Šest knjiga da bi te neko upoznao, ime je jednog izazova na instagramu. Naravno, svima kojima su knjige svakodnevica teško je da izdvoje samo šest. Šest nekih knjiga koje kada bi neko pročitao imao bi uvid u moju svest – e pa teško ali naravno da sam probala.
Prva knjiga – U potrazi za izgubljenim vremenom
Prvo bi to bio Marcel Prust – kapitalno delo U potrazi za izgubljenim vremenom. Nedavno sam sa drugaricom razgovarala o toj knjizi, ili bolje serijalu od sedam knjiga sa više od dve hiljade junaka. O Prustu se ne uči u školi, što je možda greška ali istovremeno znam da bi se pobunili i roditelji i đaci da neko kaže ili zamoli da se pročita tri hiljade strana. Dakako to nije problem kada se čitaju knjige zabavnih serijala kao što je to Hari Poter ili Hronika Narnije ali nećemo cepidlačiti.
Kosta Peševski je davno rekao da je i u Americi popularnija Karmen Elektra nego Vilijem Fokner i mogu samo da se složim s tim.
volim obimna dela i duge filmove, jer volim čitanje
Prvi put kad sam završila omiljenu knjigu plakala sam što se završila. I tako opsesivno čuvam i ponovo čitam iste knjige jer mi pružaju utehu vraćanja u vreme kada sam ih prvi put čitala. E pa “U potrazi za izgubljenim vremenom” je knjiga koja se upravo time bavi. Knjiga o pokušaju da zadržimo ono što donosi zadovoljstvo u svetu koji se nezadrživo menja.
Nikad nisam čitala Prusta na srpskom jeziku, jedine dve verzije koje sam imala su engleska i francuska, a francuski uopšte ne znam toliko pa sam pomoću toga što znam učila jezik iz knjige. Nikada ne bih mogla tako lepo da pišem na francuskom. Nikada te rečenice ne bih sama smislila i sav raskoš rečnika ali zanimljivo mi je bilo da se upoznajem. Da do kraja rastežem to što jezik može, da me inspiriše za moj jezik, za stvaranje atmosfere rečima i osećanja u jeziku. I kad kažem osećanja ne mislim samo na osećanja koja nastaju iz značenja. Osećanja se rađaju i iz zvučnosti suglasnika i ritma rečenice, podsvesno se uvlačeći u um.
…roman o (pariskom) životu
Kada bi me neko pitao da prepričam – bilo bi to ili izuzetno kratko “roman o pariskom životu” ili iscrpno dugi pokušaji da prepričam događaje ali najtačnije bi bilo da kažem da je to knjiga za koju ne želimo da se završi. Unapred znamo da ništa od onoga što ćemo saznati i o čemu ćemo razmišljati nije važnije od osećaja koji imamo dok čitamo.
Dok ovo pišem, pomalo mi je jasno zašto se Sumrak saga čita brzo a izgubljeno vreme sporo. Jednostavno nije napisano po američkom kanonu koji je zavladao svom komercijalnom literaturom. Nema puno rečenica koje radnju “vuku” napred, suprotno je – rečenice nas zapetljavaju da ostanemo u tekstu. I da od teksta odustanemo. I nemam puno autora koje bih uporedila sa Prustom. Nekih odličnih autora dugih odličnih saga ima puno – ali mislim da nema nikoga u čijim sam rečima i rečenicama toliko stanovala.
Druga knjiga – Kuga
Druga knjiga bi bila Kuga, Albera Kamija. Kažu da su Besnilo Borislava Pekića i Kamijeva Kuga bile najprodavanije knjige u Srbiji za vreme kovida. Ne čudi me to. Prvi put sam je čitala 1999. za vreme bombardovanja. Nisam baš imala predstavu koliko će se moj nevoljni karantin u vikendici pretvoriti u poistovećivanje sa knjigom. I iz Kuge sam učila o pisanju. U knjizi postoji lik koji svoje rečenice brusi do iznemoglosti i bila sam sigurna da želim da budem književnica ali me je taj meta tekst (tekst o tekstu) zbunjivao.
O poslu pisca mislila sam da je najteži i najuzaludniji. Reči su tu svi ih znamo ali ko postavlja granicu kad je dosta kada je jedna rečenica dobra da bolja ne može biti. Kada je pisanje završeno? Verovatno nikad.
…mudri citati
Devojčice su u to vreme zapisivale važne citate u svoje spomenare. E sada, to je bilo donekle lako devojčicama i dečacima koji su voleli “Blago cara Radovana” ili neku knjigu punu adekvatnih citata. Sećam se lako je išlo kad sam izdvajala iz bilo koje knjige Paula Koelja, ili Iva Andrića. Svaka rečenica bila je kao tvrdnja, jasna i stabilna danas bi bila meme ili instagram “mudri citati”.
Nekako kod Kamija je bez obzira što su rečenice savršene isto tako i bez nekog nebeskog smisla. Ipak, naučila sam nekoliko pasusa napamet. I to u tom jednom prevodu koji sam imala pa sam posle kad čitam ponovo knjigu, a nije ta u glavi ispravljala. Naučila sam ritam svake reči i samo tako postoji u meni – i zato sam odmalena svesna koliko je važan prevod. Važna je ta prva verzija kad se susretnemo s knjigom ako je nismo čitale u originalu.
Treća knjiga – Priča o oku
Treća knjiga je knjiga za odrasle. Priča o oku Žorž Bataja izvesno nije za svakoga. Naravno, nisam je pročitala rano, verujem da je bila skrivana od mene, od svih poštenih. Književni užas i skaradnost. Do Bataja sam došla tek na fakultetu, učili smo predano o polemici između Žorža Bataja i Andre Bretona o nadrealizmu. Ova polemika je iznedrila konceptualizaciju relacije falus-fetiš, a bazično je rasprava o odnosu između umetnosti i politike.
Zajedno sa profesorima formirali smo neku vrstu konteksta za razumevanje ove polemike. Nije lako ni danas govoriti o pitanju veze fetiša, materijalizma i mesta komunističke partije u političkoj artikulaciji umetnosti. Da je to šire poznato moglo bi da se razgovara i o imaginaciji i seksualnim fetišima van ponižavajućih pojednostavljenja u odnosu na koje 1929. godina (kada su oni o tome pričali) danas izgleda kao SciFi.
…i malograđanstvu
Kad mislim na malograđanstvo uvek se setim ranijeg filma Todd Fielda Litttle Children i kad su se mamike pobunile da kažu kako je Madam Bovari pre svega jedna kurva i nemoralna žena. Mada ne zaostaje ni crtica kad su se ljudi pobunili protiv Rijane što u spotu Bitch Better Have My Money ubija računovotkinju kao da ne postoji razlika između filma i života.
…nasilje i seks
Naravno na nasilje smo kudikamo više navikli nego na seks. Zato će se svaki Tarantinov film ili zombi horor gledati bez problema ali će se Balenciagini medvedići proterati iako pripadaju istom svetu – svetu fantazije.
Stoga Priča o oku jeste i ogled o pisanju ali i o čitanju i društvu koje je nesposobno da se suoči sa nasilnim i zabranjenim seksualnim impulsima. Jednom je neko rekao a ne mogu da se setim ko – da je Nemačka imala De Sada a ne Getea u književnosti, možda ne bi imala Hitlera u stvarnosti. I bez obzira na grubost generalizacije, često se setim te tvdnje kad se napada umetnost u ime pristojnosti.
Četvrta knjiga – Nevidljivi gradovi
Četvrta knjiga je Nevidljivi gradovi Itala Kalvina. Možda sam mogla izabrati i neku drugu ali kako sam studirala arhitekturu, verujem da bi ova knjiga to posvedočila. Iako mislim da su izbori najveće dostignuće naših prava, isto tako mislim je da su oni tu samo da pokrenu seriju događaja koji nam se posle čine kao čudesne koincidencije i sinhroniciteti.
Ne postoji broj tekstova koje sam čitala o arhitekturi, sećanju i njegovom nepostojanju, pripovedanju i stvarnosti i fikciji a da nisam posrnula na knjigu Nevidljivi gradovi. Arhitekturu sam izabrala kao omiljenu profesiju ali mi je arhitektura otvorila vrata i u književnost i u vizualnu umetnost i u ples i svuda.
…od arhitekture do književnosti i nazad
Kada sam upoznala pesnikinju Mašu Seničić koja se u doktoratu, ali i u poeziji bavi prostorom, arhitekturom i geografijom osećala sam se kao da gledam svoj život obrnutim tokom. Od različitog mesta je krenula ali je došla u isti izmišljeni grad.
I danas me sve teme Nevidljivih gradova isto fasciniraju i često se vraćam na ponovno čitanje. Naravno, kada nisam napisala ni jednu priču i nijednu knjigu, bila sam oduševljena pravilnom strukturom ove knjige – mislila sam da ću biti kadra tako da pišem. Rukopis nam se desi, pronađemo ga i nekad nije takav kako smo se nadali. Pod uslovom da nismo prestrogi i da po svaku cenu formom diktiramo sadržaj. I dalje volim kad se nešto uklopi ali nikad ne bih mogla da pišem jasno i struktuirano kao Kalvino. Tim pre mi je važan i on i svako ko ima prelepu formu.
Peta knjiga – U potrazi za vrtovima naših majki
Za petu knjigu imam mnogo lepu priču da ispričam. Govori o ne tako davnom vremenu kad sam radila kao pomoćnica gradonačelnika u jednom gradu u Srbiji. Bavila sam se domenom mladih i povremeno sam okupljala mlade da predlože šta bi sve moglo da se radi kako bi grad bio bolje mesto za njih. Tako sam upoznala Ivanu, koja je samo desetak godina mlađa od mene. Pričajući o sebi ispričala je mnogo toga što me zainteresovalo i van našeg zajedničkog rada na sakupljanju smeća iz divljih deponija.
Posle studija engleske književnosti, njeno polje interesovanja je bilo vezano za intersekcionalni feminizam i književnost žena globalnog juga. To je sva književnost koju slabo poznajemo ali poslednjih godina postaje sve značajnija jer se glasovi žena iz nekadašnjih kolonija čuju sve više.
…samoorganizovani book club
Tražila sam joj da mi pošalje neke knjige koje misli da treba da pročitam i moram da kažem da sam isprva znala samo malo. Bila mi je poznata bell hooks, čitala sam Boju purpura Alis Walker i dve knjige Chimamande Ngozi Adichi sve ostalo sam prvi put srela. Verovali ili ne, upoznala sam se sa još novih autorki kroz book club Reese Witerspoon o čemu smo i pisali. Tako je počelo jedno sasvim drugačije književno putovanje. Ivana je kasnije otvorila instagram nalog Čitajmo žene i svi su mogli da se upoznaju sa odličnim preporukama. Za instagram izazov sam izdvojila prvu knjigu koju sam pročitala sa njenog spiska. To je knjiga U potrazi za vrtovima naših majki, koja govori o potrazi za sopstvenim ženskim nasleđem i poput devojčice koja izdvaja citate iz knjiga zabeležila sam sledeće
Tumarale su slepo kroz živote: stvorenja toliko zlostavljanih i sakaćenih tela, tako prigušena i zbunjena bolom da su sebe smatrale nedostojnim čak i nade.
Danas smo u 16 dana aktivizma protiv nasilja prema ženama
Na fejsbuku sam videla da su učenice (i učenici) Srednje ekonomske škole Mirko Vešović iz Titograda povodom dana borbe protiv nasilja prema ženama čitale ,,U potrazi za vrtovima naših majki’’. Pored Alis Voker, Odri Lord, Virdžinija Vulf, Maja Anđelou, bile su inspiracija učenicima prvog i drugog razreda ove škole, koji su recitovali stihove i čitali eseje čuvenih autorki.
Učila sam i živela u vreme kada je ovo bio nemoguć događaj u srednjoj školi i iskreno se divim mladima i zaista učim od njih. Možda ću ceo život pokušavati da popunim propuste koje je načinilo moje nedovoljno obrazovanje. Možda će me stalno učenje učiniti skromnijom i mlađom.
Šesta knjiga – Priručnik za čistačice
O šestoj knjizi neću pisati jer sam o Priručniku za čistačice i o Lusiji Berlin pisala već puno puta. Milila sam takođe da pišem o Ljubavniku Margaret Diras koju svu sve moje drugarice pročitale u detinjstvu a ja sa više od trideset godina. Ali neka… Pisaću o instagramu.
Grozim se od ljudi koji su tehnofobični i apriorno mrze sve što dolazi sa mreža. Danas otvoreno priznajem da su me mreže poput snapchata i tiktoka pregazile. Izgubila sam korak i da su mi profili prazni ili dosadni – na mrežama ima toliko divnih sadržaja. Knjige, o knjigama se baš puno priča na mrežama. I mladi su se vratili čitanju uz različite izazove – ovog puta to nisu knjige koje bismo im mi odrasli preporučili, mi u ovom slučaju znamo manje.
