U proteklih pet nedelja vodila sam pet razgovora sa ljudima koji pišu i bave se književnošću na različite načine. To su Katarina Janković Popović, Brana Antović, Srđan Miljević, Lana Bastašić i Bojan Krivokapić. Ako negde naiđete na ono što oni rade – preporučujem. Ne osećam se pametnije zbog razgovora, pamet nije prelazna, ali se osećam nadahnutije iz tačno jednog preciznog razloga. Svi oni, ma koliko da su postigli u sasvim različitim sferama imaju jednu specifičnu vrstu skromnosti. Skromnost čak i nije prava reč.
Humbleness je reč koju smo na twitteru danima pokušavali da prevedemo na srpski jezik. Za razliku od skromnosti (modesty), koja može voditi u osećaj niže vrednosti, ova retka vrlina ima svest o sebi i svojoj važnosti uz odsustvo arogancije i posedovanje dobronamernosti prema drugima. Kažu to je odlika novih lidera, a ja nešto mislim odlika je dobrih ljudi. Ne treba objašnjavati ljudima šta oni mogu dobiti odbacivši ego, šta donosi solidarnost, zajedništvo, drugarstvo, davanje. Ko to ne razume – neće njima niko pomoći.
Zašto je to važno?
Za one koji ne znaju, došlo je novo doba. Sećam se da je jednom drugarica bila pozvana da ocenjuje prijave za stipendije Marie Skłodowska-Curie – za doktorske i postdoktorske studije. Tada mi je opušteno priznala da gleda jednu specifičnu odliku u svemu perfektnih rezimea mladih naučnica.
- Vidiš interesantno je kako postoje oni koji rade samo za sebe.
Nije mi isprva bilo jasno o čemu govori.
- Vidiš, u celom ovom rezimeu jasno se vidi da ova osoba nikad nije uradila ništa za druge.
- Kako to misliš? Kako da vidiš da je uradila?
- Ne znam, nije organizovala ništa, samo je putovala s konferencije na konferenciju i skupljala poene. Cela njena naučna karijera služi samo njoj.
Neko tamo negde radi
Možda je to bila moja najveća lekcija u životu. Neko tamo pred gomilama savršenih biografija sedi i čita iz tvog rezimea kakva si ti osoba. Jesi li dobila nagradu za preduzetnicu godine ili za doprinos društvu? Jesi li nekome nešto značila ili si samo grabila za sebe? Jesi li svoje vreme iracionalno trošila na ono što ne donosi poene ili si isplanirala svaki korak pažljivo da stigneš do vrha. I onda će se pojaviti neko – da te s tog vrha elegantno šutne – jer ti ne pripadaš tamo. Sorry, nisi humble. Vrati se po svoju lekciju, pala si ispit.
…a neko voli
Naravno svet ovako ne funkcioniše. Nedavno su izašli memoari “one što je bila s Pikasom”. Nemam pojma kako se zove, jer je pre svoje celokupne karijere u likovnoj umetnosti bila dvadesetogodišnja devojka koja je matorom slikaru sekla nokte i gajila decu. Ne kažem da je to nevažno. Svakako jeste. Ali da li je to nešto što biste preporučili sebi, svojoj ćerki. Dobro vreme je bilo drugačije, ali završiti osnovne studije na Sorboni sa 17 a na Kembridžu sa 18 je i tada i sada bilo nešto.
Tata je želeo da završi prava na Kembridžu i generalno da studira, a ona je želela umetnost. Igrom slučaja – o tome se detaljnije može čitati u romansiranim biografijama koje me ne zanimaju preterano – prva izložba u Parizu poklapa se sa periodom kada je upoznala Pikasa i počela romantičnu vezu sa njim. On je u tom trenutku imao 61 godinu – i više, bio je oženjen za Olgu Khokhlovu, u doba kad je Francoise imala sedam već je imao regularnu ljubavnicu Marie-Thérèse Walter sa kojom je isto imao dete i na koncu tu je i Dora Maar tačnije Henriette Theodora Markovitch, jedna od najpoznatijih njegovih muza/ljubavnica.
…a neko ne voli
Kao što to obično u životu i biva muškarci s godinama traže sve manje od žena i manje ih poštuju – dok na kraju ne ostane samo fascinacija mladošću i čista sujeta. I sve u svemu to je jedna veoma prljava igra. Svaka čast mladoj Francoise Gilot što je preživela, izboksovala da joj moron prizna vanbračnu decu i verovatno je krvavo platila svaku osvetu i verovatno je super kapitalizovala deset godina veze na početku karijere. Šta nam to kaže? Da smo glupe što nismo umesto da studiramo našle nekog dedu, izrodile decu, upoznale ceo Pariz i nastavile dalje ka vrhu? Sigurna sam da je teško odoleti moći – ma došla ona u liku Pikasa ili nekog drugog u 35 ili 65 ali nije sve ni u tome. Ima nešto i u retkoj vrlini svesti o sebi.
Ne pitaj me za prvog milionera
Za muškarce se kaže – nikad ne pitaj kako je zaradio prvi milion. Za socialites odnosno žene koje se uspinju na lestvici života obično se vrlo zna ko je bio taj prvi milioner, poznati pisac ili slikar, kontroverzni biznismen, akademik ili bilo ko otvara vrata prestiža, posle koga je sve bilo lako. Ili bar lakše. (Namerno ovde izostavljam deo u kome je Pikaso pokušao da sjebe Francoise Gilot ali jednom otvorena vrata, teško se zatvaraju i to je najprimamljiviji kvalitet moći).
Često se priča o tome kako žene nemaju dovoljno solidarnosti. Ali tada se ne misli na nas koje idemo po udaljenim delovima Srbije i trudimo se da obezbedimo vakcine, mamograf ili humaniji tretman u bolnicama. Ne misli se na nas koje jedne drugima plaćamo sitne pozajmice kad nemamo, zajedno učimo, niti se misli na kontakte koje delimo u želji da bar jedna od nas uspe. Misli se precizno na to što mi kao žene vrlo često nemamo ni strpljenja ni solidarnosti za social climberke koje bi i rođenu sestru gurnule pod voz u trci za poželjnom i svakom sledećom poželjnijom udajom. Nemam, tuži me.
Ta “dovoljna” solidarnost se proteže na mnogo toga što ova obična solidarnost ne pokriva. Da li bi im dala broj advokata, da. Pomoć u nevolji, da. Zdravstveni problem, o – naravno da! Ali postoji i jedna fina nevidljiva linija preko koje neću prekoračiti – nikada svojim životnim kapitalom svesno neću biti stepenica koju će neko zgaziti da bi se uspeo dalje. Sećam se reči te drugarice što pregleda stipendije – vidiš kako rade samo za sebe. A ja ne volim sebičnost. I po pravilu, kada plan (šta god plan bio) ne uspe, onda idu po emisijama i govore kako solidarnosti među ženama nema. Te emisije čak i ne gledam. Ali te solidarnosti koju social climberke traže, zaista nema.
Sve što nisam rekla ali moram
Pod udarom realnosti ponekad poželim da ženama koje tu i tamo sretnem kako planinare po društvu kažem hej! Prestara si da bi bila mlada ljubavnica! Suviše si se kresala da bi te desničar uzeo u obzir! Siromašna si da bi te neki budući milioner želeo za prvu ženu! Imaš visoka očekivanja od braka sa ovim moronom! Šta si spremna da uložiš u zajednicu? Brak je ekonomsko trgovinski odnos. Zar misliš da će žena koja je gulila školsku klupu ili vodi firmu od 100 zaposlenih da ti čestita što si se udala i lepo dekorisala stan? Ljubav je privilegija žena koje imaju svoje zanimanje. Želiš vernost – udaj se za labuda! (Ovo je moj omiljni citat iz filma “Heartburn”). Ali ne kažem ništa od toga, to su sve gorke pilule koje se gutaju nasamo.
Kako ne biti moronka?
Uglavnom pokušavam da motivišem žene oko sebe da budu bolje. Da kao one studentkinje doktorskih troše sate na rad u zajednici. Da se osvrnu oko sebe. Van svoje dece, njihovih fudbalskih treninga, njihovih zapušenih nosića ili muževljevih čarapa na podu. Na jebeni svet koji se raspada i nastaviće da se raspada i za njih i njihovu decu i sve oko nas ako nešto ne učine – odmah. Ako to ne upali, odjebem ih, blokiram ili tako nešto. Najbolje je da nam se putevi ne ukrštaju. Ima toliko dobrih ljudi. Što se kaže, to su nepremostive razlike. Nije do tebe, do mene je.
Mladi su užas to već znamo
Ako mislite da je lako raditi s mladima, testirajte svoje stpljenje, pokušajte. Sećam se da je jedan dobri maženi i paženi mladić rekao meni koja sam tad bila pomoćnica gradonačelnika da je prinuđen da moju molbu da se na posteru nađe tačno vreme i mesto događaja – odbije. Jednom drugom prilikom veoma talentovana devojka je rekla nama mentorkama, kako misli da je njena pesma savršena i da na njoj nema šta da se radi – jer je njoj savršeno jasna. Takve slučajeve čak ni ne prokomentarišem. Naučila sam da se isključim.
…ali i roditelji su, da se ne lažemo
Nisam u poziciji da bilo kome dajem savete o roditeljstvu, ali mene raduje što ovoj deci nisam majka, nastavnica ili šefica i što vrlo lako mogu da ih odjebem i nikad im se više ne javim. Mogu čak i da njihovo ponašanje blatim u kolumni jer su za razliku od ljudi koje cenim arogantni, sebični i besprizorni. Sve ono što bi bio antonim od humbleness. Vrlina koju cenim i kojoj ponizno težim ima i jednu posebnu odliku, a to je svest o periferiji neznanja i nesavršenosti. Svest o drugim i njihovim osećanjima, svest o tome da nismo sami na svetu i da nikog nije briga za nas i naše snove o samima sebi.
Gde je nada? Juče sam završila seriju razgovora Prvi put, i pričala sam sa Bojanom Krivokapićem i uz mnogo važnih i lepih pedagoških crtica, ispričao je jednu veliku istinu. Piši ono što osećaš iznutra da je tvoje. Ima toliko toga što volimo – možemo se posvetiti tome. Život je kao priča, zar ne pišemo svi te memoare živeći. Bojan kaže mladima – hajde pročitaj taj glup tekst. I u njemu postoje elementi koji ukazuju da ta priča može da se unapredi. Ceo život može biti radionica u kojoj ćemo vežbati da glup tekst bude bolji. Nije sve propast, kaže on. Još uvek mislim da su ljudi više dobri nego loši. I to me pomalo drži na okupu.
Fotografija: Rodion Kutsaiev on Unsplash
