Rušenje je sastavni deo arhitekture. A arhitektura je moja prva ljubav. Piši o arhitekturi, kazala mi je drugarica dok smo sedele u vijetnamskom restoranu u Berlinu, kad pišeš o arhitekturi obožavam to da čitam. Upravo me je arhitektura dovela u Berlin prvi put, pre 15 godina.
Završila sam fakultet i dobila nagradu – putovanje. Putovala sam Beč, Berlin, Amsterdam, Brisel, Bordo, Pariz, Lisabon, Madrid, Barcelona, Milano, Trst. Kao i većini mladih u Srbiji putovanja mi nisu bila prečesto dostupna. I tad, viza mi je trajala samo 45 dana – toliko sam mogla provesti van zemlje. Potrudila sam se da iskoristim putovanje da vidim što je moguće više gradova i sela.
Možda će nekom biti smešno. Kupila sam puno knjiga. Išla sam po buvljacima, po knjižarama, starinarnicama, sa izložbi sam donosila kataloge iz muzejskih radnji knjige. Najviše sam sakupljala one teške i lepe knjige o arhitekuri. U Srbiji su bile preskupe. Fakultet sam završila fotokopirajući. Čim sam mogla, kupila sam toliko knjiga da sam morala da kupim kofer za knjige kako bih ikako mogla da ih dopremim u Srbiju. Kofer smo moja drugarica s putovanja i ja zvale “rođak” jer je uvek bio sa nama, a ostavljale smo mu zasebno mesto u vozu. Najčešće bismo ušle u voz i ostavile rođaka na ulazu, tražeći slobodno mesto bezbrižno.
– Zar se ne bojiš da ga tek tako ostavimo, pitala bi me Ivana povremeno
– Ne, niko ne može ni da ga pomeri a kamoli ukrade.
Još uvek mi je živa u sećanju sekvenca kako ga vozač autobusa iz Trsta za Beograd zamahom ubacuje na vrh improvizovanog gepeka. Poput kladiva. Te knjige danas žive sa mnom. Poput nekog groba arhitekture.
Volim belo.
Čisto belo, brisano. Prazne prostore. Pauze. Nikad se zato možda i nisam bavila arhitekturom. Iako lažu da jesu – većina ljudi sa puno novca, nisu oduševljeni modernizmom. Ni inače – ne vole minimalizam. Čak bih rekla – vole maksimalizam, clutter, stanove ušuškane i kičaste detalje koje s puno ljubavi skupljaju. Naravno u tome nema ništa loše. Samo ja nisam dekoraterka. Nemam skoro nikakvo mišljenje o draperijama i vazama. Tačnije ne mislim ni o kakvim detaljima. A živo se sećam kada je jedan klijent od tri predložena rešenja izabrao jedno zbog saksije sa kaktusom koja je na 3d modelovanoj slici delovala prelepo. Nebitne sentimentalne anegdote.
Pitam se često i sama kako sam mogla da zbrišem celu svoju budućnost i izgradim je ponovo. Da ne požalim. Možda me je tome baš naučila arhitektura. Jedan pre svega opušten pristup rušenju. Obnovi i izgradnji. Novom, više nego starom. Definitvno moj mozak i dalje funkcioniše kao da sam inženjerka iako nisam. Ne znam.
Ne volim detalje ali volim megastrukture.
Vrlo neobično za nekog ko se plaši visine. Mada visina nema nikakve veze sa mojim poslom. Nedavno sam gledala ponovo film Proxima (2019) Alice Winoucour i videla sam sasvim druge detalje. Detalji mi često promaknu. Ali uporedila bih posao arhitekte sa poslom kosmonauta. Većina onoga što radimo nema nikakve veze sa telom čoveka niti trajnošću našeg konkretnog tela. To su ogromne distance, ogromne visine, količine materijala i ogromne mase. (Kaže se masa a ne težina, sećate se).
Ima jedan veoma glup vic.
U njemu je pitanje šta kaže Spajdermen kad se popne na Beograđanku. Kaže – u jebote gde ću sad? I taj vic verovatno najbolje opisuje osećanje studentkinje koja je završila arhitekturu, i to smer arhitektonskih tehnologija (popularno: konstrukcije) u Beogradu 2008. godine. Jebote, gde ću sad? ponovila sam sigurno petsto puta. Dotad je bio izgrađen Most na Adi i Beogradska Arena. Bez ikakve uvrede, ali ta dela izgledaju kao groteskna šala u odnosu na čipkasti vez Hale 1 Beogradskog sajma, Muzej savremene umetnosti, bazen 25. maj, betonski cvet u Jasenovcu ili neko delo kome ima više od 70 godina.
„Beton ima svoje ćudi, propinje se, otima se, ne da se. Ali je vaše da ga zaustavite, da ga pokorite, da sve bude kako vi hoćete i da doživite ono što doživi vešti konjanik u sedlu: fini osećaj ugodnosti i superiornosti…“ rečenica je koja se pripisuje Branku Žeželju. (Biografija i bibliografija, Godišnjak SANU 1991)
Beogradski sajam
Izuzetno me nerviraju priče koje danas kolaju o Beogradskom sajmu. Naime sada je već izvesno: sajam će srušiti. Ono što (valjda) neće biti srušeno je Hala 1, najimpozantnija hala sajma. U medijima viđamo slike samo te hale. Ko da druge ne postoje. Kao da se namerno želi da zaboravimo iz čega se Beogradski sajam uopšte sastoji. I da budemo srećni onda kad nam se ponude mrvice, kada nam jave da će Hala 1 opstati. Dok pišem ovaj tekst, završava se Beogradski sajam knjiga i neko reče – ne brinite se Sajam će i sledeće godine biti u Hali 1. Videćemo, ali to mi i nije bitno.
Nedavno sam pročitala jednu priču o Branku Žeželju, učesniku Narodno oslobodilačke borbe, akademiku i znamenitom građevinskom inženjeru iza koga je ostala legenda. Pomalo sam se potresla iako sam gotovo sigurna da takva priča ne može biti istina, pa ipak internet voli dramu. Ovo je drama o postavljanju kupole Hale 1 Beogradskog sajma.
“Postoji anegdota da kada se postavljao krov, koji je spuštan u komadu, da je prof. Žeželj bio u podrumu zgrade prekoputa (Zavod za ispitivanje materijala, još uvek postoji i radi) sa pištoljem u ustima, za slučaj da stvari krenu naopako. Sve je prošlo savršeno, baš kako je on i projektovao. Inovacija se sastojala u tome da je cela krovna konstrukcija bila iz jednog dela spuštena iz vazduha na džakove peska, koji su nalezali na noseću konstrukciju. U presudnom momentu svi džakovi peska trebalo je da budu ispušteni a krov da nalegne na noseću konstrukciju. U slučaju da se nešto neplanirano desilo, verovatno je da bi bilo ljudskih žrtava. Ali nije. I Žeželj je postao prvi inženjer u svetu koji se drznuo na ovakvo rešenje.”
Ko to kaže, ko to laže
Tragajući za izvorima ove legende nisam došla daleko. Samo do stranice Crno beli Beograd na kome se raspravlja koji je to bio podrum, da li je Branko Žeželj sedeo ispod kupole, u podrumu sajma ili u podrumu zgrade Zavoda za ispitivanje materijala. Nekoliko ljudi se sakupilo da komentariše konstruktivno rešenje, neki čak i metodologiju spuštanja kupole a neki moral negdašnjih inženjera. Onda se tu nadovežu komentari o izgledu inženjera i vidljivom odsustvu tetovaža i “pederluka”. I ode se od teme. Zapravo o samoj arhitekturi se malo zna i malo priča u javnosti. Zašto je to tako?
Jednostavno, mrzimo matematiku.
Nećemo da učimo matematiku, ni fiziku, ni materijale, i bez tih nauka koje postoje da bi objasnile svet nama se čak i veoma egzaktna praksa čini kao čudo. Kako stoji pa kako stoji???? I nekako me smara i da čitam te savremene bajke. Stoji zato što je tim ljudi sedeo i proračunao sve sile. Eto tako stoji. Znaš da računaš? Ne znaš, ok onda sedi i gledaj ko zna. Ljudi se ponašaju kao da piramide nikad nisu izgrađene, lučni mostovi i vijadukti iz doba Rima nisu postojali a katedrale i američki neboderi od cigle nisu deo naše zajedničke istorije. Istorije sveta. Nema slave na kojoj neki moron ne kaže kako su piramide dokaz da postoje vanzemaljci.
Sećam se jednog predavanja iz Projektovanja 1, dakle prve godine arhitekture, na kome je profesor objašnjavao kako su stari egipćani konstruisali prav ugao. Isprva, sam problem je bio smešan. Prav ugao, pa to svako zna. Ne baš. Zamislite da treba izgraditi građevinu koja je u osnovi 225m x 225m. Kako se nacrta prav ugao na pesku pustinje. Kako znamo da je taj ugao i dalje prav za 225m? Ljudi pre svega ne mogu da shvate problem konstruisanja nečega što je višestruko veće od jednog čoveka.
Egipatski trougao
Egipatski trougao, odnosno trougao sa stranicama 3-4-5 je preteča Pitagorine teoreme. Nastao je radom egipatskih naučnika koji su ispravno primetili da se prav ugao može konstruisati uvek na isti način. Ako je najduža stranica 5 jedinica, i sa svakog se kraja opiše po krug čiji je poluprečnik 3 odnosno 4 iste jedinice – u preseku tih kružnica nad najdužom stranicom konstruisali smo prav ugao. Voila! Koliko god puta da pokušate uvek će biti isto i uvek će biti tačno. Koje god da su udaljenosti – uvek je moguće naći neki kanap poznate dužine i opisati krug. Posebno na pesku.
(U ovom trenutku se nećemo baviti geometrijom Lobačevskog, zamislimo da je zakrivljenje zemlje toliko malo na 225m da je praktično ravna i važi samo Euklidska geometrija. Iako naučnici znaju gradnju zasnovanu i na savremenim tipovima geometrije, i nisu ravnozemljaši.)
Arhitekta ili graditeljka mora da zna – ne može da isprobava. Na isti način na koji kosmonautkinja vežba na zemlji da bi posle bila sigurna u svemiru. Ne krenemo u svemir, bazirano na labavo postavljenim pretpostavkama. Za sve u čemu nema apsolutne i granične vrednosti, postoje verovatnoće, postoje zavisnosti, postoje promenjive ali i odnosi u koje smo sigurni. Verujem da će se svi pomalo podsećati da postoje neke takve lekcije u matematici i u osnovnoj i u srednjoj školi.
Opklada
Nemam pojma o privatnom životu Branka Žeželja. Ne bi me čudilo da je zaista bio sklon da svoj život da za ono u šta veruje. Za graditelja ipak takav performans nije potreban, jer ono na šta se kladi je sigurnije od prednaprednutog betona – to je nauka. Kao da se kladiš na to da će pasti noć. Da, nauka je često toliko precizna. I više, zna da predvidi uslove i tačne dane u kojima će noć pasti kasnije ili ranije. Nauka stoji iza sata i koncepta godišnjih doba.
Ono u šta se nikad nećemo kladiti je čovek. Zato više verujem u sledeću prilu, koju je o Žeželju zapisao Branislav Vojnović, inženjer i saradnik. On kaže: “Pored svih znanja i zvanja poštovao je svačije mišljenje, od inženjera do radnika – “Može li ovako, majstor Bokče? Jarko, šta ti misliš o ovome?“, i na kraju bi doneo odluku.” Verujem da je to 700% tačno. Ne mislim da je poštovao svačije mišljenje na svetu – ali svakako je uvažavao sve uključene u proces gradnje. Naravno da je verovao radnicima, od radnika sve zavisi. Nema šta se ne može sjebati.
Ko radi rad?
Najsavremenija istorijska dostignuća kažu da radnici na piramidama u Egiptu nisu bili robovi. Kažu da je postojala stvarna hijerarhija, da ne kažem piramida majstorstva jer bilo je neophodno da oni koji rade znaju šta rade. Možemo sad polemisati o tome koliko se u Starom veku učilo na pokušajima i pogreškama a koju su važnost imali proračuni. Koju god stranu da zastupamo, nesporno je da su mnoga naučna znanja imala svoje preteče u Egiptu, a tu su nam i dokazi koliko su bili u pravu. To su piramide, kao i druge megastrukture koje sukcesivno otkrivamo. Svetska čuda ih zovu. Opet kažem, taj su izraz izmislili oni koji matematiku ne znaju ni anegdotalno. Ni za trik.
Ko se čudi čudu?
I što se više čudimo i fasciniramo delima Branka Žeželja, jasnije je u kom svetu mi živimo. Taj svet se sastoji od ignorantske mase kojoj je potrebna bajka o poluludom stvoritelju i par svetskih čuda. Svetskih rekorda. Ponavlja se papagajski kako je kupola Hale 1 ušla u Ginisovu knjigu rekorda. Ja kažem, koga briga. Branko Žeželj je mrtav od 1995. a mi nismo ušli u Ginisovu knjigu rekorda ponovo. Oni koji su crtali i zamišljali “svetska čuda” sada rade u inostranstvu ili rade nešto drugo. Nema nikakvih “čuda” po Šapcu, Čačku, Nišu: jednostavno nema. U sobama gde se deli pravda sede ljudi koji bez pijeteta i blama kažu – Hej, znaš šta mogli bismo srušiti Sajam? Troši puno struje a uz to i ne radi.
Rušenje
I znate šta, neka ga sruše. Srušen je Nemački paviljon na Starom sajmištu. Nekoliko ljudi je izašlo da kaže da ta zgrada u stvari i nije bila deo originalnog sajma, neko kaže to nije bio deo logora. Sedela sam u jednoj sobi dok mi je čovek objašnjavao da spomen ploča o logoru Topovske šupe može izgledati baš dostojanstveno u okviru novog tržnog centra na Autokomandi. Pitala sam se baš ko je to i kad predložio. Baš me zanima ko je prvi zinuo – ovo je bio logor hajde sad da napravimo tržni centar. Lažem, bilo bi užasno da znam.
Neko kaže da je rušenje Žeželjevog mosta u Novom Sadu za vreme bombardovanja bilo baš tegobno za ljude koji su gledali. Tek se iz šestog direktnog projektila most potpuno srušio. Kažu, ušao je 23. aprila 1999. godine u istoriju kao najteže oboren most.
Rušenje i „jedvačekanje“
Na neki način jedva čekam rušenje sajamskih zgrada. Razmišljam koliko su rušitelji dorasli tom zadatku. Koliko će se prednaprednuti beton opirati. Koliko će rušenje koštati? Koliko je to sati rada? Koliko proračuna – gde treba postaviti eksploziv, da li će biti bezbedno za ljude koji rade, hoće li se pričati o nekom inženjeru koji sedi s pištoljem spreman da puca u sebe ako ljudi poginu. Ne znam. U stvari znam – neće. Ono što znam jeste da Beogradski sajam nije skup samoniklih kućeraka koje je moguće srušiti za jednu noć. Rušenje biće možda i impresivnije od gradnje. Zato kažem, jedva čekam. Šta će nam još jedan Stari sajam kad nemamo ni jedan novi, ništa novo bolje, lepše, trajnije. Samo bi nas podsećao na tu bedu.
Fotografija: Sina Katirachi on Unsplash
