Narisi su prelepi cvetovi. Primetila sam da narcisima žene zovu možda i previše muškaraca. Moglo bi se nepažljvo pomisliti – svi su oni narcisi. Čak sam na jednoj žurci slušala kako treba da pogledam sve klipove dr Ramani koja se opsežno bavi narcisima, da bih razumela taj fenomen. U novije doba, što je i očekivano – depatologizovaće se ovaj poremećaj. Svi oni koji su narcisi, biće prosto – normalni. Jer takvo je valjda vreme.
O preljubi
Tri puta sam bila preljubnica. Znam da o tome ne moram da pričam u kolumni ali hoću. Imam samo jedan razlog da pišem o tome. Taj razlog je činjenica da je ženi – u kojoj god da se nađe ulozi jednako loše. I volela bih da se to zna. Ne kao da pričam svakoj ženi ponaosob. Stvarno nisam preterana samarićanka. Ali da se zna.
O tome pišem jer sam juče imala TAJ razgovor.
Da li si spavao sa njom nedavno? Da li si spavao dok smo bili zajedno? Da li si spavao sa njom od kad se nismo videli? Znaš li zašto te to pitam?
Sa običnim normalnim ljudima, neka vrsta otvorenosti se podrazumeva. Isto tako – neka vrsta odgovornosti. Narcisi i sve njima slične biljke jednostavno ne razumeju taj jezik. Kao što sam rekla ja nisam cvet. Ne bih da se ponavljam, ali bila sam i sa jedne i sa druge strane. Jednako razludela i jednako odvažna. Da istinu kažem i razumem.
Kad se zaljubim zaista ne tražim milost niti bih je dala.
Prvi put – to i nije bila prava preljuba. Dečko jedne moje poznanice je konačno bio slobodan. Nikad nisam krila simpatije prema njemu. Iako sam znala da je sveži raskid klizavo tlo, poklekla sam i zaljubila se.
Zaljubljenost je isuviše retka u mom životu da bih odabrala da je se odreknem. I tako sam, isto kao što pišem kolumnu i isto kao što razgovaram sa prijateljima svima objavila da sam se zaljubila.
Stvarnost je ipak bila mnogo drugačija. Čovek je samo bio usamljen. I prazninu koju je napravilo okončanje duge veze pokušao je da ispuni neobaveznim ćaskanjem i nežnošću. U tome nema ništa loše. Razgovarali smo o muzici i o parfemima, jedan dan smo ležali na klupama u sred ogromnog kluba i gledali smo se do izlaska sunca. Nikad se nismo poljubili i nismo imali seks ako je to bitno za čitalačku porotu.
Bilo je zaista teško okončati tek započetu romansu. Po navici svoje nedavno završene veze, imao je običaj da mi piše o svakodnevnim temama i izveštava o događanjima kao što to rade dobri momci. I tek tako, osetila sam se instrumentalizovano. Osetila sam se kao proteza, nešto potrebno, zaista neophodno ali ne trajno. A ja ne volim kada se osećam privremeno.
Pokušala sam da zamislim budućnost – i pogodite šta? Nije je bilo.
Radio je vredno na sebi, išao je u teretanu i na različite spiritualne seanse, voleo je da priča o sebi ali ja nisam bila prava osoba da sve to sluša. Osećala sam se potpuno nevidljivo, gotovo skriveno – kao veštačka vagina, pomoć pri samozadovoljavanju, koju svaki muškarac krije i čak i sam veruje da mu nije potrebna. Ne osećam se dobro da budem nekakva prva pomoć, ne čak ni mračna strast.
Manic pixie dream girl
Amerikanci imaju taj fenomenalni izraz za motiv u filmovima: manic pixie dream girl. Neka tako flambojantna devojka koja služi glavnom liku na putu pronalaženja sebe. Pobegla sam bez obzira. Učtivo objasnivši da ću dobiti rak i umreti u roku od jedne godine ako nastavim da ulažem u taj emotivni bezdan. Zanimljiva činjenica je da sam posle stvarno dobila rak, ali na sreću nisam još umrla. Čvrsto verujem da je to zato što se čuvam ponora.
Narcistički poremećaj je jedna vrsta ponora. Nažalost poremećaj je poznat svima osim osobi koja je izvor ponora. Isto toliko je vidljiv kao ožiljak na licu, samo što osoba koja ga ima ne oseća sram. A često pomislim, ljudi bi trebalo da osećaju sram zbog sebičnosti a ne zbog ožiljaka. Sve ostaje na tome trebalo bi.
Zabava, obaveza bez
Jednom sam bila preljubnica sa jednim veoma zabavnim i bezbrižnim čovekom. Ključ je u tome što je ovaj po svemu veoma obični čovek – ceo svoj život organizovao tako da njegova sklonost preljubi bude sastavni deo života i zajednica u kojima obitava. Najlepše od svega je što se on svojih preljuba nije stideo – čak suprotno, rado ih je prepričavao. I veoma neobično ali veoma važno, svojoj partnerki je ostavljao dovoljno mesta za preljube, ako se one uopšte tako mogu nazvati.
Pre svega jedan svet sastavljen od serijskih zaljubljivanja i radosnih događaja. Naravno, našla sam se suočena sa svim svojim predrasudama, sa suštinskim neverovanjem da poliamorija postoji ali i potpuno razoružana, bez ikakve namere ili razloga da se naljutim. Ipak, retki su takvi ljudi. Neko ih zove šalabajzeri. Oni se kroz veze ne iskazuju, imaju nežna, senzualna… i veoma površna osećanja. Verujem da ponekog povrede, ali nikog ne lažu. I to je nekako zarazno i prelepo – kao dečja igra. Za one koji bi voleli da se ceo život igraju. Ja eto ne.
Da li je narcis veseo cvet?
Dok ovo pišem razmišljam da li je ovom veselom čoveku uopšte mesto u buketu narcisa. Možda i ne. Setim se ipak da život traži posvećenost i da je iako suštinski bezopasna za druge, ova endemska vrsta narcisa veoma teška i bolna recimo za porodicu. Srećni su oni koji na vreme prepoznaju ko su i šta su, pa se izdvoje i žive negde u prirodi, slobodni. Ovi drugi, svojim neprekidnim insistiranjem na svojim željama, svojim potrebama, svojim snovima i planovima jednostavno guše svoje najmilije.
Kao autostoperi. U redu je da neko solo stopira, možda čak može da se stopira i u paru. A šta se dešava kad bi cela porodica stopirala – verovatno bi ostali bez prevoza. Ne znam, retko sam stopirala.
By the book
Treći put sve je bilo kao u prospektu preljube. Zaljubila sam se, on je takođe rekao da se zaljubio. Reči ipak malo znače. Jedina mala prepreka toj potpuno inače savršenoj romansi bila je činjenica da on nije emotivno dostupan. Tome nas uče svakodnevno svi love coachevi – osoba koja je u vezi, nije ostvarenje vaših snova. Mi ih naravno ne slušamo. Bilo mi je neviđeno zabavno kada je Jasmina Šupeljak u više navrata pričala o preljubama. Oduvek sam te afere doživljavala onako kako su prikazane u filmovima poput Opasnih veza – pune strasti, sa nekim ekstravagantnim ljudima, vrlo neobične i nesvakidašnje odnose. Sve samo ne kukavičko kukanje i narcističko naricanje o sebi samom. Na neki način sam razočarana a na neki i ne. Nije da nisam znala da se ljudi kroz odnose dokazuju. Kroz odnose ove ili one vrste ljudi sebi i drugima pokazuju ko su, za šta su sve sposobni i tako to. Često mislim kako se niko ne zajebe da pokaže kako je dobar ili pošten – svi su uvek über uspešni, pametni, zabavni…
Nisam rekla jedan veoma bitan detalj.
Sve žene i stalne devojke ovog sveta nemaju ni jedan razlog da me mrze ili da mi zavide. Nažalost, u našem svetu preljuba se meri seksom a za mene je gotovo nemoguće da ostvarim seksualni odnos sa osobom koja je u bilo kakvoj vrsti (najčešće nezaštićenog) seksualnog odnosa sa svojim partnerom ili partnerkom ili više njih. Drugim rečima, ne želim seks sa ljudima koji imaju seks sa drugim ljudima. Možda me znate iz filmova o HPV ili drugim seksualno prenosivim infekcijama. A heteroseksualni muškarci misle da je dovoljno da pronađu ženu za koju veruju da je za njih neškodljiva, da je ubede kako je sve u poverenju, i da imaju bezbrižni nezaštićeni seks. Jednom u klubu, drugarica mi je rekla – Vidiš sve ove ljude – oni se jebu bez kondoma, ne neko drugi, baš ovi ovde. Zauvek sam to zapamtila.
Ti ljudi, naravno niti vole da pričaju o svojim seksualnim navikama niti se ponašaju u skladu sa njima. Nema ih na checkpoint testiranjima, ne idu na redovne preglede i veruju u neke više sile poput lojalnosti, poverenja ili vernosti. Ja ne. Zanimljivo je da gaslajtovanje ide toliko daleko da se sami sebi možete učiniti neprijatnim ako im tražite paket testova pre seksa. Reći će da to ruši romantiku. Red flag ko vrata.
I još crvenih zastava…
Pokušala sam, zaista sam pokušala da budem to kako me vide sve žene i svi parovi ovog sveta. Slobodna devojka. Pretnja svakoj vezi. Ona koju ne zovu na svadbe niti slave i krštenja. Ona koja će pričati o zanimljivim mestima i pokazati golo rame ili koleno. Ona koja nema decu na sisama, ni fleke od mleka ni podočnjake od noćnog bdenja.
Nedavno je drugarica na tviteru napisala kako ne može da poveruje ni jednoj singl devojci da je neispavana. A ja sam tačno jednu noć u poslednja tri meseca spavala normalno, u svom krevetu. I to ne zato što sam bad girl iz Madoninog spota sa Kristofer Vokenom. Neka koja zaboravi da nahrani mačku jer uživa u deljenju postelje sa mističnim frajerima. Ne spavam u svom krevetu jer radim. Idem u Novi Pazar, Mokrin, Budimpeštu, Brisel, Berlin, Bujanovac, Skoplje, Sarajevo, Srebrenicu, ponekad mi se zavrti od imena gradova. Kad ne radim, odem na odmor.
I sada pozivam svakog da zamisli u kakvom stanju me nalazi neka potpuno neobavezna sebična poruka o tome da sam nekog zaboravila, da se nekom nisam javila, da treba da ovo ili ono. Poruka bez najjednostavnijeg Kako si? Pogledam poruku i okrenem se na drugu stranu. Prosto, jer mi se spava.
Narisi su zaista prelepi cvetovi.
Većina muškaraca ipak nemaju narcisoidni poremećaj ličnosti. Oni su prosto nesrećni ljudi željni pažnje i udobnosti. Oni su naviknuti da misle da su centar sveta. Dakako, nečijeg verovatno. S druge strane mi, slobodne a zaposlene žene, ne možemo im pružiti gotovo ništa. I to je remi. Jer ni oni nisu tu da bi pružali nego da bi uzimali. Pošto isisaju sve iz svojih majki, sestara, drugarica, devojaka, dece i svih osoba na svetu, oni su i dalje odojčad kojima treba nešto.
Ako ništa, jedan šareni balon koji će visiti iznad kreveta, dok im se ne prispava.
Oni ne mogu da ispune ni svoje a kamoli bilo čije potrebe. Suviše zauzeti da pitaju ikog Kako si? Kada sedim sama u mraku, kada sam u nekoj stranoj zemlji, nekom novom gradu, kada se bojim da će me neko silovati ili kada mi se zabavlja nikad mi nije neophodno nezadovoljeno detinjasto biće puno raznovrsnih potreba. Nikad ne poželim da ih pitam kakav je bio njihov dan, niti da satima slušam sve ono što žele da kažu a nemaju kome jer su sve ostale smorili. Želim da me neko pozove čak i kad mu ništa ne treba. Želim da me neko pita kako sam, snalazim li se, bojim li se mraka. To se nikad, ali nikada ne dešava sa narcisima. Po tome se mogu prepoznati.
Normalni, uobičajeni ljudski odnosi su nešto sasvim drugačije. Puni su ranjivosti, netakmičarski su i uglavnom bez ljutnje. Među nama, običnim, stabilnim ljudima, bez obzira na to koliki nam je ego, postoji razumevanje i uviđajnost prema drugima. Ako ništa postoji interesovanje za drugog, drugu, druga, drugaricu… Prezabavno mi je da slušam narcistička naklapanja o vrednostima – o zdravlju, dobroti, porodici, domovini, bilo čemu grandioznom, velikom, dalekom. Imala sam nekad neviđeno zanimanja za to. (Lažem, to je moj guilty pleasure). A onda je presušilo. Da da veoma si super, ajde sad idi kući jer tvoja dela i tvoje reči nemaju nikakve veze jedno s drugim.
Odgovornost i tako te prezrene reči
Jedan drug mi je rekao, a njemu je to posao, da od narcisa nema leka. Jedini lek je bežati što dalje. Isključiti telefon i promeniti broj. I verujem. Zato i kažem, većina onih koje srećemo su razumni, samo razmaženi i bezobrazni muškarci. (I žene, ali mogla bih da napišem tri doktorata na temu zašto su žene društveno naučene da stavljaju svoje potrebe po strani a muškarci ohrabreni da podele svaku svoju, pa i najgluplju misao sa celim svetom. O tome ipak treba da misle oni koji decu vaspitavaju. Zasad samo prihvatimo da su muškarci u ovom društvu preterano samopouzdani, nažalost najčešće bez razloga.)
Kad kažem bezobrazni, mislim nešto poput dece. Nesigurni, plahi, dosadnjikavi, samozaljubljeni. Beslovesni likovi kakvih ima na svakom koraku. Ne narcisi. Narcisi su uporne i dugotrajne biljke. Determinisani da o(p)stanu. Vraćaju se kao bedbugs. A muškarci inače… Svi ostali su relativno bezopasni. Krhkog samopouzdanja. S poremećajem pažnje. Lako odustaju. Brzo nestanu. Zauvek uvređeni posle dva tri neodgovorena poziva ili poruke. Hvala im.
Fotografija: nery montenegroon Unsplash
