Seksualno obrazovanje je popularna serija i nikad dosegnuti ideal obrazovanja u našoj zemlji. Ali kako u kolumni pišem uglavnom o književnosti i kako me tema seksa u književnosti posebno zanima, ovaj tekst će biti malo netipičan. Naime u Hrvatskoj je u toku javna rasprava u polju književnosti. Sa jedne strane tu su samozvani muškarci “feministi” a sa druge, očekivano feministkinje. Tema su jedna književna promocija i dva romana. Psi Dore Šustić i Dok prelaziš rijeku Zorana Ferića.
Pišem kolumnu prilično nervozna
Ako nešto može da me iznervira to je nepravda koju ne mogu da ispravim a mogu tek nekako da je opcrtam, opišem, zapišem. Često ljudi ne mogu da razumeju potrebu za ravnopravnošću. Nekako to funkcioniše po principu – šta će mi ravnopravnost ako imam sve što mi treba. Ili ja želim grublji seks – šta će nam feminizam.
Nedavno sam na jednom predavanju ispričala vic. U vicu se rodio dečak koji je u svemu dobro napredovao, ali nije govorio do svoje sedme godine. Kada su počeli da ispituju zašto, dečak je bez oklevanja dao odgovor:
– Nijesam imao primjedbi.
Kao i u mnogim drugim šalama, i u ovoj je sasvim malo šale. Oni koji u društvu ne progovaraju – uglavnom su oni koji nemaju primjedbi. I suprotno – one koje stalno nešto kukaju dobijaju epitet nezadovoljnih, frustriranih i naopakih.
Skoro niko ne želi da bude mali mrav koji vredno piše svoje tekstove
Ljudi žele da budu pitani, da predlažu, da organizuju i upravljaju. Čitav breg nevidljivog rada nedostaje da bi se razumelo kako je došlo do rezultata. Naravno, sva sila tog brega se onima koji ga prvi put vide čini kao magija. Nama, koji smo ga zidali ciglu po ciglu, breg ima potpuno drugu perspektivu – kao besmisleni kuluk kome nema kraja. Sipanje svoje energije u prazno, u rupu koja nema dno. Jer svet bez žena je upravo to – rupa bez dna.
Odmor je otpor
Često govorim javno o političkom potencijalu odmora. Dolazeći u Mokrin gde smo četiri dana radili, jeli i spavali jedna od učesnica je rekla
– Izvinite mogu li da spavam sama u sobi, nisam bila sama petnaest godina.
To je rečenica koju bi bilo koja majka mogla da izgovori. Istovremeno, luksuz da im budu poslužena tri obroka i dve užine imaju samo deca i mladi, i muškarci. Za sve ove godine, poznajem samo jednu ženu koja ima pomoćnicu da joj spremi sva tri obroka, ode na pijacu i očisti kuću. Sve druge žene, ma kolliko uspešne ili bogate bile kuvaju svojoj deci obroke, kupuju im stvari, rade nevidljivi posao. Za mene je politički važno da žene koje rade – odmore. Politički je poraz svaka žena koja se odriče svog vremena zbog drugih. Čak i kad su drugi oni koje najviše volimo – članovi porodice. Jer to stvara njen zaostatak u sopstvenom razvoju. Malu nejednakost danas koja prerasta u veliku nejednakost sutra.
Ne čitaš žene (v. Olja Savičević Ivančević)
Jedan od velikih problema naše književnosti je što muški pisci retko ili nikako ne čitaju žene. Da to čine, sigurna sam da bi ono što su pročitali dosta uticalo na to kako misle, ili na ono što pišu. Ne bismo tako bili u situaciji da 2023. popularni pisac Zoran Ferić odluči da napiše simetričan roman feminističkom klasiku koji se “očito naslanja na kultni roman Marguerite Duras Ljubavnik, ne samo sadržajem nego i naslovom”, ali je “umjesto iz perspektive petnaestogodišnje ljubavnice sredovječnog kineskog bankara, pisan iz perspektive ljubavnika, u drugom vremenu i prostoru”. Ne bismo dakle bili u svetu u kome Ferića kolege nazovu ni manje ni više nego “feministom”. Jer feminizam nije nešto proizvoljno niti neuhvatljivo, nedostižno jednom muškarcu.
Ružna reč feminizam
Feminizam je tu pred nama. Feminizam je u ušima gomile žena, prekvalifikovanih, nezaposlenih, nesnađenih i potplaćenih lingvistkinja, filozofkinja, žurnalistkinja koje govore ruski, arapski, francuski, nemački, rusinski, romski imaju mastere, magistrature, doktorate, decu, sline, depresije i kuhinje. Dok slušaju muškarca predavača jedino što žele da znaju jeste kako se kad i kako on dovraga bez fakulteta zaposlio i odakle njemu tolika plata.
I to je na granici komedije – kao poznati antropološki ogled s piletom. Kada je u jednoj afričkoj zajednici prikazan film o sanitarnoj bezbednosti vode – svi upitani su odgovorili da je to film o piletu. Naime, pile se zaista pojavilo u jednom kadru – ali je zajednici pile bilo važnije od celokupne priče o sanitarnom inspektoru za koga ni ne znaju ko je i šta radi.
Pile je pile
Urnebesno se zabavljam dok čitam nove i nove tekstove na temu književne rasprave u Hrvatskoj. Zahvaljujući tome što ne čitaju žene, “hrvatski feministi” kako hrvatske pisce sada interno zovemo, oni prosto ne mogu da ukače o čemu se tu u tom feminizmu uopšte i radi. Možda su negde tek na početku, negde kod Margaret Diras, ali izvesno je da nisu čitali novu i uzbudljivu žensku literaturu.
Jedna od mojih omiljenih autorki Lana Pukanić, danas je napisala jednako zabavan ali i edukativan tekst. U njemu ona kaže:
Književnost, dobra književnost, treba biti uzbudljiva i uznemirujuća i na neki način nova, a ako nije nova, onda bar jako jako vješta u onome što radi.
Književnost ne smije biti vjetrić iz usta.
I ja se s pravom pitam – kako će muškarci u savremenom svetu ostati relevantni, ostati uzbudljivi, uznemirujući i novi ili bar “jako vješti u onome što rade” ako je njihov referentni okvir spin off ženske književnosti iz osamdesetih. I to neuspešan. Kao autorki, zbilja mi je fascinantno nepoznavanje činjenice da žene znaju svoju književnost. Žene čitaju žene. Neće tako jednostavno u neveštim pokušajima ispraznih ponavljanja prepoznati novost niti genijalnost. Daću za to samo jedan primer.
To je bilo jedne noći na Jadranu
Jedno leto sam bila na moru u selu na Susku, usamljenom ostrvu na Jadranskom moru. Nisam ponela svojih knjiga i uzela sam prvu knjigu s police. Bio je to roman Tim, australijske spisateljice Colleen McCullough objavljen u okviru biblioteke Hit, zagrebačke izdavačke kuće Znanje.
Ona je široj publici poznata i kao autorka bestselera Ptice umiru pevajući, kod nas popularnog i u formi mini serije sa Ričardom Čemberlenom i Barbarom Stenvik. Za akademsku ili mušku publiku verovatno neće biti važno što je Kolin bila doktorka neurologije sa desetogodišnjim iskustvom rada na prestižnom univerzitetu Yale gde su i nastali bestseleri Tim i Ptice umiru pevajući. U muškom svetu, ona je poznata kao petparačka autorka ženske literature i stoga ne očekujem da su je muškarci uopšte i čitali.
Zašto ovo pišem?
Čitajući Colleen McCullough, prvi put tog leta na Susku bila sam preneražena činjenicom da se domaćička literatura sredine sedamdesetih bavila toliko ekstravagantnim temama. Naime, zaplet romana Tim se vrti oko spleta melodramskih, društvenih ali i etičkih pitanja koje sa sobom nosi ljubavna i seksualna veza između zrele žene i znatno mlađeg muškarca sa smetnjama u razvoju. Osećala sam se kao da čitam roman iz 2134. godine, neko štivo namenjeno novim progresivnim ljudima koji se ne sablažnjavaju malograđanski već na ikakvo pominjanje seksualnosti žene koja ima više od dvadeset godina. A tek sve dalje…
Bez želje da spoilujem roman, inače prerađen u film u kome igra Mel Gibson, teško je da danas hrvatski roman o vezi starijeg muškarca “inače pisca” i “dvadesetdvogodišnje studentice kiparstva” nadmaši avangardnost svih pitanja koje postavlja Tim. Dakle ne govorim o romanu koji je bio skriven ili čini nekakav žanrovski budžak dostupan sladokuscima ili posebno motivisanim istraživačicama. Govorim o tome da sam na letovanju slučajno našla staro izdanje flmovanog bestselera iz biblioteke HIT.
Žensko pismo je, malo je reći, dostupno.
Žensko pismo je napisano, potom umnoženo, prevedeno i čitano u tiražima na hiljade primeraka. Iz nekog razloga – ono i dalje ostaje mimo glavnog toka, i nedostupno da ne kažem nedokučivo prosečnom muškarcu kao što je to klitoris. Tu je, toliko blizu i nadohvat ruke – da paradoksalno postaje nevidljivo. I moje pitanje je kako ujediniti te dve optike, pomiriti dva sveta.
Kako nežno i nepretenciozno objasniti nekom muškom piscu da mu je čitava istorija ženskih bestselera nedokučiva. Iako se nalazi i na ženinoj nahtkasni, u kući za odmor ili vikendici, u bakinoj stalaži na selu, ćerkinom radnom stolu, pod krevetom ili puni police u knjižarama i trafikama. Neće nikog iznenaditi što nijedan muškarac sa kojim sam spavala ili čak samo izašla na dejt, nikad nije pročitao ništa što sam pisala. Jednostavno svet heteroseksualnih muškaraca i svet „ženskog pisma“ su odvojeni.
Kako to reći a ne izazvati buru?
Na koji način možemo iskomunicirati da to što nam se nudi kao “feminističko” ili “transgresivno” ili pisac koji se reklamira kao “drugačiji, njegov je rukopis zgusnut i grčevit, tekst poetičan, iracionalan i strastven” nije dosegao ni t od transgresije prvog, redom uzetog romana s police starih knjiga, precizno iz 1974. godine. (Tim je nastao čak deset godina ranije nego Ljubavnik Margaret Diras). Razmišljam o tome kako je nemoguće reći ali sam predložila da to komuniciramo mimom u kome Mel Gibson (koji je nekad glumio Tima) objašnjava na setu „Isusu“. I Lana se toga dosetila.
Ne mogu reći da me ne raduje činjenica da se stari pisci (samo)reklamiraju kao transgresivni ili feministi. Čini mi se da su ukačili da je potrebno da budu transgresivni. Bravo!
Nevolja je jedino u tome što oni ne znaju za ceo jedan svet transgresije koji je poznat i njihovoj babi i ženi i ćerki.
Kao neki fantastični svet u kojima sasvim prosečne žene uz kafu prepričavaju nešto što muškarce sablažnjava, što ih facinira, nedokučivo im je pa tome posvete roman. (Sad opet mogu da ubacim anegdotu o tome da svaka moja drugarica svakog dana uz kafu rekla nešto pet puta radikalnije od onog što je Knausgor nacedio uz puno muke u 7 tomova – da nije siguran da *zaista* voli svoju ženu i decu). Nije mi neobično kada mi muški pisci govore kako njihove žene, devojke ili ćerke čitaju moje knjige, priče, tekstove. Svakako znam da oni sami – ne čitaju.
Ne očekujem da me čitaju muškarci.
Njihovo interesovanje ide u sasvim drugom smeru. (U kolumni posebno mogu da pišem šta hoću, ako je duga pročitaće tek dijagonalno). Nije mi neobično kada mi govore da sam talentovana. Da su obrazovani a ne samo zbrda zdola načitani, mogli bi da razumeju da sam i ja obrazovana – ovako im je moje znanje interesantno i neobično. Predmet čuđenja ili fascinacije. Svakako ne tako privlačno kao moje noge, dupe ili kosa.
Meni neobično kada mi pošalju dick pic.
Pomislim tad, da su ikad čitali bilo šta što sam napisala – znali bi da me slika penisa neće i ne može facinirati. Da su ikad čitali žensku poeziju ili prozu, znali bi i gde su im granice i šta je transgresija. Znali bi i da se nikad ne mogu smuvati sa ženskim autorkama. Kao i da nazore o seksu mogu komunicirati samo u krugu sebi sličnih, rudimentarno osvešćenih, dakle muškaraca i žena kojima se takvi muškarci dopadaju. Ili onih koje uspeju da zeznu. Što Lana Pukanić kaže “prečesto mislim da su muškarci progresivni samo zato što nose šarene košulje” i neka digne ruku ona koja se nije pokajala zbog toga ili sličnog.
Setiće nas Lana ponovo na Margaret Atvud i čuvenu rečenicu
“Muškarci se boje da će ih žene ismejati, žene se boje da će ih muškarci ubiti”.
A ja bih sa današnjim iskustvom u književnosti i dejtingu rekla da je evidentno da muškarci žele da govore ili pišu tako da se svide ženama, a žene ne traže u knjigama mudrost o temama koje su im tako bliske i poznate. Kao što je podčinjenost. Kao što su muškarci u krizi srednjih godina. Ženama je dosta i knjiga, dosta fakulteta i dosta teorije. Čitanja posebno. Žene danas žele da čuju kako se muškarci i bez čitanja super zaposle, i kako od pisanja tako dobro zarađuju. Okanite se scena seksa, pustite feminizam, kako preživeti u muškom svetu, kako se naspavati, to nam dajte.
Fotografija: mike dorner sf on Unsplash
