Povratak u Majami je priča koja je nastala 2014. godine a onda joj se gubi svaki trag iako to deluje nemoguće u današnje vreme. Objavljena je čak dva puta ali oba puta je nestala. I sada dok sam je pisala dva puta je nestala.
Ne znam ni zašto mi je tako posebno važna, ali jeste. U petak sam bila u Srebrenici na promociji knjige Trenutak kad je meni počeo mir u kojoj se nalazi jedna moja priča. U književnosti obično pišem fikciju, ali priča Bršljan gel nastala je jednoj od najvećih trauma koje imam. Činjenici da sam bila na moru dok se nekoliko stotina kilometara dalje dešavao genocid.
Detinjstvo nije bezbrižno i nevino.
Lynne Ramsey, rediteljka filmova Moramo da razgovaramo o Kevinu i Plivač sa kojom sam razgovarala u Sarajevu je upotrebila baš izraz nesveto. Unholiness of the childhood – možda je i jedina tema kojom želim da se bavim u književnosti. Negde sam na nekim crticama pronašla šta sam davno preporučila za čitanje. Braća Lavlje Srce Astrid Lindgren, Bekomberja Sare Strinberg i To smo što smo Luke Gvadanjina. I sve nose predivni likovi dece i roditelja koji se krhko vole, zajedno se snalaze. Volim da tražim odgovore na potpuno nemoguća pitanja da li je istovremeno moguće voleti i osuditi. Ljubav i život su kompleksni ali ima možda oproštaja i nade.
Nego, ne znam da li ste primetili ali mreže jedu naše uspomene. Više od sedam godina sam svakog meseca pisala kolumnu i sačuvane su samo neke. Svi tekstovi od pre, nestali su, neki su se sajtovi ugasili, neki su magazini prestali da postoje, mailovi su se promenili, izbrisali sadržaj koji dugo nismo koristili. Nedavno sam pisala fejzbuku da mi vrati moje uspomene. Kažu pokušaće.
Kao što sam rekla nedavno pronašla sam više od dvadeset pisama koje je moja baka dobila od kolege koji je možda bio zaljubljen u nju. Preneražava me činjenica da su pisma iz 1950. godine tu, a da naše uspomene od pre deset godina nestaju. Povremeno pronađem nešto, što deluje kao davna prošlost. I zato sam zaljubljena u arhiviranje, upisivanje, preispisivanje. Ako bi jedna emocija mogla da me opiše to bi bila nostalgija. Baveći se naukom, i sama se pomalo trudim da je savladam, opcrtam, učinim konstruktivnom kako me nostalgija ne bi stalno činila nesrećnom. Kako bih videla lepo u stalnom nedostajanju onoga što nikad nije ni postojalo.
Big Love – Povratak u Majami
Reč “nostalgia” nastala je od dve reči grčkog porekla: νόστος, nóstos (“povratak kući”) and ἄλγος, álgos (“čežnja”). Definisala bih je kao kuća koja više ne postoji ili nikad nije ni postojala. Nostalgija je osećaj gubitka i izmeštenost, ali i romansa sa sopstvenom fantazijom. Nostalgična ljubav može opstati samo u vezama na daljinu. Kino slika nostalgije je dupla ekspozicija, ili superpozicija dve slike – kuće i inostranstva, prošlosti i sadašnjosti, snova i svakodnevice. U momentu kada pokušamo da je pretvorimo u jednu sliku, kadar puca ili spali površinu Svetlana Boym, Nostalgia
Imala sam oko 5 godina i tata me je odveo u noćni klub, gde se nalazio sa nekim čovekom, da mu da novac ili nešto slično. Iako je bio dan, u klubu je bilo mračno i čula se egzotična i napeta muzika. Odmah sam zamislila neki uzbudljiv scenario koji uključuje trgovinu drogom, puno zlata, pucnjavu i koktele sa kišobrančićima. Sedela sam bogobojažljivo na fotelji tapaciranoj veštačkom kožom za koju su mi se lepile noge. Hipnotisano sam gledala u razne ispise plavim neonskim svetlima, praveći se da razumem šta piše.
Dok su odrasli pričali, uspela sam da se odlepim od fotelje, i prošetala sam klubom, dodirujući odsutno rukom mesingane rukohvate i veštačke palme koje nikada pre nisam videla. Pokušavala sam da delujem opušteno i dostojanstveno i pored ogromnog oduševljenja od kog su mi se malo tresle noge.
Zaneseno sam slušala muziku.
Činilo mi se da će svakog časa da se desi nešto posebno. Potajno sam se nadala da ću videti čudesno lepe ljude iz Poroka Majamija. (u to vreme bila sam ozbiljno zaljubljena u Don Džonsona). Utom mi je konobar je doneo gusti sok, a fluorescentna slamčica i kišobran, bili su neka vrsta dokaza da sam na pravom mestu. Pitao me je s poštovanjem, da li želim još nešto.
– Banana split, odgovorila sam spremno i ponosno, jer je to bila najvažnija i najlepša stvar koje sam mogla da se setim, nešto što nikad nisam probala, a videla sam da to postoji u sličnim klubovima, doduše u Majamiju.
– Nemamo banana split. Želiš li palačinke?
– U redu je, rekla sam pomalo razočarana. Palačinke su nešto tako uobičajeno, ni po čemu naročito, jelo gotovo nedostojno ove scene sa sumnjivom trgovinom, zlatom, potencijalnom pucnjavom i kišobrančićima u kojoj sam se trenutno nalazila. (Bila sam užasno srećna i na neki način zahvalna univerzumu što postoje stvari poput noćnih klubova, fluorescentnih slamčica i banana-splitova, i Majamija, naravno.)
Dobro, trudila sam se da ne zvučim razoračano. Pokušala da ubedim sebe da i u Majamiju sigurno nekad jedu palačinke (šta je tu je). Dok sam čekala palačinke, vrtela sam slamčicu i polako pila sok. Nekako sam probala da zaturim noge u belim soknama ispod fotelje. Mislila sam intenzivno o tome da sam se mogla lepše obući (da sam barznala da dolazim ovamo). I da je svaki život (pa i moj) pun uzbuđenja i neočekivanih obrta (koji mogu uključivati čak i kišobrančiće).
Prošle nedelje sam kupila ploču koju sam slušala tog dana u Majamiju.
uz još jedno izvinjenje prevoditeljkama, evo i originala
The word “nostalgia” comes from two Greek roots: νόστος, nóstos (“return home”) and ἄλγος, álgos (“longing”). I would define it as a longing for a home that no longer exists or has never existed. Nostalgia is a sentiment of loss and displacement, but it is also a romance with one’s own phantasy. Nostalgic love can only survive in a long-distance relationship. A cinematic image of nostalgia is a double exposure, or a superimposition of two images—of home and abroad, of past and present, of dream and everyday life. The moment we try to force it into a single image, it breaks the frame or burns the surface.
Svetlana Boym, Nostalgia
Fotografija: Allec Gomes on Unsplash
