Nikad nisam bila u Americi. Amerika je naknadnost. Priroda moje vezanosti za ovu zemlju je posebna i mada se to plašim da priznam, nisam spremna da se suočim da ne postoji kakvu je zamišljam. Amerika u kojoj sam odrasla.
Ne tako davno, pitala sam psihoterapeutkinju.
Zašto se u psihoanalizi i dalje analizira odnos sa roditeljima, a ne analizira se naš odnos prema medijima?
Pouzdano znam, moje stavove, želje, ukuse, strahove, frustracije pa i sećanja formirali su mediji kojima sam bila izložena još ranom u detinjstvu. Ostavite dete pored teve ekrana na kome se emituju autorski filmovi po ceo dan, završiće u kinoteci, Festu, i na doktoriraće na FDU. Od kakvog je značaja što sam odrasla u Šapcu, kada sam do sedme godine o Šapcu znala jako malo ali sam zato o Njujorku znala gotovo sve.
Čija je moja podsvest?
Moja podsvest istetovirana je vizijom neurotičnih ljudi, neuspešnih veza, umetnika koji se ponašaju čudno, ljudi koji pričaju neumereno dugo i oneobičavaju trivijalne odnose. Svo moje interesovanje za psihoanalizu postoji jer je sam čin terapije bio normalizovan kroz bizarne likove klijenata i još bizarnije terapeute koji se smenjuju na traci. Moja sloboda ni moji prestupi nisu moji.
Posledica su pastiša poetike Vudi Alena uz koju sam odrastala, mainstream kinematografije koji su prikazivani na televiziji osamdesetih i devedesetih. Prvi put sam čula za filozofiju ili videla žive filozofkinje, na filmu. Kao dete nisam videla gole ljude uživo – moje vizije i interesovanja iz sfere seksualnih odnosa potiču od Polanskog, Alena, Bergmana. (Za ovu priliku preskočićemo crnogorskog reditelja Živka Nikolića).
I šta se još (nije) desilo u Njujorku?
I to je sve život koji nisam živela ali sam ga osećala intimno svojim. Njujork iz osamdesetih ili još ranije – onako kako je nacrtan u Selindžerovom delu. Kroz oči tinejdžera koji luta sam i zagleda patke u Central parku, ili drugog koji puši u kupatilu svađajući se sa mamom. Ne mogu da kažem da sam potpuno izostavila Njujork Martin Scorcezea, Paul Shredera, Barry Levinsona, Wes Andersona ali i to je za neku drugu priču.
I onda se desio Seks i grad. I onda su se desile Girls. Serije koje smo religiozno gledale a potom komentarisale uz prejake emocije. I premda imaju potpuno revolucionarnu ulogu – svaka u svom domenu, nisu mogle da dopru do Njujorka u meni koji je bio umnogome već formiran. Iako se dešavaju u istom gradu, i mnogo ga detaljnije opisuju od naznaka koje su autori mog detinjstva dali, taj (isti) Njujork nisam popila.
Zašto volimo (da mrzimo) Gretu Gervig?
Trenutno se u svetu pasioniranih milenijalskih gledača i gledačica vodi užarena polemika oko dela Grete Gerwig. Naravno tu je kritika Barbie u jeku ali i njenog najavljenog pisanja i režiranja Hronika Narnije. I sad jako je teško da se ja tu uključim budući da iz želuca ne mogu da se zainteresujem da pogledam Barbie. Osećam se kao Sanda Simona kad su iz jedne velike kuće komercijalizovali našu zajedničku uspomenu na plastične cucle koje smo skupljali.
Hronike Narnije ne pripadaju mojoj generaciji i što kaže ona žena – nisam videla ne mogu da komentarišem. Kao da se generacija milenijalsa precizno može iscrtati definitivnim prestankom detinjstva uz početak ekranizacija Hari Potera i Hronika Narnije.
Dok su se ti filmovi izmaštanih svetova emitovali, moja generacija je užareno gledala i komentarisala Seks i grad, Bridžit Džons, Girls, Gossip Girl i nastavila dalje u beskrajnim ponavljanjima istog toga. Isto u Njujorku.
Naknadnost ili Večita studentkinja
U januaru sam prisustvovala jednom ispitu na kom profesorka pita studentkinju – kada kaže da je dete osnov čoveka – na šta Frojd misli. Psihoanaliza daje zaista mnoge odgovore ali nalik na umetnost – još više postavlja pitanja. I to je nekako vrednost koju sam usvojila.
Sad i taj moj put filozofije, psihologije, uopšte društvenih nauka, teorije, filma, jezika skokovit je i pun rupa. Tako sam za poslednji ispit radeći psihološko istraživanje po hiljaditi put iskoračila u nešto sasvim nepoznato. Tu se osećam kao kod kuće. Po milioniti put početak, ponori neznanja, rvanje sa sopstvenim egom. Sa neuspesima, sa perfekcionizmom, kritikom, rokovima koji su neumitni i brdom posla kome se ne vidi kraj.
O čemu mi svo vreme pišemo, ko je to ostavio taj trag koji pratimo
Iako mi nije bilo potrebno za rad, niti za ispit vratila sam se na davno zapušteni Frojdov princip Nachträglichkeit u radu Željke Matijašević i pisca Luke Bekavca (Viljevo). Naknadnost se, (neka mi oproste svi psihoanalitičari sveta) u osnovi vrti oko naknadnog rada traumatičnog događaja iz detinjstva, koga zaboravljamo ali ostaje u podsvesti. Oni ga međutim, posmatraju kroz Deridin koncept “reprodukcije bez izvornika” i upravo mi se to učinilo važnim da pomenem u ovoj priči o Njujorku. Ne samo da se Njujork koji sam videla svojim očima ne postoji – već ne postoji ni samo jedan izvorni Njujork iz jednog određenog filma koji je “ostavio neizbrisiv trag”.
I gde se tu sad nalazi Greta Gervig?
Upravo tamo gde je stalo moje i naše detinjstvo. Negde u nastavku njujorškog odrastanja junaka “The Squid and the Whale” (2005) dolazi generacija tako izdašno opisivana u Girls sa kojima se nikada nismo povezale iako nam je to bilo obećano. Idejno, one su bile neki sumorniji i woke Seksigrad, gde zajedno sa junakinjama čekamo kod ginekologa, prolazimo kroz lomove ali bez šarenila, mode ili humora.
Bez iskusnih stvaraoca poput svih onih koji su kasnije napisali bestseler He’s Just Not That Into You: The No-Excuses Truth to Understanding Guys. Sumorna verzija neharizmatičnih pametnih i nestašnih devojaka koje nismo. Šta više, ne znam ni jednu drugaricu koja je izdržala do kraja gledanje Girls. Čujem tu i tamo da je i koliko je Lena Dunham uspela da bude uticajna, kako živi – gde je i šta radi. Ali ona je kao neka senka milenijumske generacije koja luta po Holivudu i plaši gospodu. Not in my name – zavrištala bih iako se slažem sa mnogočim što predstavlja.
Fuck work, love hard, party harder
Za to vreme – Greta Gervig je napisala Frances Ha. Počelo je tačno tamo gde je smo se zaglavili – mi, milenijalsi – kao generacija. Iz oh so tako prevaziđenih samopomoćnih naredbi “Radi ono što voliš i nećeš morati da radiš ni jedan dan u životu”, “Ako nešto jako želiš…” ili “Gde ima volje, ima i načina” s početka 2000. kada se već uveliko znalo da one ne rade. Jednom godišnje podsećam na tekst – U ime ljubavi, dok se spremam pakujem i odlazim što dalje.
Ili te kapitalističke mantre ne rade, ili ne rade za nas. Posle ekonomske krize u 2008, koju nismo skrivili – kao generacija smo stupile na tlo opustošenih pejzaža. U Beogradu, kao i u Njujorku. Ilustrovani časopisi koji ne nude mogućnost da kupiš Manolo Blahnik cipele, reklame koje se rade za petinu budžeta iz ranih 2000-tih, šefovi koji očekuju da se dokažeš iako puta ka vrhu nema, tu su tuđe Birkin torbe, mikro penisi i mikromenadžment. Naspram toga samo pustoš prekvalifikovanosti i troškovi života koji otkucavaju u ritmu biološkog sata.
Samo prekini da kukaš: Own it!
Tu se pojavila Frances Ha (2012), koja je premda jako želela da bude balerina prošla ceo krug od kraja sumornih dvadesetih koje ruše tvoje snove – do tridesetih kada shvataš kako radi svet akademije, ljubavi, posla i – nije ti se svidelo. A i dalje si tu. I dalje si živa i želiš život – bolji život. Mi odrastamo gotovo simultano, u istom trenutku. Dok Frances konobariše na fakultetskoj zabavi Vassara – ja konobarišem u Beogradu. Šef katedre sa Goldsmithsa za koju sam radila prethodne godine pita
-Na čemu sada radite?
a ja kažem,
-Evo.
Jedno evo u koje stane sva nesnađenost odraslog života, izmešani neuspeh, nesamostalnost i strah i istovremeni osmeh neodustajanja i nepokoravanja. Privremenost u kojoj živiš toliko dugo da zaboraviš zašto. Zaboraviš skoro sve osim vrednosti.
To je ono kad si s nekim – voliš i ta osoba to zna, voli te i znaš, ali na žurci – oboje razgovarate sa drugim ljudima, smeješ se i sijaš, i pogledaš ka drugom kraju prostorije i uhvatiš joj pogled – ali ne zato što si posesivna, ni onako seksualno, već zato – što je to tvoja osoba u ovom životu. Smešno je i tužno, ali samo zato što će se ovaj život završiti, i što taj tajni svet postoji u javnosti, neprimećen, niko drugi ne zna. Kao ono što kažu kako postoje druge dimenzije oko nas, ali mi nemamo sposobnost da ih primetimo. To – to je ono što želim od veze. Ili od života, pretpostavljam. (Frances Ha, 2012)
Topla ljudska priča o milenijalsima i svima koji nas mrze i okrivljuju
Čitala sam pre neki dan tekst o tome šta bi sve milenijalsi mogli da nauče. Samo znam da sam umorna od učenja. Umorna sam od gluposti. ili samo umorna. Jedna devojka je rekla da sam below the line toksična. Znam zašto, jer sam u prethodnom tekstu dala oduška sebi da kažem šta me sve nervira. Donekle delim mišljenje sa njom. Citiraću moju bivšu cimerku, dok delimo jedno pivo u Kantridinom baru na plaži, između moje konferencije u Savudriji i druge konferencije u Zadru, između njene predstave u Švajcarskoj i predstave u Crnoj Gori.
Sedimo i pričamo o politici, o sranjima koje smo prošle. I kako mlade generacije u umetnosti žele našu podršku, i otvoreno nas mrze kada je ne dobiju. Poželim da kažem jedno pravo balkansko Koji ti je kurac? koje pominje Rumena Bužarovska u hronikama Amerike – u kojoj je, za razliku od mene, zaista odrasla. Mi se osim toga koji im je, još pitamo kako nekad ne vide koliko su razmaženi i bezobrazni i kako imamo svoja posla.
Nisam ničija mama. Ponavljam klinkama s kojima radim – ja te ne volim, nisam ti mama, svet te ne voli, samo ti je mama mama. Ne moraš da mi se pravdaš ni izvinjavaš, ja se ne ljutim, imam toliko razloga da budem besna – ti, dušo svakako nisi jedan od njih.
Pitam se naglas šta mi tu možemo? Ništa, kaže.
Ne misle. Rade bezvredne stvari. A ja sam stara i cinična. Ne mogu to da gledam.
Da, mi jesmo sve to
Da. Stara i cinična. Ali bez obzira što znam koliko su mladi glupi, što pojma nemaju, a puno zahtevaju, dosadni su kao stenice, izabrala sam da radim sa njima. Pomislim na Holdena Kolfilda, bumera koji je želeo da zaštiti mlade spečavajući ih da srljaju i kako želim tačno suprotno – da odu, srljaju, što dalje.
Da zaborave svoje mame i tate, koje mogu da ucenjuju i sve druge ljude kojima je možda stalo do njih. Da odu u Njujork u koji nikad nisam stigla. A onda pomislim na Mistress America (2015), Gretu Gervig i predivnu Lolu Kirke (sestru Jemime Kirke iz Girls). Pomislim kako je sve te odnose starije sestre, mentorke, drugarice umorne od svega, stare i cinične Greta upisala u večnost, onda kada se to dešava – na pragu četrdesetih.
Provela sam ceo život jureći za stvarima i kucajući na vrata… i umorna sam od trčanja za ljudima. Želim da budem mesto na koje ljudi dolaze. Želim da napravim dom za sve one koji kucaju i jure. Ja sam dobra u tome. Zadovoljna sam time. Da čuvam ognjište. To je reč, zar ne? Ognjište? (Mistress America, 2015)
I onda neko kaže – vidi ti ovu Gretu, što mi se tu širi. Neko drugi kaže, ona je mama Fleabag (2016). Ona je ta šampionka neuspešno uspešnih. Njeni svetovi se ne vrte oko toga za koga će da se uda kao Bridget Jones ili junakinje Seksigrada. Nije cinična, niti opsednuta izgledom. Ne šali se histerično na svoj račun ni na račun svih koje zna u maniru stand-up komičarke, niti je neurotična ili zavisna kao likovi Vudi Alena. Ne zavodi okolo i ne pravi od toksičnih veza nauku kao Sally Rooney (uh setimo se opet Jemime Kirke u Conversations with friends). Ne širi transfer neprijatnosti kao Miranda July, recimo u Roy Spivey (2007). Nije ogavna kao svet u kome žive Girls ni bajkovita kao Seksigrad.
Uspeh preko noći
Možda je bila samo bila prava osoba u pravom trenutku na pravom mestu. Da doživi uspeh preko noći. Posle 16 godina neprekidnog pisanja, režiranja i glume, pored završenog engleskog i filozofije. Posle hiljadu promašaja o kojima je pisala precizno kao hirurški čelik, osećajno kao pamučni jastuk iz detinjstva koji nosim na putovanja. Delić kuće, delić detinjstva koji nema svoj izvornik u mojoj, njenoj, nijednoj od naših porodica. Trag je u onom obećanom svetu koji se za nas urušio. A mi smo mu se nadale. I sada ga kao vrata ormara otvaramo za druge. Jedva čekam tu Narniju, pravo da kažem.
P. S. Da proste prevoditeljke
#It’s that thing when you’re with someone, and you love them and they know it, and they love you and you know it… but it’s a party… and you’re both talking to other people, and you’re laughing and shining… and you look across the room and catch each other’s eyes… but – but not because you’re possessive, or it’s precisely sexual… but because… that is your person in this life. And it’s funny and sad, but only because this life will end, and it’s this secret world that exists right there in public, unnoticed, that no one else knows about. It’s sort of like how they say that other dimensions exist all around us, but we don’t have the ability to perceive them. That’s – That’s what I want out of a relationship. Or just life, I guess.
#I’ve spent my whole life chasing after things and knocking at doors… and I’m tired of running towards people. I want to be the place that people come to. I want to make a home for all the knockers and runners. I’m good at that. I’m happy with that. I keep the hearth. That’s a word, right? Hearth?
Fotografija: charlesdeluvio on Unsplash
