Drugarice su tu da me podsete ako zaboravim. Nikad ništa nije uzalud. Nikad. Ništa. Sve se broji sve se računa, naročito greške. Nekoliko puta u životu sam išla na razgovore za posao, malo manje sam ja bila sa strane posla. Sećam se jednog takvog razgovora, ne zato što ga se stvarno sećam, već zato što mi je koleginica i sadašnja drugarica hiljadu puta prepričala smejući se široko i glasno.
Kašnjenje
Na posao nikad nisam kasnila. Ukoliko bi nešto pošlo naopako, jednostavno bih uzela slobodan dan. Tog puta ipak nisam mogla da ne dođem – bila sam u ulozi ispitivačice za novu kandidatkinju na mesto autorke reklama. U mojoj verziji došla sam na posao ranije ali ona me je već čekala u kancelariji dok su svi ostali radili svoj posao.
Biografiju koju je ponela, videla sam već ranije i bila mi je zanimljiva. Pokušala sam, zaista sam pokušala da budem profesionalna. Gledala sam onu biografiju, pitala sam robotska pitanja o tome šta očekuje i pričala sam joj kako uopšte izgleda posao u marketingu. Na kraju monologa pitala sam je šta ima da me pita. Odatle se više ne sećam. To je trenutak kad smo postale drugarice.
Sunglasses at Night
U njenoj verziji koju voli da nakiti jer zaista izvrsno piše, ja sam kasnila. A kad sam se pojavila malo je falilo da mi na oči stavi crne tamne naočari i da od mene napravi mrzovoljnu pop zvezdu koja je prinuđena da ustaje iz kovčega svaki dan radi dnevnog posla. Ne seća se se ni ona šta me je pitala.
Seća se da smo ostatak vremena predviđenog za intervju pričale o clubbingu i pretvarale se da jako dugo većamo o njenoj sudbini u agenciji. Bilo nam je nikad jače. A tek su nas čekale sve druge priče. Ne jednom smo iznajmile hotel u Beogradu i pretvarale se da smo turistkinje. Izlazile smo, putovale i radile. Radile smo danju i noću, u kafićima i klubovima. Često pomislim da nikad ništa ne bih uspela bez nje. A ona je bila samo prva od ljudi koje sam izabrala za saradnice drugarice. Ono što kažu da ne treba. Ali treba. Jer postoji neka posebna vrsta povezanosti među ljudima koji nose tamne naočari i noću. Svetla je nekad stvarno previše.
Energetsko piće
Jednom drugom prilikom ušla je vrlo mlada devojka i s vrata rekla ime energetskog pića.
– Ne služimo. Gotovo se činio ponosnim konobar.
– Onda kola. razočaranje je bilo prisutno, ali još se ponadala.
– Nemamo. Mi nemamo ništa nezdravo.
– Onda ništa. Ne pijem ništa što nije nezdravo. rekla je kao da ga je opsovala, a ja sam se smejala u sebi jer hej – još jedna moja drugarica, moja ja iz paralelne dimenzije.
Granice
Postoji nešto posebno u prelaženju granica. A prelaženje granica nije uvek prestup u klasičnom smislu reči. Prelaženje granica je istezanje svojih kapaciteta do krajnosti i malo ljudi to ikada radi. Sa druge strane, plesačice na žici, balanserke pred kojim zastaje dah – prepoznaju se na ulici, na pijaci, u klubovima, na fakultetima i svuda gde se nađu. Kao neko tajno udruženje čije je granice veoma teško prepoznati sem kada se one prelaze.
Žarana Papić je rekla “Princip je da se stalno prekoračuju granice” ali prilično sam sigurna da ona nije mislila na clubbing scenu. Meri Daglas je iako iz potpuno drugog vremena ostavila nešto da se nad tim zamislimo. Bila je profesorka antropologije na Londonskom univerzitetu, a najveći deo svojih istraživanja obavljala je u Zapadnoj Africi. Sama sam prevela deo knjige koji mi je značio:
Telo je model koji može predstavljati bilo koji ograničen sistem. Granice tela su isto što i bilo koje granice koje su ugrožene ili nesigurne. (Mary Douglas, Purity and Danger: An Analysis of Concepts of Pollution and Taboo)
Nema ljubavi u mojoj kratkoj biografiji
Pre neki dan sam videla reklamu za film Orlando, My Political Biographyi setila sam se kada sam prvi put čula za Paul B. Preciada. U Dominikani, na plaži dok sam ispijala ko zna koji koktel posvađala sam se sa drugaricom. Ona je pokušavala da mi objasni da samo traćim vreme radeći privremene i povremene poslove i šta uopšte tražim na ovom mestu kada treba da završim doktorske, napravim kurikulum i predajem studentima.
Nedugo zatim zavaljene pod palmom pričali smo o tom fenomenalnom predmetu koji je falio na Arhitektonskom fakultetu, onda kada sam još uvek verovala u to mesto. Politike prostora stanovanja. Maštale smo o tome da napravimo kurs, nađemo donatore i potpuno samoeksploatišuće radim dve godine ali bih u Srbiju mogla da dovedem savremene mislioce prostora.
Acid green lime
Na tom nenadanom brainstormingu sa ukusom limete bilo je puno pitanja. Ko bi sve mogao doći i šta bi sve bilo bitno pričati – ređale su se ideje o zajednicama koje se ne baziraju na krvnom srodstvu, revoluciji u kuhinji, zajedničkom, pravu na grad, metaforama klozeta i ormara, intimnim prostorima i na kraju “Pornotopia”.
(Kao i mnoge priče iz mog života ova isto nema srećan kraj. Jedna profesorka arhitektonskog fakulteta rekla je da bi oni želeli predmet ali ne i mene, jedan fakultet koji nije arhitektonski pomogao nam je u aplikaciji. Ipak, projekat nije prošao. Potom sam odlučila da se odselim u Beč i završim doktorske na Akademiji, ali sam već krajem te godine dobila rak i moj život je otišao sasvim drugim tokom.)
Tu je pornotopia
Iako pornotopiju nije izmislio Presiado i ona u teoriji književnosti postoji od 60tih, baveći se romanima viktorijanskog doba, za mene je bila važna savremena perspektiva. Ona uključuje prostor, rod i seksualnost koji se prepliću gradeći jednu mrežu putem koje se reguliše ljudski život. Drugim rečima gde i kako mi živimo nije slučajno, već biopolitički određeno prema vrednostima društva. Trećim rečima, zanimali su me ekscesi. Porno fantazije poput “devojke iz susedstva” ili “muških jazbina” nisu slučajne one su utopije koje odgovaraju na neispunjene želje u stvarnosti, savremenosti. Četvrtim rečima Bože šta sam ti zgrešila, i spremačica i čistačica i domaćica i klozetarka, koju će ulogu još da mi dodele?
To viktorijansko doba, mnogima je bilo zanimljivo i sama pokušavam da se vratim na propušteno. Nedavno mi je jedan naučnik rekao “Svi mi tragamo da nadoknadimo propušteno” u skoro tačnoj referenci na Prustov magnum opus “U potrazi za izgubljenim vremenom”. A zanimljivo je najviše jer su društvene norme bile jasne i izričite. Klozetarka nije bila i supruga, i u tome je Ristana Golubović u pravu.
Danas ćete čuti mnoge popularne filozofe kako se žale što je sada sve konfuzno, neizrečeno. Možda zato što “cringe” nije dovoljno jasna društvena norma nepoželjnog. Ili što ako neko treba da objasni šta je “cool” to definitivno prestaje da bude. Ali važna je ta analogija na viktorijansko doba od Steven Marcusa, Kate Millet, Michel Foucaulta do danas.
Orlando, My Political Biography je film u kome autor kaže:
Jednom me je neko pitao zašto ne napišem svoju biografiju. Zato što je jebena Virdžinija Vulf napisala moju biografiju 1928. godine, rekao sam.
Savršenije od savršenog
Bio neki dan test na netu. Da li možete da prepoznate fotografije pejzaža koje je generisala AI a koje su stvarne. Nije mi trebalo dugo. Isto kao i na razgovoru za posao. Stvarni su oni pejzaži sa greškama. Veštačka inteligencija je bolja od naše u svim mašinskim procesima, ono u čemu su čovek i priroda još uvek neprevaziđeni jesu nesavršenosti, prestupi, greške i omaške.
Savršen čovek, savršena majka, savršen prijatelj i savršeni partneri ne postoje – oni će ubrzo biti zamenjeni softverima koji nam broje korake, bude nas uvek u isto vreme, voze do željene destinacije, govore nam utešne reči onako kako želimo, uzbuđuju nas i bespogovorno slušaju. Humano, ono suviše humano, što nas čini analognim je u onome kako pogrešno spelujemo, imamo uzrečice, kažemo pogrešne reči u pogrešno vreme, ostajemo budni uprkos redu, naručujemo gazirano piće i ponosimo se time.
Da li postoji red koji nije represivan?
Da li postoji red koji nije represivan? Pitala sam Bogomira u intervjuu koji je juče izašao. To me zanima profesionalno i zanima me lično. Rođena sam tako da volim red, jela sam kao u zatvoru ili hotelu, internatu – u sedam, u jedan i u sedam. Ponekad me fizički boli trenutak u kome je GPS servisu potrebno vreme da preprogramira rutu jer je Goran pogrešno skrenuo. Volim red, ali ljubav i ni jedna ljudska emocija ne nalazi se tamo. Čovečnost, solidarnost i ljubav se nalaze kontra od reda. Ljudi se često jedni druge pitaju o završetku Ane Karenjine, mnogi ga se i ne sećaju. Tu se deca igraju malinama i mlekom prolivajući ga i flekajući se i sve oko sebe.
Uz to ide neka prosvetiteljska poruka da svi znamo kako treba živeti, da je samo jedan ispravan put, ali eto poput te dece isprobavamo neke druge načine i ne uspevamo u tome. Znam to je važno. Važno je negde na umu imati granice, važno je ispunjavati bar neke ideale dobrog, zdravog i lepog, društveno poželjnog. Ali i dalje mislim da je sva veličina tog dela iz lektire, svih naših neuspeha i svega ljudskog, suviše ljudskog u nama – što se u imenu knjige ne nalazi ime onog ko je znao bolje i radio sve bez greške.
U životu sam zasad prevela samo jednu pesmu, to je pesma Zoi Leonard iz 1992. godine.
Oću precednika
Oću lezbejku za precednika. Oću nekog sa sidom za precednika i oću derpe da je zamenik i oću da je bez zdravstvene knjižice i oću da je odrastao na zemlji tolko zagađenoj toksičnim otpadom da mu leukemija ne gine. Oću precednika da je abortirao u šesnestoj i oću kandidata koji nije manje od dva zla i oću precednika kome je tip umro od side, koji i dalje vidi tu sliku svaki put kad sklopi oči – kako ga drži na rukama a zna da umire. Oću precednika bez klima uređaja, da je stajao u redu u bolnici, na šalteru u socijalnom, u birou i bio nezaposlen i otpušten, i seksualno uznemiravan i prebijan zato što je peder i bio zatvaran i deportovan. Oću nekog ko je proveo noći po rupama i na zapaljenoj kući zatekao poruke mržnje i preživeo silovanje. Oću nekog ko je voleo i koga je bolelo, ko poštuje seks, ko je pravio greške i naučio nešto iz njih. Ciganka za precednika! Oću nekog bez zuba sa stavom, da je jeo ogavnu bolničku hranu, preoblačio se, probao drogu i išao na terapiju. Oću neposlušno građanstvo za precednika. I oću da znam što je to nemoguće. Oću da znam zašto nam je normalno da je precednik uvek neki klovn. Uvek jebač nikad drolja. Uvek gazda nikad radnik. Uvek lažov, lopov i nikad uvaćen.
Fotografija: Allec Gomes on Unsplash
