Deca slušaju Tejta i šta ćemo mi tu
Pre nekoliko godina smo mislili da je najgore što može da se desi svetskoj misli amfetaminski testosteron Džordana Pitersona. Taj period pamtim po bizarnoj debati koja je ne znam kako ni zašto – verovatno za pare – organizovana između braćela Žižeka i Pitersona. Kako živimo u najboljem od svih svetova – tako je svako tom debatom bio zadovoljan. Liberali i inceli su u Pitersonu videli pobednika dok su marksisti navijali kako je Slavoj Žižek obrisao pod rivalom.
Mišljenje je kao dupe, lepše i zabavnije od sporta. Ali u moru komentara na debatu koja me nije zanimala pa je nisam ni gledala izdvojio se jedan. I ovo sada, već je drugi tekst u kome ga pominjem. Godinama od tad (2019) kao pečurke su nabujali ljudi po kalupu Džordana Pitersona onako kako ga je opisao Marcell Mars.
…stati pa gledati!
Danas imamo Tejta, Rogana, Matt Walsha koji se zasnivaju na prosipanju opštih mesta kao neke vrhunske misli. Dok se bezobrazno pita „šta je žena“ jedini smisao svakog tog mnjenija je da – još malo uništi ranjive u društvu. Nebitno ko su – LGBT+ osobe, žene, feministkinje, aktivisti, levičarke…
Ne gledaju njih „naša deca“ nego svi – i roditelji i babe i svako ko ima nacionalnu frekvenciju. Ne bih da se serem u kolače – ali nekada se na JRT prikazivao Rainer Werner Fassbinder a sad na RTS Justin Folk. Kakva tura, takva i dominantna kultura. Slaba je vajda da ukažem na kritiku, kad vidim da je lepo legao svima – ko što svakoj budali imponuje još veća glupost od one koju može sama da smisli.
Nešto najbolje ikad
ono što je tragično u petersonovoj neosvještenosti i političkoj nepismenosti nije toliko to da on ne vidi kako to što on misli da misli političko (misleći na vlastito iskustvo kroz „konkretno“) nije to kako se misli političko(/promišlja društveno), nego to što on misli da je zbog tog svog tipa (politički nepismene) artikulacije marginaliziran (što nije) i da se današnji (politički) svijet urotio protiv baš tog tipa artikulacije (pa je on eto heroj otpora).
Svi ti navodno uskraćeni lažni intelektualci, koje preziremo jedino šačica nas jer su (sve citat): politički nepismeni, ne znaju, nisu čitali (s razumijevanjem) ništa što tvrde da jesu, ozbiljno šuruju sa fašistima (ako već i sami to nisu), glume žrtve (sistema), igraju na kartu proizvodnje moralne panike, očuvanje postojećeg je njihova politička agenda, pretenciozno dociraju (s visoka), prečesto pričaju pizdarije na razini srednjoškolskog debatnog kluba i usput glumataju neke velike filozofe i javne intelektualce. I najveći im je doseg kada neko ozbiljan uopšte pristane da im se obrati. Eto tako izgleda stvarnost 5 godina kasnije. Citat u množini.
Ali i mi imamo svoje konje
Pokušavam godinama, ali ne znam sročiti bolje nego što je to Marcell tada rekao: mi, ljudi, sposobni smo izgraditi društvo solidarnosti pa čak i ako bi u prirodi, kako god je već definirali, prevagnula sebičnost (gena) nad mutualizmom.
kad bi priroda, kako god je već definirali, bila takva mi bi se njoj opirali. išli bi protiv nje. ljudski je ići protiv takve prirode.
On kaže a ja čvrsto verujem da se mi, ljudi nikada ne bi pomirili s tim da će „sebičnost pobjediti solidarnost“. On kaže
zajebi prirodu!
Borba protiv otužnih i jalovih mislilaca koji nemaju šta da kažu, protiv institucija koje su ljušture – ali za bolje misli i bolje institucije. Ne za njihovo ukidanje niti uz mirno prihvatanje da je to tako naše, po prirodi. U prošlom tekstu pisala sam koliko je važno shvatiti da se mi istovremeno moramo boriti i za prirodu i protiv prirode, i za crkvu i protiv crkve i za školu i protiv škole i da je takva borba užasno teška. Kao što Mars kaže cinizam je tvrditi da ne vredi iči u smeru solidarnosti i izgradnje boljeg društva, jer i ako pokušamo ionako nećemo uspeti.
Ko gradi grad a ko ljude
Možda ja nikada nisam znala da gradim zgrade. Ali u meni je ostalo mnogo više graditeljskog, nego rušilačkog. Ljudi idu okolo i govore šta sve mrze. Na događajima koji su posvećeni borbi protiv autizma našli su hiljadu mana, feministkinje opanjkavaju, ekološke aktiviste tuže i zatvaraju. Puni su azili onih koji beže iz svojih zemalja gde ih progone. Ali oni ne staju. Kreću se polako, igraju malobrojni i sami, ali osećam kao da je svako od njih deo neke konstelacije, organizma.
Uskoro će praznici. U većini mesta se neće raditi, završiće se periodi posta i uzdržavanja. Rascvetaće se cvetovi i ljudi će slaviti lepo vreme i proleće. Možda smo mi sve pogrešno razumeli oko crkve, onda kada smo hteli da ona bude velika prelepa, da uputi na beskrajno dobro, da nas unizi svojom blagošću, uteši i osnaži da idemo dalje. Tako nije, srećni praznici!
Verovatno je sve što sam rekla netačno. Možda zaista ima smisla da neko plati kartu i sluša Pitersona ili drugog jeftinog mislioca da se osnaži na svom putu bez obzira prema drugima. Drugi neki su sigurno u svojim mentalnim teretanama, hrabri samostalni i odvažni. Trećima nikad nisu ni bili potrebni drugi. Neke će mrtve dočekati praznike. A neko opet nema kad.
Meni je baš često potrebna crkva. Mislim da ću nedelju provesti u mirnom i dostojanstvenom duhu. Idem u klabing.
Fotografija: charlesdeluvio on Unsplash
