Oko nove godine radi se rekapitulacija. I nekako super mi je što sam uvek gledala u budućnost i sebi zadavala razne zadatke. Pre nekoliko godina vodila sam veoma zanimljiv razgovor. U restoranu smo sedele Duška Jovanić, Ana Sofrenović, Marina Marković, Marija Čanković i ja. Tema je bila naš zajednički razgovor o teroru sreće. Kao da smo se okupile oko ideje da želimo da budemo i u pravu a ne samo srećne. Šta sreća uopšte znači? Ana je pričala o tome kako je odlika anglosaksonskog sveta balans između umerenosti i direktnosti a Marina se sećala trenutaka kada je namerno stvarala iluziju da joj je dobro. Divne slike sa Saint Barthsa dok se iznutra raspadala. Marija je tad podsetila da čuveni američki odgovor na pitanje kako si?
FINE – Fucked up, Insecure, Neurotic, Emotional
Polako taj razgovor prizivam u sećanju. Ima mi veze sa novom godinom, žurkama, prazničnom sezonom slavlja i listama želja i očekivanja. Biti srećan. Biti srećan pa šta kaže Olja Lakićević. Nisam pročitala puno knjiga samopomoći. Književnost je tu da otvori pitanja, a pomoć pruže ljudi, dobri kvalitetni razgovori. Zbog posla moja je privilegija da mogu da razgovaram, čak i da zapisujem mudrosti koje čujem uz večeru.
Ostalo mi je u sećanju kako je Marija te večeri pričala o Epikurejcima u staroj Grčkoj. Imali su nekoliko pravila za sreću. Pravilo broj jedan je bilo ekonomska nezavisnost i samoodrživost. Drugo pravilo sreće je bilo da se okružiš svojim prijateljima, da ih biraš i da si stalno sa njima. Zvuči kao lako ali nije. Treće i najupečatljivije pravilo je bilo da odvojiš vreme da sagledaš svoj život, da odvojš vreme da kontempliraš. Ako bi bila jedna rečenica koju sam izdvojila bila je to rečenica kojom sam odlučila da zaključim – Zašto ne bismo čučali, mallo se valjuškali u sreći?
Razlika između trenutka u kome nešto saznamo, i onog u kome tu istinu doživimo
Rekapitulacija prema kojoj počnemo da živimo, često se meri mesecima, godinama. U godini koja je za nama pročitala sam bezbroj strana knjiga. Napisala sam puno tekstova, a među njima je i teza za doktorsku disertaciju koja je nedavno prihvaćena. Napisala sam kolumni dovoljno za jednu knjigu. Napisala sam nekoliko novih priča od kojih je “Sebi za života” bila u užem izboru za nagradu Lapis Histriae i objavljena je u zbirci Karneval bez kraja. Prvi roman preveden je na nemački jezik. Odbila sam jednu zbirku na engleskom jeziku i udružila sam se sa koleginicama za bolje uslove rada.
Razgovarala sam sa poznatim rediteljem koji je podržao štrajk pisaca u Holivudu. Organizaciji koju vodim udvostručila sam prihode i započeli smo tri važne inicijative u regionu – više od dvesta novih tekstova je ugladalo svetlost dana. Prevazišla sam strah od kamere i snimila epizodu serije. Prevazišla sam strah od toga da ću biti odbačena zbog svoje prirodno kovrdžave kose. Ne pokušavam da posvetlim kosu zato što je balayage u modi i nisam podlegla trendu da se ofarbam u narandžasto iako mi se ta boja veoma sviđa. Ne mrzim svoje šiške, evo žive sa mnom od letos, i kovrdžave i ravne.
Jutarnje rekapitulacije
U Sarajevu sam u toku doručka sa Natašom Govedaricom iz SFF svako jutro imala razgovor nalik na podkast. Budući da obe imamo veoma raznolike poslove, razgovori su meandrirali od utisaka o fillmovima, garderobi sa crvenog tepiha, političkim aktuelnostima koje neizbežno uključuju masovna ubistva i femicid pa do smešnih dogodovština. Ubrzo smo primetile da nas ceo hotel sluša, nekoliko slušalaca je čak prišlo da se upoznamo. I ukratko bi to bio opis moje prošle godine. Sve između odabira sjaja za usne i popravke mamografa na jugu Srbije.
Prihvatanje je prva reč koja mi pada na pamet. Bez ijedne od tih krajnosti bila bih veoma nesrećna. Sećam se da sam posle veoma intenzivnog razgovora u Novom Pazaru legla u sobu i stavila masku na lice, zatim izašla i kupila svilenu košulju. Na ručku jedne diplomatske posete zapisivala sam adrese autleta u Prištini, a u Gruziji sam između dogovora za intervjue sa aktivistima, književnicama i muzičarima, razgledala i proučavala lokalne dizajnere.
Šta je baš odlično
Sviđa mi se i ponosna sam na sebe što u prošloj godini nisam pričala ljudima iza leđa. Za sve što mi smeta, našla sam reči da jasno kažem. Naučila sam da sačuvam ljubaznost i pribranost čak i kada ljutnja preti da će me oteti i izbezumiti me. Izvežbala sam se neskrivanju i suza a i ovako svega ostalog. Moj možda apsolutni hit godine je kad sam plakala ispred donatora zbog jedne sporne odluke. Ne samo da sam naučila da tražim pomoć već sam tome pokušala da naučim i svoje “sve mogu sama” drugarice.
Polako razbijam strah od razgovora telefonom. Razgovarala sam sa više recepcija, agencija i državnih ustanova na engleskom i upisala sam časove konverzacije na francuskom. Vežbam da govorim sa nepoznatim ljudima u svakodnevnom životu. Grešim i smejem se što grešim ali ne odustajem. Počela sam da učim švedski, bez ikakvog posebnog razloga ili očigledne koristi od toga. Pred put sam naučila da čitam i pišem Gruzijski, taj jezik ne postoji na duolingu i sve što znam sabrala sam iz youtube videa i zapitkivanja ljudi “kako se kaže”. Naravno, to je bilo nemoguće da nisam prethodno prestala da cvikam od govora uopšte.
U prošloj godini plaćam svaki mesec obnovu britanske kartice iako sam samo jednom bila u Engleskoj. Dobro, idem i za Novu godinu. Priznajem zamišljala sam da ću više vremena provoditi u UK ali to se nije desilo. Na neki način krah jednih planova uticao je na to da se mnogo više koncentrišem na to šta zapravo želim i čemu se nadam. Intimno, sama za sebe.
Naj naj naj
Najhrabriji i najluđi trenutak ove godine je bio kada sam u četvrtak uveče odlučila da u subotu krenem u Afriku prvi put. Hoćeš ili nećeš? Najlepši trenuci su oni u kojima sam sedela sa drugaricama u Briselu i prvi put preskočila let – namerno. Prijatelji su važniji od planova, od posla i sve se može nadoknaditi uz par dobrih ljudi. Najprkosnije mi je bilo kad se nisam dogovarala o vinu koje mi se sviđa čak i ako neko kaže da mu smrdi. Prkosno je isto bilo kad obrišem poruke koje mi se ne sviđaju i uskratim svaki odgovor jer nema se vremena za gluposti. Druge nećemo prevaspitavati. Ne sviđa ti se nešto, e pa meni se sviđa i može li nekad da bude po mom? Najduže ću pamtiti koliko sam divnih jela pojela – sama u restoranima širom sveta.
Znam da ljudima i inače delujem prkosno. Sasvim je jedno boriti se za uvođenje seksualnog obrazovanja, imati tv duel sa neistomišljenicima a sasvim je deseto reći osobi koju voliš da joj je predlog baš bezveze, plan loš a poklon nikakav. Toliko je teško prijatelju reći da je naporan, da se ponaša uvredljivo i da nije u pravu. Gotovo užasno je razgovarati sa mladima i reći im istinu – da nemaju pojma i da je život nekad baš nefer ali da moraju da izdrže. Reći im da nikog sem njihove roditelje nije briga. I tako te gorke pilule. Ove godine ko medicinska tehničarka na silu sam ljudima otvarala usta i trpala gorke pilule uz malo šećernog soka svima oko sebe. Sebi posebno.
Druga strana mene i svega
Najveća borba bila je ona protiv depresije i agorafobije. Prvi dan klinički potvrđene depresije bio je 3. maj ove godine. Dan kada nisam mislila da će doći sutra i dan kad sam zvala hitnu pomoć. Tek treći lekar se javio da može da me primi. Lažu kada vam kažu da je potrebno da samo potražite pomoć. U zemlji u kojoj u domu zdravlja ogromne opštine radi jedan neurolog i jedan psihijatar i podele se u pet dana, a neko nekad ode na bolovanje i odmor možete zvati do prekosutra. Svima nam treba orgomna mreža podrške i kasica za nedaj bože.
Tri godine mi niko nije bio u gostima. Do vrata nije prišao ni dostavljač. Tri godine je kuća u kojoj živim moje sklonište u kome nekad boravim satima, danima. Otkazivanja svih mogućih događaja su bila moja svakodnevica. Nemam snage, nemam frizuru, nemam šminku, nemam šta da obučem, nemam vremena, nemam snage i tako u krug. Puštanje telefona da zvoni. Pauk u uglu prozora koga posmatram kao cimera. Kese za đubre pored vrata. Ubuđana hrana u frižideru koja čeka jedan pa još jedan pa stoti dan. Neotvaranje frižidera, neuključivanje šporeta, dan za danom.
I wanna thank me
Nisam slučajno počela onim razgovorom s početka. Desio se pre pet godina ili više. Tek sada vidim pravo značenje Marijinih reči da previše vremena potrošimo čučeći u problemima misleći o njima i vrteći film. Zato želim da pišem o sreći. O lečenju, o prijateljima. Potrebno je osvestiti osećanja sreće. Ceo ovaj tekst mogla je biti jedna utopija u kome veselo nabrajam šta sam sve uspela. Istina je da sam to uspela noseći kamen oko vrata i da kada prođe mogu samo da kažem “I wanna thank me”.
Želim i da zahvalim svima koji ništa nisu primetili, onima koji me nisu štedeli, svima koji su me ogovarali uz reči “lako je njoj”. Ne da se zahvalim ironično – već stvarno, jer su mi pružili utisak da nisam toliko nepovratno sjebana tako da se vidi, da će me svako obilaziti umesto da me otvoreno šutne. U jednoj pesmi Tanja Savić kaže “svako na svoj način krije bol i tugu da se ne vide” i prvi put sam se ove godine susrela sa time da nešto jako veliko krijem. Jednostavno jer nisam mogla više da paradiram naokolo sa ožiljcima, udarcima, smučila sam se samoj sebi i poželela sam možda i po prvi put, zaštitu, skrovište, tajnu, privatnost. Sve suprotno od onog što sam inače. Ako bih mogla da kažem da je neka godina bila prelomna – to je sigurno ova.
Druga optika
Sasvim drugom optikom gledam na februar u Španiji, mart u Engleskoj, april u Hrvatskoj, druge mesece kroz Kosovo, Tanzaniju, Bosnu, Grčku, Belgiju, Mađarsku, Nemačku, Francusku, Tursku, Gruziju. Svaki put sam se borila sa sobom da ne otkažem, da normalizujem putovanja, odlaske i dolaske, da izađem iz kuće i pustim nekog blizu.
Verovatno sam to rekla milion puta ali mentalno zdravlje je kao sobna biljka. Ljudi koji nemaju sobne biljke misle da bi im to vrlo dobro išlo od ruke samo kada bi ugrabili vreme da se time “pozabave”. Zaluđuju se sportom, izlascima i govore kako su potpuno ok. No jednom, kad prvi put pokušaju da reše samo jedan problem, mali kao strah od goluba, trema pred javni nastup – nešto što bi u svetu biljaka bila zamija, kaktus ili neka biljka, vrlo laka za održavanje – nastaje haos. Odjednom se pojavljuju loši uslovi u vidu premalo ili previše svetla, loše vode pune kamenca, neke bolesti listova ili biljne vaši – da čoveče biljne vaši postoje.
Goran nam je jednom kupio orhideju.
Videla sam to kod drugarice pa sam je odnela u kupatilo. Činilo mi se da vlažna sredina baš odgovara orhideji, zamišljala sam da ona tu živi kao u Brazilu. I živela je neko vreme, imala je redovno vode i sve. A onda su orhideji otpali cvet i svo lišće je nekako zamrlo. Tražila sam po netu i saznala da smo sve pogrešili, ona treba i da se presadi, i da bude blizu svetla, orhidaja isto tako ima i vreme kada joj opadne cveće i povuče se ali nije mrtva. Goran mi je saopštio kako je bacio orhideju. Iako to nije nikakva posebna vest neutešno sam plakala. Neke greške se ne mogu ispraviti. Nisam uspela još samo da probam ovo ili ono. Čak i kad probamo nekad ne uspe. Ako ne probamo, nema baš nikakve šanse.
Ne mogu da vratim tu orhideju a i nije mi stalo do vraćanja na staro. Stalo mi je do toga da budem bolje i da sve oko mene bude bolje odmah, od početka. Ne mogu više da trošim dane gledajući gde su propusti, pukotine, gde ne dihtuje. Odvajam vreme i novac na mesečno održavanje. Čučim u sreći svojih uspeha ma koliko neznatni bili. Mogu povremeno da se poljubim u rame, kažem dobro je biće bolje. Rekapitulacija nije strašna, ne bežim više od pogleda unatrag.
Pazim više na sebe
Što više jačam sve sam više strožija i nežnija. Znam to zvuči čudno ali potrebno je da su zajedno čvrstina i najmekša sreća valjuškanja u ljubavi koja može nepovratno da razmazi. Tri putovanja za posao i jedno za čisto zadovoljstvo. Nekoliko sati za druge i sat za sebe. I rad i odmor. I strah i hrabrost. Neprijatno je ali stisnem petlju i izađem iz kuće, ne slažem, ne tražim izgovor, ne kasnim.
I još više na druge
Kažem mami, vidi ne mogu sama, stidim se i teško mi je. Zamolim lepo, ako ne može ne može. Ne durim se kao pre. Borim se da savladam ljutnju ili povređenost, da ih ublažim lepim. Ne zatrpavam osećanja i ne ukidam ih. Hoću da budem bolja žena u budućnosti, da ljudima koji me vole pružim ljubav i sigurnost. Hoću da mogu da budem tu za druge, da podelim puno poklona, da neironično kažem hvala i onima koji me hejtuju.
Ih pa naravno da blokiram ko i dosad, opsujem ali se i izvinim. Hoću da budem osoba kakva sam sanjala da ću nekad biti, odrasla, pouzdana, hrabra, pravedna. Neću da se žalim, ako sam umorna odmorim se – nikog ne pitam za dozvolu, javim tu sam, javim možeš da računaš na mene. Kažem nek bude kako ti hoćeš, kažem ovo mi je baš važno, zamolim, zahvalim. Odlučujem i dajem da se odlučuje u moje ime. Balansiram. Jedan sve u svemu bolji život. Eto to očekujem, za to radim i u tom smeru trudiću se u sledećoj godini.
Fotografija: Earl Wilcox on Unsplash
