Posebne prilike većina žena koristi da nosi mrežaste čarape. Nose ih u večernjim časovima. Oblače ih sa pažnjom, pogledaju se u ogledalo, a zatim prelaze rukom peko mrežastih čarapa. Tim gotovo nesvesnim pokretom kao da obeležavaju putanju kojom će prelaziti nečije ruke. Onda obuku haljinu ili suknju, često dugačku, ispod koje se mrežaste čarape samo naziru.
Žena koju znam samo iz tramvaja, nosila mrežaste čarape svaki dan. Oblačila ih je ujutro, gotovo rutinski. Za razliku od drugih žena, nije očekivala da nečije ruke predju preko njih, u toku dana. Verovatno ni kasnije te večeri. Preko čarapa nosila je suknje različitih boja, najčešće crvene, najčešće kratke, do iznad kolena. Redovno se vozila tramvajem. Obično je sedela negde na sredini, u blizini vrata. Ulazila je na stanici kod škole i vozila se do velike raskrsnice. Sedela je mirno, kolena malo podignutih, u ruci držeći crnu lakovanu torbu.
Bila je majka i supruga.
Samo majke i supruge nose predimenzionirane lakovane torbe iz vremena kad su se udale. Tačnije, sve stvari na njoj, bile su iz vremena kada je prestala da kupuje stvari. Različiti „kostimi“, odnosno kompleti sastavljeni od suknje i kratkog sakoa, više se odavno nigde nisu prodavali. Prestali su da se uvoze, prestali su da se prodaju u komisionima, a domaće fabrike koje su ih šile, otišle su pod stečaj. Istina, postojali su takvi kostimi u velikim radnjama markirane garderobe, ali ona sigurno nije išla u takve prodavnice. Tamo idu bogate žene koje se ne voze tramvajem.
Nosila je mindjuše koje se kao štipaljke stavljaju na uši i na kraju dana skidaju. Te mindjuše proizvode neverovatan bol u ušima koji proizvodi neverovatan bol u glavi, za one koje na njih nisu naviknute. Nosila je svaki dan različite mindjuše na štipaljku. Možda ih je imala svega desetak, ali uz nekoliko različitih kostima, izgledalo je kao da svaki dan ima potpuno različite mindjuše. Možda tek pred spavanje, kada bi se, prvi put od ulaska u kuću, ogledala u ogledalu koje je stajalo u predsoblju, skidala bi mindjuše i stavljala ih u poveću kutiju za nakit. Moja mama skinula bi minđuše tek po povratku kući.
Znale smo se iz tramvaja.
Gledala sam je dok je sedela u svom sedištu. Plava kosa, gotovo uvek ofarbana do korena. Možda je osedela u međuvremenu, ali izvesno je da se još davno ofarbala u tu boju. Ta boja nije bila moderna, ali istovremeno nikad nije ni izašla iz mode. Platinasto plava. Savršeno jednobojna i postojana. Gledano sa strane, njena kosa izgledala je kao perika, kao vlasi plastične kose, jednake od korena do vrha. Kao kod poznatih ličnosti ili političarki. Ostale žene, u tramvaju oko nje, ali i druge žene koje poznajem nikada nisu imale tako savršeno ofarbanu kosu.
Sedela je mirno, na neki način strpljivo. Veoma dostojanstveno. Iako u vožnji tramvajem nije bilo ničeg dostojanstvenog. Ljudi su se gurali, deca su plakala, vozač je kočio naglo, na šta bi obavezno neko viknuo, a sam tramvaj se klatio u svim smerovima dok se kretao promenjivom brzinom. Sedela je nepomično, pažljiva i prisutna ali istovremeno potpuno izmeštena iz te vožnje, zajedno sa sedištem u blizini vrata.
Nikada nije progovorila ni reč.
Bilo je nemoguće odrediti visinu ili boju njenog glasa. Mogao je to biti autoritativan i jasan glas, a mogao je – neočekivano – to biti i piskav, histeričan glas, jednako joj je pristajalo. Nije delovala kao tiha žena, uprkos tome što je neprekidno ćutala u toku vožnje. Možda zato što je nosila mrežaste čarape, mindjuše na štipaljku i crveni kostim. Nije delovala kao tiha žena jer je svaki put imala savršenu plastičnu frizuru, koja iako nije bila moderna, nikada nije ni izašla iz mode. Kao mrežaste čarape.
Ne znam da li većina žena dozira svoju ženstvenost ili je ljubomorno čuva za posebne prilike, da li misle da će se ženstvenost istrošiti s godinama. Gledajući ženu iz tramvaja mogla bih potvrditi da se ženstvenost s godinama pretvori u niz rutinskih radnji, u uniformu koja se nosi svaki dan. Postala sam žena koja štedi svoju ženstvenost. Nikad nisam bila ženstvena u tramvaju ili negde tako. Pomalo zavidim raskošno ženstvenim ženama koje su ženstvene svuda.
Žena koja je nosila mrežaste čarape
Ženu koja je nosila mrežaste čarape svaki dan zapamtila sam u moru svih drugih ljudi koje viđam na ulici. Mislila sam da li je nekada i ona dozirala svoju ženstvenost, čuvajući je za posebne prilike. Mislila sam da li ću i ja u nekim godinama prestati da doziram, znajući da posebne prilike neće više dolaziti. Da li će i meni neke žene zavideti?
Prošle godine umrla je Gorica Nešović, potpuno sam bila zgrožena njenom smrću kao smrću nekog bliskog. Gorica me naučila da pravim pire od graška. Nismo se znale. Gledala sam to na televiziji. Ipak, ljude iz televizora i radija doživljavamo bližim nego su nam bliski. Kao da je umrla tetka koju nisam dugo videla i zbog toga krivim sebe. Njena poslednja kolumna, iako se zvala Život u stvari je bila o posebnim, ili kako ih je ona zvala – specijalnim prilikama. Napisala je „Želim da imam i trošim prilike“. Znam da to niko nikad ozbiljno ne shvata dok nije kasno.
I sve druge žene koje ih ne nose
Ne znam da li se Gorica vozila tramvajem kada je išla na posao i s posla. Poput Gorice, ja nisam osoba čije su mrežaste čarape sedele na poslu ispod stola i čekale priliku da prošetaju do stanice tramvaja, povezu se nekoliko stanica i odu kući. Nedavno sam kupila novi par par mrežastih čarapa ili dva. Nosim ih uz martinke, jednom sam nosila uz šorc, drugi put uz haljinu. Ne izgledam naročito ženstveno, ipak te čarape imaju neku posebnu vrednost. Moja svakodnevna putanja, postala je istovremeno i posebna prilika.
Fotografija: Daniele Levis Pelusi on Unsplash
