Moja deca u stvari nisu moja deca, nego vaša. Žao mi je. Nisam gledala onog čoveka u skupštini koji je rekao kako mi koji nemamo decu ovo ili ono. Gledam uglavnom svoja posla. Ne ljutim se na političare kada govore većinsko mišljenje. Oni su populisti – kao neudata žena bez deteta znam da većina ljudi oseća sve to kao tačno. Da sam manje vredna nego žena koja je majka i da mi manje pripada. Od mene će se očekivati da svoju imovinu razdelim porodici, jer meni ne treba. Da imam neke sestriće, bratiće da im budem tetka, strina, da se u tome dobro iskažem. Da bih smela da postojim. Ljudi govore sve polazi iz porodice. Ja znam – sve ne polazi iz porodice. Kad odem na more, mamike kažu – lako je njoj ona nema dete. E a šta ako imam?
Moje dete je napunilo tri ili četri godine, ne znam nisam dobra majka
Malo pre je Teodora, jedno od moje dece – upisala Masters degree in International Development with focus on environment, sustainability and global health na Sciences Po u Parizu. Za one koji ne znaju, to je prestižna evropska škola političkih nauka. Prestižnost ovde čak nije ni bitna. Jer ako bih danas mogla da biram najbolju školu za sebe ili nekog ko bi mi mogao pomoći da očuvamo zdravstvo u Srbiji, odnosno ono čime se u stvarnosti bavim – to bi bila baš ova škola.
Pre tačno tri godine Teodora i ja nismo spavale zbog prijave na Sciences Po kampus u Reimsu. Taj deo fakulteta se bavi međunarodnim odnosima Amerike i Evrope. Stoga je baš taj faks san svakog povlašćenog deteta na svetu. Ili možda san svakog povlašćenog roditelja na svetu. E u tome se razlikujemo, roditelji i ja.
Dete kome nisam roditeljka završilo je medicinsku školu u Bujanovcu. I pre nekoliko nedelja predalo je završnu tezu koja se bavi pitanjem akušerskog nasilja kao sistemskim problemom u spektru nasilja prema ženama. Da sam mogla da izmislim dete kakvo bih želela, ne bih umela bolje. Ali to je zato što decu ne izmišljamo, ne rađamo, nego stvaramo. I ne samo roditelji, nego svi mi, koji se o njih samo i očešemo u prolazu.
Priča o Teodori je kao svaka topla ljudska priča i više od toga. Već mi je malo muka od novinskih naslova i muka mi je od toga koliko smo puta ispričale “našu priču”. Ali ponekad želim iznova i iznova da pričam stvarnu našu priču. Onu koja nije ušećerena verzija pakla koji prolazimo svaki dan.
Neću da budem topla ljudska priča
Nakon što sam se oporavila od raka, prolazila sam kroz tešku krizu. Kada sam završila svoju počela sam borbu za druge devojčice i dečake u Srbiji. Za decu koja nisu moja nego vaša, želeći da ni jedno dete nikad ne prođe ono što sam ja – i pritom ne mislim na rak. Mislim na odvratni život ljudi koji su živi ali ih društvo otpisuje zbog nemogućnosti da budu biološki roditelji svojoj deci.
Taj ružan period, poznatiji u medicini kao klinička depresija, nije bio izazvan akutnim teškoćama. Izazvan je životom u Srbiji. Ali isto bi bilo i u suburbanim krajevima Normandije, Engleske, Amerike, Australije ili Rusije, Afriku i Aziju da ne pominjem. Nema zemlje za žene.
Zbunjujuće je bilo što se mrak pojavio onda kada sam počela da dobijam priznanje za svoj rad. Dobila sam jednu, pa drugu nagradu, radila sam sa divnim ljudima dobre i važne inicijative za očuvanje zdravlja, bila sam zdrava, zgodna i lepa. Bila sam i puno fotografisana, a moj glas i glas o mom radu su se čuli mnogo dalje nego što sam ikad sanjala. Dobila sam ponudu za važnu funkciju, gotovo idealan posao ali moja osećanja – bila su u dubokom minusu.
Trauma bolesti i medijske izloženosti me je pogodila jako, nisam imala nikakvu želju da izlazim igde, povukla sam se iz javnosti, prekinula kontakte i činilo mi se da je moj život – iako možda zdrav i uspešan apsolutno nije za uzor. Posebno ne devojčicama.
Ko želi da živi kao ja?
Preko dana sam bila hrabra i zdrava, lepa i snažna beskompromisna borkinja za prava svih žena i devojčica posebno. Noću sam sedela sama i gledala u plafon bez ikakve volje za svojim ličnim životom. Osećala sam se duboko izdanom od društva. Bila sam bez ikakve želje da se trudim ili pokušam bilo šta da učinim za sebe. Svaka aktivnost koja se tiče mene lično bila mi je neprihvatljiva. Videvši zaleđe društva iza slike srećne porodice s margarina i ponašanje običnih ljudi – nisam želela ni da pokušam da se uklapam niti da maštam o bilo kakvoj budućnosti tu. Na zemlji.
Za mene je jedina budućnost bila ona koja je nepovratno nestala kada sam se razbolela. Ni posle godinu, ni posle pronalaženja smisla, ni posle uspeha nisam mogla jasno da zamislim budućnost u Srbiji. Moj jedini cilj je bio samo da sredim sve ovde, i da jednog dana odem negde gde ću moći da zamislim svoj život jednako vrednim, gde ću moći da dejtujem, zaljubim se, zamišljam i ostvarujem svoje snove u životu, negde gde ženu ne gledaju samo i isključivo kroz matericu ili njeno odsustvo. Ako ne u ovom, u sledećem životu.
Istina je odvratna
Istina mog života bila je ekstremna senka nad mojim aktivizmom. Borila sam se za žene i devojčice u Srbiji, ulagala sebe i sve što zaradim u promenu našeg društva. Obilazila sam sela i gradove i gazila napred – ja sebe u budućnosti nisam videla. Bila sam uverena da svojim aktivizmom kupujem pravo da postojim, da ne budem zauvek otpisana kao jalova, bezvredna.
Svesna sam da sam neverovatno povlašćena i srećna jer imam bar profesiju, imam život van svega, krećem se u krugu umetnika ili neuobičajenih ljudi i stranaca. Pitala sam se kako li je tek mladim devojkama, devojkama na selu ili u malim gradovima, kako li je domaćicama koje budu društveno odbačene zbog stigme ili bolesti. Duboko sam saosećala sa njima – i želela sam samo da im omogućim bolji život, prevenciju, lečenje – njihov život postao je moj život. Svoj život ni smisao nisam imala. Želela sam da uradim nešto i da se sklonim.
Dno ipak postoji
Pisala sam bezbroj puta o tome i pisaću dok sam živa. Uvek postoji to dno. Neposredno pred jednu nagradu, doživela sam ogroman slom. Gledala sam film Seks i grad. U trenutku kad mladoženja mladu ostavi pred venčanje nisam osetila ništa. Ništa. Osetila sam samo kako sam nesposobna da saosećam i kako su ljubavni odnosi, problemi i muke koje pune holivudske blagajne ništa pred mizernošću života u kome te (za razliku od filma) partner ostavi ili prevari kad imaš rak. (Ili te ne ostavi nego čeka da umreš da te nasledi, što sam isto čula od jedne žene – jer hej uvek postoji gore). Kada te društvo odbaci jer nemaš mogućnost za –biološko– potomstvo. (Iako je svako dete jednako vredno, neka su očigledno jednakija od drugih) A odbaci te i kad imaš. Uvek nađu nešto.
Gledajući Seksigrad, osetila sam da ne verujem da može biti bolje i da ne mogu da pomognem ni sebi ni bilo kome drugom, ma šta svi mislili ili rekli. Pomoglo mi je da pričam o tome. Sutradan na dodeli nagrade – pomenula sam i to. Nisu važne nagrade od pleksiglasa – važno je da se borimo da se društvo promeni. Reditelj Rainer Werner Fassbinder je rekao nešto što sam milion puta citirala.
Moj problem je uvek bio svet. A svet je tako teško izmeniti.
Za to vreme u udaljenoj galaksiji
Na drugom kraju Srbije polako se menjao svet. Teodora je tada bila sedamnaestogodišnja devojčica iz Medicinske škole iz Bujanovca, koja me zna iz medija i koja se posle mnogo predomišljanja odlučila da mi piše. U tom pismu ona kaže:
“Mnogo je teško, posebno ovde kada nemate nikoga da vas razume, i ne vidite nikakve plodove vašeg rada. Tokom ovog procesa sam izgubila toliko „prijatelja“, ali smatram da je sva ova borba vredna.”
Konačno sam umuknula sa svojim kukanjem. Imala sam konkretan dokaz jedne konkretne devojčice kojoj ne treba više kukanja i samosažaljenja – jer to svi radimo odlično sami za sebe. Njoj treba snaga i pamet – da pomogne sebi i da pomogne svom okruženju. Tada smo počele da radimo zajedno. Šta? Ništa posebno. Da pričamo.
Upoznale smo se prvog decembra
Ubrzo smo se i upoznale. Od svega što smo pričale – znam da sam pogođena stvarnošću naše zemlje ubeđivala Teodoru svim silama da uradi nešto što ja nisam na vreme. I onda nisam uopšte. Da ode da se školuje u inostranstvo.
Revoltirana stanjem u našoj zemlji i iživljavanjem koje izuzetni ljudi dobijaju u sistemu našeg obrazovanja – na krajnje praktičan način, kako to inače nikada ne radim iznela sam joj milion argumenata zašto je značajno da iskoristi alumni status američkog univerziteta na kome je pohađala letnju školu. Želela sam da postavi ciljeve što više moguće, da na trenutak zamisli da nije devojčica iz Bujanovca. Da zamisli nerealno – da ima sve šanse ikada i da istraži gde se na svetu nalazi znanje koje joj je neophodno da promeni sve ono što je muči ovde, u Srbiji, u Bujanovcu.
I plus korona
Kad je počela korona, nekako baš u pravo vreme za sve, Teodora se javila sa jednom krajnje poremećenom idejom koju sam joj nehotice možda usadila a možda je i ona zaista luda. Iznebuha je odlučila da upiše najbolju školu političkih nauka u Evropi, Sciences Po i svega drugu školu u svetu (odmah posle Harvarda). Kako nije znala francuski, želela je da se prijavi na smer međunarodnih odnosa USA i EU koji bazično želi da upiše svako bogato Francušče, Nemče ili Amerikanče. Kako je to i sama ispravno shvatila – to bi joj moglo pomoći da promeni društvo i posebno Srbiju i naravno – Bujanovac, grad u kome nisu baš oduševljeni malim feministkinjama trenutno.
Tada je počelo možda najznačajnije i najveće putovanje Teodorinog i mog života do sad – jer da podsetimo “sve je gore i gore” tako da očekujemo različite užase od budućnosti. U nekoliko jako teških meseci za sve, za vreme karantina, opšteg ludila i jurnjave – putovanje se završilo. Ili tek počelo.
…biti prva pa šta
Prva devojčica iz Bujanovca koja je ikad upisala Sciences Po u Francuskoj. Prva devojčica iz Srbije kojoj je fakultet dao punu stipendiju. (Znate ono kad roditelji kažu: Tvoje je samo da učiš – igrala sam na tu kartu, čist blef). Sad su čak promenili pravila sa novom administracijom. (Odobre punu stipendiju za školovanje i nekim drugima.)
Naše studentkinje s obzirom da nismo deo EU, plaćaju pun iznos od 10000 evra (sada već 15000) godišnje, a čak i najveća dostupna stipendija doseže do tek 70% troškova. Naravno, uz novac za školu i drugačije stipendisani (da ne kažem izmoljen) novac za hranu i sve drugo, tu se pakao nije završio već nanovo počeo. Kao mentorka, često volim da kažem – nema šta ne može da se upropasti.
Uvek se možeš navući na heroin i sjebati sve.
Želim svu decu ikad da oslobodim pritiska. Pokušaj, jer uvek možeš propasti. Ne moraš baš danas. Nisam školovana pedagoška radnica, imam puno blistavih motivacija koje često potpuno netaktično govorim. Ali eto – uspelo je!
Ponekad ima pravde
Teodora je moj živi dokaz verovanja da nije bitno da li produžavate svoju genetsku osnovu, sve dok vaše ideje i vaša uverenja mogu da se prenose na decu okolo. Nije opravdanje to što s nekim ne delite krv – da ne date sve što imate, samo ako možete. Naravno, nemali broj puta sam bila zahvalna Teodorinoj mami i celoj porodici, što su je odgajili, što je hrane i trpe njene ludine svaki dan i što su je učinili tako otvorenom za druge – jer je moj posao mentorke tako jedino moguć.
Roditelji koji sada muče muku sa tinejdžerima treba da znaju – svi su jednako odvratni, nezahvalni i bezobrazni. (Izvini Teodora, znam da nisi rekla mami da krišom spremaš prijemni, znam da si lupala vratima i nećemo da lažemo i depresiramo mlade da si sveto biće bez mana).
U svakoj prilici sam ne samo Teodori već i svim drugim mladima sa kojima radim rekla da njihovi roditelji nisu ništa dužni. Samim tim što im daju da jedu i piju, što im obezbeđuju stan i školu svaki dan – uložili su mnogo više od bilo koga od nas sa strane.
Naučila sam kroz mentorstvo mnogo o roditeljstvu i ako budem majka, biću bolja majka zahvaljujući Teodori. Neću zaboraviti ni da sam bez obzira što nisam roditeljka ni rod naglasila da očekujem da postane poznata i bogata i da me izdržava. Da živim na plaži moj je osnovni cilj, a ne da obilazim Srbiju autobusima, da popravljam svet, zarađujem karmu ili rajsko naselje. Obična sam žena.
Ima i roze kolača
Kad je završila prvi semestar, Teodora mi je poslala jednu kutiju nekih bizarnih roze kolača. Nisam nežna baka koja čuva kolače i obraduje se svakom magnetu. Probala sam, i ok su ništa spec a lepa je i kutija. Ali najvažnije je to jedno pismo u kome ima njena rečenica koju bih podelila:
Moram da priznam da sam posle dugog perioda konačno srećna.
Protiv moje religije je da govorim self-help wellbeing sranja. Stvarno je glupo i ne mogu reći kako sam srećna jer je ona srećna i te gluposti. Još uvek sam ponekad bolesna od tuge. Nekad se čujemo i pričamo po sedam sati i plačemo kako je sve užasno. Drago mi je kad je Teodora srećna, patim kad pati ali ja ipak nisam Sveti Sava i srećna sam najviše zbog sebe. (Setite se – ljudi koji nemaju decu su sebični kaže stara kineska poslovica).
Teodora, ali i druge mlade devojke i momci s kojima sam radila ili koje samo volim i mešam im se u život – Katarina, Sara, Nevena, Nađa, Milica, Marko, Hristina, Vera, Jana, Filip, Marija, Elizabeta, Goksi, Emilija, Đole, Luka, Anja, Đorđe, Sara, Milena, Staša, Lena, Valerija, Jovan, Danijela, Aleksandra, Mila i još bezbroj njih do sad i oni i one koje će doći – pomažu mi da shvatim šta je meni važno, koje su moje vrednosti.
Možda sam pukla
Prestala sam da patim za životom ili ljudima koji te vrednosti nemaju ili ne dele. Uz to, rad sa mladima mi je pomogao da ojačam sistem podele odgovornosti koju prečesto rado preuzimam, ali nisam uvek bila svesna značaja i varljivosti osećaja moći koji ide uz to. Naučila sam puno o komunikaciji, o svađama i opraštanju, o blagosti i fleksibilnosti i o važnosti smeha i empatije.
Paradoks je da me je najizuzetnija mlada žena koju poznajem naučila najviše o opraštanju nesavršenosti i prevazilaženju grešaka. Za kraj hvala svemiru što je učinio da se Teodora ikad javi. Stoga poručujem svim devojčicama i ženama sveta da pišu i šalju pisma mnogo više i mnogo češće – to će nam pomoći da osvojimo svet!
Ljudi koji nemaju decu su sebični, roditelji su sto puta sebičniji
Roditelji prisvajaju uspehe svoje dece. Za neuspehe uglavnom krive decu ili onog drugog roditelja i njegovu lozu. Mi nemajke se ne opterećujemo neuspesima jer se kroz decu ne iskazujemo. Gledamo svoja posla, to sam već rekla.
Retko koja majka ima priliku da vidi samo najbolje u detetu a Teodora mi je pružila samo najbolje i vrlo malo najtežeg. (Jednom me je blokirala na instagramu!) Zauvek sam zahvalna njenoj mami koja je načinila izbore koji su je doveli do mene. Nedavno sam napisala Teodori:
Moj posao je bio lak, da kažem da nema granica i da možeš sve i da srčano ubedim sve ljude da veruju u tebe koliko sam i ja.
Ono što sam rekla Teodori i svakoj devojčici sa kojom sam radila je da nije važno da bude samo uspešna, ili pametna. Potrebna je ekstremno retka i suptilna veštinu da se realnost i žensko življeno iskustvo upiše u nauku i javne politike. Ove godine, imala sam sreću da upoznam puno naučnica koje upravo to rade. Nadam se da će i Teodora biti jedna od njih.
Možda to znači biti velika žena
Naravno, sve se uvek može upropastiti. Za žene, vekovima je bilo teško, nekad čak i nemoguće da od ruku sudbine otmu svoje znanje, steknu diplomu i glas u javnosti. Obrazovanje je za svaku ženu veliki pomak jer otvara vrata svim koje dolaze. Svim devojčicama iz Bujanovca i cele Srbije biće lakše jer postoji Teodora. Biti prva negde je teško ali najuzbudljivije.
Preemotivna sam dok ovo pišem, a pišem jer želim da ostane zauvek negde zapisano. Meni voleti znači osloboditi. Želim da svi mladi osvoje pravo da zauvek odjebu sve pa i mene, nas. Prava ljubav je skroz nesebična. (I dalje nisam Sveti Sava, i dalje se nadam da me neće odjebati baš svako dete i da će biti bogatašice koje će mi omogućavati koktele na plaži). Imati decu, znači ulagati u nesiguran biznis. Voleti kao što Lakan kaže.
Davati ono što nemaš, nekom kome to uopšte nije potrebno
U tri godine stao je ceo jedan fakultet i novi fakultet i bezbroj svega! Depresije i problemi, ljubavi i raskidi, neuspesi čak i više nego uspesi. (Važno je to reći, ljudi samo lažu kao sve je film sa srećnim krajem a u stvari borba neprestana). Teodorina vest o upisu mastera koji je želela i kome smo se nadale zatiče me dok ležim u sobi, daleko od svih, na odmoru na koji sam otišla sama i želim samo da spavam. Nemam snage, pregorela sam i ne krijem to.
Test neznanja francuskog
Neposredno pre odlaska na odmor, radila sam test francuskog jezika. Upisala sam intenzivni kurs. A 2.1. Kada su me pitali zašto želim da učim francuski smutila sam nešto bezveze. Lagala sam da je to zbog prevoda moje knjige, zbog naučnog rada, lupala sam nešto što deluje ozbiljno.
Istina je da želim da učim francuski jer Teodora sada živi u Francuskoj. Imam zrno nade da ću za dve godine, zajedno sa njenom mamom i bratom ići u Pariz da proslavimo završetak studija. One fensi ceremonije na kojima se bacaju kape. Ili samo prosto da sedimo u kafani pored i čekamo je. Ne želim da je sramotim. Želim da zna da se trudim. Želim da bude ponosna na mene.
Post Scriptum
U trenutku pisanja ovog teksta stiglo mi je pismo.
Marija, pre samo tri godine put koji je bio pred nama izgledao je zastrašujuće, a ovaj san često se činio nedostižnim. U tim trenucima sumnje, ušla si u moj život, podsetila me da se uvek mogu navući na heroin i promenila si sve. Ono što si videla u meni i tvoje nepokolebljivo verovanje u moj potencijal su me sve vreme tokom studija inspirisali. Tvoja ljubav, dostignuća i svakodnevna posvećenost služili su kao svetionik, podsećajući me da uz rad, istrajnost i pravu podršku (selo žena) naizgled nedostižan san može postati stvarnost. Ovo nikada ne bih uspela bez tebe i zato je ovo NAŠA diploma. Sada mi samo ostaje da ,,platim“ tvoje mentorstvo tako što ću postati podrška drugim devojčicama, baš kao što si ti bila meni. Volim te.
P.S. znaš odakle potiče moje interesovanje za globalno zdravlje
T.
Fotografija: brooke ark on Unsplash
