Svet kao da je oduvek ovako velik. A ja taj svet gledam kroz špijunku. Ne mogu da ga opipam, onjušim, istinski osetim. Do mene dopire samo mali deo sveta a i to mi je povremeno previše. Ništa mi se ne jede.
Pisanje je beskompromisan posao. Nikom nije do jagoda sam napisala letos, kao podsetnik da neće biti bolje ako tražim malo. Doći će Julia, Ashley, nijedna, kao da je bitno. Svakoga dana napredujemo u svakom pogledu. Napredak nije uvek dobar, to će reći svako ko je imao rak. Hrabrost iskušavam svakom novom rečju. Da li sam hrabra, očajna ili povlašćena, ko što kaže Maja, ja to ne znam. Verovatno sve. Istina je luksuz onih koji nemaju šta da izgube. A ja stalno moram da se podsećam koliko puno imam.
Jedan drop off
Evo baš neki dan kasnio je avion. Goran me je odvezao do aerodroma, deset minuta je pet funti i svaki minut potom još jedna funta. Nehotice, razmišljala sam o tome koliko bi koštao zagrljaj kakav želim i kako on izvesno ne može da ga priušti. Verovatno je i on razmišljao o tome. Šta sve ne može da priušti. Zagrlili smo se za pet funti. U stomaku me je bolelo i rekla sam da sam drop off devojka. Lidija misli da nikad o sebi ne treba govoriti tako. Ona ne voli kad kažem da sam pogrbljena ili da mi je ispao stomak. Opominje me i kad samo gledam dole, ka podu. U šali kažem da to tako tražim sreću, puzeći ili čučeći. Ne znam da li se stvarno šalim.
…i niz inflamacija
Ranije danas sedela sam sa Anom u Waterlow parku, iako smo se dogovorile da sedimo na klupi sa pogledom na Marksov grob, nismo tako sedele. Sedele smo na klupi s pogledom na drveće. Rekla sam da ljudi mogu da budu velikodušni samo kad imaju puno ljubavi. Zaista to mislim. Pas je trčao oko nas, mislila sam kako i Ana i ja baš imamo puno razloga da budemo velikodušne. Imala je plavu haljinu na sebi i roze brushalter.
Rekla je da je nedavno dokazano da je tuga isto što i starenje, niz inflamacija.
Mislila sam o tome kako tuga pali sve alarme i kako se na njenom licu ne vide znakovi starenja, čak uopšte ne mogu da zamislim koliko godina ima njeno čelo, odakle joj ožiljak na nozi i moram da joj verujem. Nemam problem da joj verujem jer mislim da nema razloga da me laže.
Ne ponosim se tim
Goran ima razloga da me laže, ali mu opet verujem. Pitam se briše li poruke, kao što briše slike. Kada je folder recently deleted prazan, to znači da se baš aktivno bavi time. Pronašla sam i njegov plan za reorganizaciju vremena pismo od bivse devojke i jedan zapisan san. Da li mi je to namerno ostavio? Isto se pitam kako je odlucio da zadrži baš one poruke i slike koje sam mogla da vidim.
Julija kaže da previše razmišlja. A ja se plašim ljudi koji razmišljaju premalo. Dva puta je Juliji napisao Thinking of you i dva puta je napisao beautiful smile. Jednom je to napisao njoj lično a drugi put je napisao Juliji i Katarini. Julija je napisala da je bila pijana prvi put, drugi put nije napisala ništa. Uglavnom piše šta joj treba – da pošalje paket ili neki čaj. Jednom je poslala sliku na kojoj grli plišanog medveda. Pacov, rekao je Goran. Ne znam zašto je bitno šta je ta igračka. Razmišljala sam kratko o tome da li joj je možda poklonio plišanu igračku.
A da li vi osećate ljubav svaki dan?
Ne znam kako drugi ali ne osećam ljubav onih koji me vole svaki dan. Znam da me vole apstraktno. To znači vole me – ali ta ljubav je odvojena, kao da lebdi negde izvan. Kažu da je najveća ljubav roditelja prema detetu. Nemam decu ali imam roditelje. I tu ljubav isto ne osećam stalno. Ali osetila sam je baš tačno sat vremena pre nego što sam krenula u Englesku.
Zvala sam mamu da joj kažem da se dvoumim. Goran je napisao da ne želi da dođem, ali već imam kartu, putno osiguranje i nov telefonski broj, napravila sam dva sendviča i imam punu bocu za vodu. Ne znam da li je to dovoljan razlog. Svakako veći razlozi su to što je Višnja danas ostala da radi od kuće a Ana je rekla da se vidimo u petak ili subotu, još ćemo se dogovoriti.
Da li ste stabilni? Pijete li dovoljno vode?
Prvo sam popila lek za smirenje. Indikacija je da ga uzmem po potrebi i čini mi se da je bio pravi trenutak. Sedela sam na krevetu i mislila kako me baš briga za karte, ali me nije baš briga za drugarice. Goran je kratko popričao sa mnom i zahvalila sam mu se što mi je na vreme javio. Ali nisam sigurna da je to istina. Kako mogu znati da li je javio na vreme. Pitala sam ga šta je to što ne treba da vidim. Lek je počeo da deluje nisam sigurna šta je odgovorio. Razmišljala sam koga bih mogla da pozovem.
Da li ste u stanju da racionalno sagledate svoju situaciju čak i kada ona nije povoljna
Terapeutkinja je na odmoru a nisam znala da li je ovo sad nekakva situacija u kojoj mi je potrebna. Na brzinu sam premotala nekoliko scenarija. Mogla sam da se naspavam. Posle bih mogla da prošetam. Neprijatno mi je da zovem sve i da otkažem. Baš to je prava reč, neprijatno. Višnja danas radi od kuće. Goran će se možda predomisliti. Ako bi se predomislio to bi me naljutilo. Bila sam istinski bedna, jer mislim o njemu i briga me što tako ne treba govoriti o sebi. Briga me što u bontonu piše da ne treba govoriti o problemima u vezi. Osećala sam tu bedu svuda, između nas, u svom stanu, među razbacanim i spakovanim stvarima, uvučenim među putna pakovanja i tri bele košulje koje nisu naročito uredno složene ali to je zato što se ne gužvaju. Zašto da čuvam bedu kao da je zlato.
Imam tako puno, ponavljaću to sebi
Ti imaš tako puno a tražiš tako malo, rekla mi je jutros Ana. Umesto da mislim o sebi, pomislila sam na Juliju i Katarinu, izbeglice iz Ukrajine sa kojima radi i sa kojima je letovao Goran. One imaju tako malo. Sedela sam u parku i pila kafu sa Anom, njen pas je trčkarao okolo a u Ukrajini je rat. Goranova porodica se ponudila da primi Juliju, ili Katarinu, kada je izbegla u Budimpeštu. To je baš lepo od njih. Pre neki dan, Goranova mama se iznenadila što sam i ja tu u Kambornu. Moja mama rekla je da nema veze, da je važno da se odmorim. Tata mi je poslao nešto novca. Moj tata je radnik isto kao i Goranov tata. Zapištao je telefon i stigla je uplata.
Na fejzbuku sam videla prijavu za trku od 10 kilometara. Nikad nisam trčala neku dugu trku. Prijavila sam se. Suze su mi se slivale niz lice i neprijatno sam se ušmrknula. Uglavnom sam gledala u telefon ili u pod, onako kako Lidija ne voli da se pogrbim. Umorna sam, zaista sam umorna. Možda ću se odmoriti. A znam da neću, ipak idem.
…neprijatno je nabrajati šta sve imam ali imam dosta toga
Višnji sam otvoreno rekla sve. Ne osećam se nimalo prijatno da pijem kafu i znam više od nje. Sramota me je što me Goran ne želi tu, ali trudim se da to ne bude moja sramota. Zvao je tek ujutro. Zvao je i pitao da li može tu da parkira. Rekla sam mu da se ne osećam prijatno ni da dođe, ni da parkira, ni da se ponaša kao da se ništa nije desilo, niti da se ponaša kao da se sve desilo. I još sam mu rekla da me moji prijatelji vole i rekla sam da me je sramota. I on je rekao da ga je sramota. Potom je došao. Pozvao je nekoliko minuta pre i zatim rekao – Mi smo ispred. Pitala sam ga kako to misli mi a zatim sam otišla u kupatilo da u njemu sedim da se sakrijem. Nisam se krila dugo.
…veoma sam iskrena
Izašla sam i sreo me je na stepenicama primio u zagrljaj i dugo ljubio. Osećala sam samo da smrdi. Na glavi je imao ružne naočari sa plavim ogledalo staklima. Ta osoba koja me je grlila nije ona koju znam. Ali lek je i dalje delovao. U dnevnoj sobi su već bile Julija i Katarina. Julija je bila na telefonu i jedino što je bolo oči su njene markirane papuče. Trudila sam se da ne mislim o njoj ni kao o izbeglici ni kao o jeftinoj kurvetini iz Ukrajine ali tome nije pomagalo ni to što je žvakala žvaku otvorenih usta dok je pričala na telefon ne gledajući ni u mene ni u Višnju niti bilo koga od nas, istovremeno šetajući se okolo po kući u koju je ušla prvi put.
Katarina je sedela na kauču, do nje je sedeo Goran a do njega ja. Uzela sam bočicu za vodu da pokažem kako ima i čašu i otvorila prosipajući ispred sebe na sto i parket. Goran je ustao da uzme ubrus. Katarina je gledala u bočicu, Julija je i dalje telefonirala a Višnja je donela magičnu krpu. Držala sam bočicu kao da ima nekog značaja. Ubrzo je taksi stigao pa su otišle.
Lepe slike
Tog dana se desilo još puno događaja ali ih se ne sećam. Sva sreća pa smo se slikali, u telefonu taj dan će biti zapamćen sasvim drugačije – slike iz galerije Tejt, premium membership, proseko na travi u Regents parku, zalazak sunca. Imam puno slika za ovih 10 dana, ne govore ništa. Važno je samo smejati se što više.
Najlepša slika je ona na kojoj držim bebu. Plakala je pa sam je uzela u naručje da se smiri. Kada želi da se smiri ona sisa prst i mazi se po trepavicama. Pripija se u mene i diše duboko da se smiri. Naslonila sam glavu na njenu glavu, miriše na bebu. I ja dišem duboko da se smirim. Iz mene izlazi samo ljubav. Beba i ja zajedno emitujemo ogroman oblak ljubavi. Goran nas slika. Slikao je ukupno pet slika i sve su iste, nisam se pomerila. Svaka je prelepa ali ne želim da okačim slike sa bebom. Nije to za svet, samo za nas.
Još lepih slika
Ljubav miriše lepo. Jutros je Goran mirisao kad sam prislonila nos na njegova leđa. Ljubav je topla. Kada mi je hladno i duva vetar sa okeana legnem u krevet i skupim se da drhtim. Nekad plačem od hladnoće, Goran me tada grli, obe ruke stavi na moje obraze i kaže ljubavi. Hladno mi je kažem, emituj mi. On se smeje i emituje ljubav dok ne prestanem da drhtim. Onda zaspimo.
…i šta se ne vidi na slikama
Goran kaže da divno spava sa mnom i da ga plaši samoća. Goran kaže da se plaši sebe, rutine, dosade. Razmišljam o svojoj kosi na njegovom krevetu i da li će odmah da opere posteljinu. Razmišljam o vešu koji sam prala i prostirala dok nije tu. Mislim o tome kako druge mogu spavati u istoj toj posteljini. Ali ne plaši me to. Plaši me smrad, hladnoća, samoće se ne plašim uopšte čak.
Ne plaše nas iste stvari dok se vozimo ka aerodromu. Uglavnom ćutimo. Kada priča, to čini izuzetno tiho pa skoro i ne čujem. Automobil je glasniji i gledam kroz prozor. Mazi me po ruci i govori nešto sa malo nade, ali nade ima.
…stvarno jako puno svega imam
Kada se rastanemo posle kratkog i jedinog zagrljaja koji trenutno možemo da priuštimo idem pravo i ne okrećem se. Osećam da stoji i da će posle ući u kola i voziti četiri ili šest sati do kuće, baš kako mrzi njegova mama. Zato se okrenem. On stoji i gleda, ima na sebi belu majicu i mislim kako je tako dobro što je bela, čini mi se da mogu da osetim koliko miriše i smejem se i mašem mu, želim da požuri i da plati što manje. Želim da sigurno stigne i odmori se za posao. Vučem torbu i znam da ne izgleda da imam puno toga i tražim malo ali istina je to.
Malo je malo
Malo je stranica da opišem šta je sve šaputao u moje uvo, iako osećam kako mrzi dok govorim engleski rekao je da voli da me sluša kako pričam, srpski i engleski i pitala sam se laže li, kao kad je rekao volim te zbog svega što jesi ili dok me je za ruku držao niz strme stepenice i liticu. Ne staje u priču kad se smejemo što je voda hladna ali meni ne smeta da plivam ne smeta mi što nema dna, kada sam prvi put videla foku ili lisicu, kada slušamo muziku na najjače, kada plače u moje ruke i ja plačem u njegove ruke, u majicu, rame i krilo.
Goran nosi bebu tako nežno da se ne probudi ali se onda zasmeje i zaboravi da treba da bude tih da je ne probudi. Ne zna da montira sedište za dete u sportski auto kome ističe tehnički pregled ali ponekad me pita šta sam rekla iako sam samo mislila. Slama se krcka onda se vrati. Kada je zbunjen kaže da je zbunjen. Kaže da me nije prevario. Kaže da se plaši. Kaže da želi ono od pre a ja kažem da ne želim ono od pre, pre ga nisam volela i ne bih tako odvažno uprkos svemu ušla u avion pre.
Ljudi moraju da budu voljeni da bi bili velikodušni.
Mora da me voli, kad sam toliko velikodušna, mislim. A ne znam, ponekad kaže videćeš, ići ćemo, upoznaćeš, onda mislim i ja možda smem da govorim o budućnosti ali samo ćutim i upijam tu budućnost kao miris bebe, dišem sporo da traje duže.
Kažu da muškarci vole nestabilne devojke a ja sam danas stabilna
Izlazimo iz kuće ja plačem celim putem i toliko plačem da se setim da sam zaboravila pasoš. Vraćamo se po pasoš Goran kaže nemoj plakati vratićemo se. Ne mogu da objašnjavam što plačem jer ne znam zašto plačem. Popijem lek.
Dolaze mi misli, zbrkane misli poruke prijatelja, svi oni koji bi rekli već viđeno, biće drugih. I znam da će biti drugih, mogu skoro da osetim da hrlim u novu najbolju verziju sebe, spremna da ostavim sve što me vuče unazad. Zaključavam sigurno poslednji put ovu kuću s itisonom, otvarajući vrata novim mogućnostima ali umesto toga govorim volim te, sve si dobro uradio dušo ne znam kako samo osećam govorim dušo jer duša je tako tačan izraz za prostor između nas.
Maja kaže da smo mi nestabilne da bismo vozile kola
Pomislim da ne treba toliko da plačem ipak će da vozi ne želim da skrene. On skrene da kupimo sendviče i poklone mojim prijateljima. Ne umemo da izaberemo poklon bebi, Tesco nema veliki izbor za bebe i mi ne znamo toliko o bebama. Kupujemo alkohol dosta alkohola. Dok mislim kako nemamo para, nema šanse, nema dece, nema ničeg za nas na svetu, kako ne znam da vozim i pijem lekove i alkohol a posebno ne znam ni da idem a kamoli vozim levom stranom, litice su visoke i kad mi drhte noge osetim život, on kaže potražiću pomoć, a ja sam vec potražila a ni pomoć ne pomaže da se manje plašim svega što je sad i svega što će biti.
…zanimljiva teza
Nema dovoljno mesta da ispišem kako sam i zašto sam prišla Juliji pre nedelju dana na benzinskoj pumpi u Devonu i rekla joj hvala ti. Ona me je samo gledala rekla sam opet hvala ti i tad je rekla da ne zna na šta mislim. Mislila sam kako je Julija možda želela više, nekog ko ima više novca ali eto Goran je sve za sad.
Mislila sam da li je on samo meni super a svi vide to što treba da se vidi da budućnosti nema. Katarina je ostala otvorenih usta, Julija je za trenutak zastala, meni kroz glavu prolazi milion njenih briga, čitav rat i jedna moja po svemu nebitna briga. Pomislim kako ona ima posao i vizu, očigledno opet dotičem dno.
Nisam svesna koliko puno imam i malo tražim, koliko ona traži više pa sam rekla hvala ti. Julija hvala videla sam poruke, ona je pitala je l mi rekao nisam pitala šta ali ja sam svejedno rekla da. I onda su mi se noge i ruke toliko tresle da sam zamalo pala, ali nisam nego sam otišla za jedan trošni drveni sto na parkingu gde je sedeo Goran. Mucajući sam rekla Gorane, zahvalila sam se Juliji. Julija i Katarina su došle malo posle.
Sedeli smo i oni su jeli posoljene morske alge rekla sam da mi je muka od vožnje što je bila istina. Ustala sam opet nisam pala. Seli smo u kola, otvorila sam jagode mislila sam da je to dobra ideja i ponudila sam sve jagodama. Nikome nije bilo do jagoda, a nije ni meni.
Slike su lepe na slikama se ne vidi ništa.
Fotografija: Hal Gatewood on Unsplash
