Slika nema i neće ih ni biti. Nisam protiv fotografija ali na mestima gde sam nema fotografisanja. Velikim slovima piše no photo no video. Slike drugarica iz Pariza. Grad svetlosti. I puno storija iz noćnog provoda. Nemam ni jedan. A i loša je noćna kamera. Danju sam slabo napolju. Iznad moje sobe leti balon za razgledanje grada i onda sunce zamakne, a balon se spusti da počine. Biće ovo jedna mračna turneja mislim dok navlačim zastore i ležem uz izlazak sunca preskačući doručak. Tbilisi, grad tame. Gotham IRL.
Jesen u mom kraju
Moj kraj je užasan. Ispred nove zgrade patrijaršije je kontejner i bačeni madraci. Preko puta je neizgrađena kuća kao i ona do nje. Stari deo Tbilisija je mešavina Prizrena i Vranja s tim što je oko pedeset puta veći od Vranja a u Prizrenu nisam bila. Drvene terase me podsećaju na čaršiju. Idem ulicom sama, ne plašim se kao u Africi a i ljudi ovde gledaju svoja posla. Blagoje je pitao da li je siromašno ali ne bih rekla. U odnosu na Njujork ili Dubai, verovatno izgleda siromašno. Ne znam da procenim. U svakom segmentu Gruzija je daleko razvijenija od Srbije, čak i ako bi se kopalo dublje u prošlost. Sve je lepše i starije. Ponekad bogatstvo merim bogatstvom istorije. U tom smislu Gruzija je jedna od najbogatijih zemalja u kojima sam bila. Ovde je proizvodnja vina starija od Menhetna ali i od srpskog naroda kako god da računali.
Razglednica iz Crne Gore
Sedele smo na kamenim stepenicama i dvoje ljudi su nas pozvali da sednemo kod njih za sto. Oboje su izbeglice, on je Rus a ona pola Ruskinja pola Ukrajinka. Došli su u Crnu Goru odvojeno, jer je svako mogao da ponese samo po deset hiljada dolara. Ne mogu a da se ne zapitam, da li bih imala i toliko da moram odmah da odem. Uglavnom Crna Gora je poput Srbije samo stanica na putu za Berlin, i mesto gde se može otvoriti račun u banci. Meni su se obratili na ruskom a kad sam se izvinila primetila sam da se smeju i pričaju za sebe. Kako razumem ruski, pitala sam ih otvoreno zašto se smeju i komentarišu, smejući se i dalje rekli su mi da su se zeznuli, jer su mislili da sam iz Gruzije.
Zasmejala sam se i ja, i potom ispričala da već nekoliko godina želim da odem u Gruziju na muzički festival. Ono što tada nisam znala je da to nije baš tako poznat festival kako sam mislila. U poslednjim godinama politička situacija se zaoštrila i Gruzija je postala mesto previranja ali se izdvojila grupa jasno antiratno orijentisanih mladih. Politička artikulacija otpora imperijalizmu i ratu je išla upravo kroz krugove umetnika, muzičara i ekipe samoorganizovanih aktivista. Protesti protiv rata već su masovni. U poslednjih nekoliko godina izdvojilo se više festivala, više klubova i više centara koji se bore za slobodniju budućnost. A sloboda je ugrađena i u jezik i u osnove ove zemlje.
San o Gruziji
Sve što znam o Gruziji je kao neki san. Sve mi je poznato i istovremeno potpuno strano. Znam da sam učila o gruzijskoj polifoniji ali nikako ne mogu da se setim ni jednog izvođača. Kao kroz maglu mi prolaze mozgom gruzijski instrumenti ali ni jedan ne bih mogla da imenujem. Znam da je gruzijski centralno azijski jezik, pripada grupi Kartvelijskih jezika, ali osim mrtvog jezika Laz, ne mogu da se setim drugih jezika koji pripadaju ovoj grupi. Azbuka ima 33 slova ali ih ne znam sva, to znači da mogu tek da prepoznam poneku reč ako nema latiničnog pisma. Kad god bi izvadila samovar iz kutije i kuvala čaj, baba je naglašavala da je to „gruzijski čaj“ iako je sam samovar bio iz Moskve i nikad nisam znala da li se i u Gruziji pije čaj iz Samovara. Da li u Gruziji „gruzijski čaj“ zovu „gruzijski“ ili samo – čaj?
Kada je Bogomir rekao da će u oktobru snimati u Gruziji, bez razmišljanja sam rekla da idem i ja. Nažalost oktobar nam je prošao u neprekidnom poslu i putovanjima. Karte za Gruziju su užasno skupe od kad je rat. Ne znam zašto se toliko čudim svom profitu koji se generiše iz izbeglištva. Pričam o ratu u kolima sa taksistom, u klubu sa bukerkom didžejeva, u lakoj šetnji dok odlazim na večeru sa kolegom s faksa jedne moje drugarice koji danas vodi organizaciju za pomoć izbeglicama. Čini se da je rat neizbežna tema, ništa novo ni nepoznato.
Tamno zelena boja
Stiglo je predjelo koje se sastoji od mladog sira iz koga se na pritisak izliva mleko i tvrde kukuruzne proje. U malim činijicama je tamnozeleni namaz. Vidim da je u pitanju neka vrsta zeleniša i očekivala sam bosiljak ali ukus me je potpuno iznenadio. Bio je to miris (i ukus) šume, šumsko tlo potpuno crna šuma koja miriše zeleno na pomešane ukuse biljaka gotovo slučajno pobranih zajedno. Prepoznajem trpkost spanaća, metalni ukus celerovog lista i zagasitost korijandera ali postoji još nešto kiselkasto i ljutkasto što nije limun ni čili ali može biti divlji beli luk i neka za mene nepoznata vrsta paprike.
Sir je blag i kao da je od gaziranog mleka nastao, ima rupe i blago ali veoma upadljivo miriše na krave. Kukuruzna pogača je jednostavna i tvrda, katapultirala me je u period kada sam sa rođakama iz sela u šumi pekla “proju” u limenim čepovima od farbe koje smo bacali u vatru. Potpuno zaboravljeno sećanje aktivirano tvrdim mirisnim hlebom. Kao da nije novembar već kasni februar kada se zelenilo budi ispod snega i svi odlaze u šume tražeći prve vesnike proleća.
Crveno i crno
U Gruziji vino se ne zove crveno, ali to je i razumljivo jer je boja gruzijskog vina izrazito crna. Tamno modro sa primesama crvene, gusto i gotovo bezalkoholo, oporo kao kupina isprve. Sipano u čašu do vrha. U Tbilisiju postoji spomenik “nazdravljaču” koji se smeši i drži rog iz koga se pije vino. Do vrha, do dna. Napravila sam facu kada sam probala vino.
– Ako ti se ne sviđa zamenićemo, rekao je David.
– Ne, samo… a u stvari ne znam šta sam htela da kažem. Vino mi je bilo istovremeno odvratno i lepo, kao i većina hrane u odraslom dobu. Kompleksni ukusi, rekla bih.
Crveno meso
U Gruziji se dosta jede meso. Razmišljam koliko bi bilo loše da probam nerođeno prase. Jednom mesožder uvek mesožder. Mislim se koga zavaravam. Onda se setim šta se poslednji put desilo kada sam neznajući i ne naglašavajući naručila pastu u srpskom narodnom restoranu. Zavrtelo mi se u glavi i postala sam zelena u licu, mucajući sam se obratila konobaru.
– Izvinite, nešto sa pečurkama nije u redu, zbunjeno sam pitala, š-šta je ovo
– Pršuta, kao da nikad niste videli pršutu, rekao je a ja sam zamalo pala u nesvest.
Ponekad mislim da sam pod nekom vrstom kletve. Jednostavno sam uvredila svemir količinom predivnih životinja koje sam nemarno jela tokom godina i sada to više ne mogu. Postala sam jedna od onih kojih sam se grozila – što glasno naglašavaju svoje navike u ishrani pred ljudima, kao da samo čekaju povod. A nije to istina. Samo, rizikujem da se onesvestim ili povratim pred ljudima.
Crno more
Šuma i Kavkaske planine su obeležje Gruzije, iako ogromna bogata zemlja izlazi i na Crno more, more kao da nije prisutno u pričama ni u kuhinji. Sve je asocijacija na šumu i to je jasno kada se u bilo koje doba vide kupine, maline i borovnice. Sve je nekako obeleženo tamnim, gotovo crnim. Plodna crna zemlja obeležava Gruziju.
U zimsko doba, mrak pada u pola šest. Sunce brzo zađe iza ogromnih planina. Nisam do sada srela zemlju kojoj mrak toliko prija. Kao da tama zagrli sve nesavršenosti, one bačene dušeke, kese, potera kući prodavce s ulice, švercere i turiste, ostavi samo gole ogromne ulice. Čuje se šum reke i nema više naroda a crkve svaka na svoj način obeležavaju pun sat. Kao policijski čas. Smena straže.
Ploče
Uputila sam se u malu prodavnicu ploča koja je nedavno otvorena. Sela sam sa menadžerkom i naručila kafu i pecivo, kao da smo tek ustale. Bilo je devet sati i odavno je noć zaodenula Tbilisi. Nisam sigurna da li su svi toliko mladi ili samo prelepo izgledaju. Noćni ljudi su mnogo lepši od onih užurbanih, zabrinutih i bučnih koje sam videla danju. Tu i tamo se neko skine, blistavo bela koža je prekrivena malim razbacanim tetovažama. Skoro niko nije našminkan. Pričamo o muzici i zajedničkim prijateljima. Potpuno nežan i brižan razgovor je u kontrastu za golim zidovima i izvučenim instalacijama, samo miris kafe podseća da smo u nečijoj kući.
– Osećam se kao kod kuće, kažem.
– Misliš kao u Dragstoru, kaže Makuna i smejemo se, jer je to tačno ono što sam mislila.
Izlazimo da mi pokaže baštu u kojoj je sve počelo, na sredini je ogroman kaktus koji kao da je presađen iz nekog više dnevnog mesta. Pomalo je smešan osvetljen različitim neonskim svetlima. Idemo kroz klub u njemu još nema nikog. I osećam tremu kao u doba kad sam radila. Uvek kao da mi je rođendan i uvek mislim šta ako niko ne dođe. Juče je u gradu bila ogromna žurka i danas se svi oporavljaju. Mislim kako sam mogla odmah posle aviona da stignem u klub. Ionako mi je kao kuća.
Ništa drugačije
Pridružile smo se drugaricama i ušle u klub. Ne znam koliko je prošlo vremena, uglavnom sedele smo u pušačkoj sobi i pričale neke zaista odvratne i smešne stvari. Grcale smo od smeha i brisale suze u očima.
– I kako je? Mislim kako je u tvojim godinama? pitala me je Nino, šta je drugačije?
– Moram da spavam, stvarno moram da spavam, rekla sam bez oklevanja.
– Za tebe neće biti promena, u glas su odgovorile drugarice i nastavile smo da se smejemo.
– Da, neće biti promene ja i sada neprekidno spavam.
– Ali kad bolje razmislim, i ja sam uvek spavala. Šta više, izlazila sam samo na mesta na kojima imam gde da odspavam, da se resetujem.
– Onda ništa drugačije.
– Ništa, rekla sam.
Sve je drugačije
Još pre nego što je bio Covid prestala sam da izlazim. To je bilo kao kada sam prestala da se igram barbikama. Svaki dan sam govorila kako moram izdvojiti vreme za njih, kako će to biti baš ovog vikenda, ali vikendom su dolazile nove obaveze. I samo sam primetila – ja se više ne igram. Nije kao da neću, samo nisam se igrala već celu godinu.
– Moraš da igraš, rekao je Bogomir.
Sa izlascima je nešto drugačije. Odmah sam znala kad je počelo. Pomalo me je uvredilo kada sam čula kako nas nazivaju. Elders. Bili smo seniori i istovremeno nekakva klubska aristokratija. Imam fotografiju sa jednog od poslednjih izlazaka, u crnoj sam rolci i pušeći ispred prostorije u crvenom svetlu razgledam telefon. Sećam se izlaska u kome sam samo stajala zalepljena za zid, kao da sam u bazenu i ne znam da plivam pa se držim za ivicu. Onda se desilo sve.
Sve se desilo
Pitala sam se isto i na nemačkoj promociji Ispod majice. Šta se dešava kad neko umre iz klabinga, da li ga se sećaju, da li zaborave. Tijana i ja smo šetale Berlinom i pričala mi je o tome kako je veliko pitanje industrije zabave smrt u diskoteci. Sa Milanom sam isto pričala o tim malim smrtima vikendom. U jednoj takvoj noći i sam je izgubio život. Uglavnom ga se setim subotom. Mračni šabati.
Izlazim do vecea i preslušavam govorne poruke od Tijane. Prvo se trudim da telefon stavim na uvo, ali nema poente, kad ionako niko ne govori isti jezik. Puštam telefon da govori, osećam se kao da razgovaramo. Kao u Beogradu, kad bi bilo novca, odzvanja mi u ušima. Oko mene su uređeni toaleti u kojima ima toalet papira. Nešto što nikad nisam videla u Beogradu. Sećam se da je jedna kabina toaleta imala rupu i da je u toj prostoriji često bilo ljudi. Veoma je čudan osećaj kad uđeš u kabinu i zaključaš se i umesto svog odraza u ogledalu (koga isto nema) vidiš drugog.
Misli u mraku
To su ipak mračne misli. U nastavku večeri sam odlučila da instaliram kartvelijsku tastaturu i upisujem sva imena koja čujem u beleške. Presecale smo veče bučnim zdravicama džina zalivenog sokom od nara. Kao starija sestra, zamolila sam devojke da plaćam taksi i ostalo, jer ovde smo domaće i odavno niko nije brojao. Čula sam da su gosti jako bitni u Gruziji i nikog ne bih da uvredim. Na spisku sam bila za čitav niz događaja od kojih je prvi kinky žurka na koju smo se pojavile bez ijednog detalja koji bi mogao da prođe taj dres kod. Momci koji su bili jednako sportski obučeni, ulazili su skidajući majice. Na trenutak sam pomislila kako eto baš danas imam bondage veš koji odavno nosim kao svakodnevni detalj.
Trebala sam znati – generacija Z ne nosi brushaltere. Dok su pored nas prolazile prelepe devojke u lateksu, dogovorile smo se da je baš glupo da ne ispoštujemo dress code. Bilo je već prošlo pola noći, i zanimalo nas je da li na podijumu ima seksa, ali neprijatno je bilo čak i provirivati kada ionako nećemo ući. Uvek me je fasciniralo prisustvo samokontrole u klabingu. Jednostavno se znalo šta je ok šta nije.
Face control
Kasnije za ručkom ću pričati sa Davidom o tom famoznom face control o kome svi uvek ispredaju bajke. U 90% slučajeva niko ne pušta pijane ljude i ljude sklone alkoholu u klabing. Gde ima alkohola tu je i frka. Iz susedne prostorije dopirali su urlici na Azerbejdžanskom. Bila je nedelja, porodični dan – napolju su bili parkirani džipovi a osoblje je kao na traci nosilo poslužavnike sa po pedeset hinhalija u separe iz koga se čulo podvriskivanje.
– Nemoj da se plašiš, samo su veseli.
– Znam, ali uvek me plaši kada je više pijanih ljudi tu
Alkohol umanjuje inhibicije, umekšava čula, ljudi slabije čuju i onda viču, kada viču ne znam da li su radosni ili ljuti. Ni oni često ne znaju, pa nekordinisane ruke spuštaju na sve oko sebe.
We Dance Alone
Prošlu noć ušle smo u klub kraj mosta pred samo jutro. I dalje smo se smejale i bile dobro raspoložene, ali unutra smo pomalo utihnule. Na podijumu su bili samo muškarci. To je obično znak da je žurka malo tvrđa i bazično od muzike zavisi da li će biti komotno otuđeni ili malo više taktilni, što nijedna od nas ne voli. Uvek mi je na umu Lea Seydoux iz Lobstera Jorgosa Lantimosa čija je replika obeležila duh vremena. Igramo sami, zato slušamo samo elektronsku muziku.
Dok sam se prepuštala pokretima, pomislila sam kako osim što igram sama i putujem sama. I prijatelji koji isto tako igraju i putuju sami povezuju me sa svojim prijateljima. Sa kojima sam isto udobno sama. U svom prostoru.
Sloboda je šta?
Kažu da gruzijski narod veoma voli slobodu, ali da je sama reč sloboda, koja je istovremeno i ime gruzijske himne (tavisupleba) potiče od reči “tavi” (sopstveni) “upali” (gospodar). Biti slobodan znači biti svoj gazda, bez gospodara, sam. Privilegija je biti sama.
Mada gotovo nikad nismo sami. Čak i u parku, prodavnici, restoranu, okruženi smo ljudima. Jedino mesto gde je moguće komunicirati sa sobom je možda crkva i klub. Sopstvena soba, da.
U sobi se čuje bučno kucanje. Naravno da me budi ali ostajem da ležim, napeto slušajući šta se dešava. Sobarica ulazi i vidi potpuni mrak. Njih dve se kratko domunđavaju a onda odlazi. Odahnem. Ne znam kako da objasnim koliko želim da budem sama. Kao da radim nešto sveto ili posebno.
Nedelja je mamin osmi mart
Nakon sobarice, čujem liturgiju. Ležim na leđima u potpunoj tišini i slušam. Dva sata ravno sam slušala liturgiju ne pomerajući se i istovremeno ne verujući da se toliko dobro čuje. Jeste da moj prozor gleda na zgradu patrijaršije i da je Sameba, hram Svete trojice i sedište patrijarha Ilije II na pet koraka, očekivala sam da čujem zvona, ali ne i glasove.
Glas tačnije glasovi rastaču zidove. Kada je prestalo zavladala je veoma čudna tišina. Tišina je naravno bila ispunjena profanim zvucima poput pesme ptica, skupljača starog gvožđa i uobičajenih glasova komšija koji se dovikuju dece i zvukova kola koje naglo koče da propuste loptu tu i tamo.
Patrijarh je po nekoj ne tako davnoj anketi osoba kojoj se najviše veruje. Naravno on je i osoba koja javno osuđuje sve slobode i predvodi konzervativne demonstracije protiv abortusa i drugih neotuđivih ljudskih prava. Pitala sam se koliko je ljudi bilo na liturgiji. Hor je zvečao kao da je bilo prazno ali sigurna sam da nije.
Patrijaršijski hor se sastoji samo od muškaraca, ali je njihovo pevanje tako nežno da iz daljine izgleda kao da nema tih podela. Pitam se na kom jeziku se peva, na raznim nalazim – čak i na aramejskom. Gruzijska polifona muzika postoji od nastanka Tbilisija i današnje Gruzije, od ranog srednjeg veka iz oko petstote godine posle Hrista. U 2001. godini je priznata kao UNESCO svetska kulturna baština. Po youtube se gruzijska pravoslavna muzika reklamira kao relaxing, soothing, meditation i ima je i po 10 sati za redom. Prokleti wellnessi, sve su komercijalizovali. Pravoslavlje zaista nema nikakve veze s relaksacijom. Mi uvjek moramo biti budni.
Muzika je svuda
Dok se vozimo, taksista mi se hvali kako ima više od 10000 pesama na repertoaru, a zatim me provodi kroz različite polifone numere, folk, pop i evergrin. Zamišljam Nadeždu kako usisava uz duhovnu muziku i viče mi – osećaš li panslavizam. Ovde pak nema slovena, ali osećam nešto. Ne znam šta tačno.
Dok drugi vozač priča o vinima i preporučuje podrume širom cele zemlje, sve zapisujem i glasno komentarišem kako su svi ljudi koje sam srela veoma obrazovani. I ponosni. Pomalo me podsećaju na Crnu Goru, zemlju koju oduvek osećam svojom. Patriotizam je dominantno osećanje, svako ponosno iznosi neku priču iz istorije.
Čini se da istoriju svi znaju. Većina ljudi, tačnije svi sa kojima sam imala kontakt od policajca, prodavca do čistačice govore engleski jezik, a većina i ruski, nekadašnji jezik Sovjetskog saveza, koji sam primetila da i svi Gruzijci u Beogradu govore. Naravno, ne vole svi da govore ruski zbog istorije sovjetskog imperijalizma, ali svi čitaju i pišu bar tri pisma. (Do sada niko nije pomenuo da je Staljin iz Gruzije, iako to znam od ranije).
Moj ruski je na nivou prepoznavanja. Na pitanje šta najviše voli u Gruziji, taksista koji me je vozio sa aerodroma u pet sati ujutro bez stanke kaže crkve. Prvo me je začudilo.
– Crkve? pitala sam
– Da, u Gruziji ima najmanje pet religija koje mirno koegzistiraju, gruzijska i jermenska crkva, katolička crkva, sinagoga i džamija, zatim mi je pokazivao sve verske objekte pored kojih smo prošli.
Smrt ili izlečenje
Neko će reći crkva neko banja. Tbilisi nije dobio ime ni po jednoj od religija već po izvorištima tople lekovite vode, i vodopadu u centru grada.
– Osećaš, pita me David dok ulazimo u park prema vodopadu.
– Da i krivim se od smrada koji osećam. Sumpor smrdi na pokvarena jaja i pakao, kažu.
Priča se da je plemić, osnivač grada lovio u šumama koje su bile na mestu današnje gruzijske prestonice. Tom prilikom njegova ptica se ozledila u okršaju sa fazanom, odnosno jelenom. Ovde kazivači nisu baš dosledni. Povređena ptica je pala u topli izvor i po jednima je spržena a po drugima izlečena. U svakom slučaju taj neobični događaj iz verovatno izmišljenog lova je označio početak odvajanja od šume. Ubrzo po jermenskom usvajanju hrišćanstva, gruzija je postala druga zvanično hrišćanska zemlja i zbog toga su crkve i manastiri toliko stari ovde, nalik na udžbenik iz razvoja arhitekture i graditeljskog nasleđa.
Probam košulje u dizajnerskoj radionici i prvih pet su crne. Počelo je tako što sam se ugojila a onda sam nastavila da nosim crno. Kao da sam se vratila na fabrička podešavanja.
– Lepo ćeš se uklopiti ovde, kaže dizajnerka, u Gruziji svi vole crnu.
– Da, znam da hoću, kažem poučena prethodnim pričama o tome kako u Gruziji žive ljudi koji će mi se svideti.
Obukla sam se u crni korset i ogrnula crnu kabanicu. Izašla sam na večeru. Nisam bila baš gladna ali u Gruziji je hrana savršena. Jela sadrže neobične kontnentalne ukuse kao što je taragon. Pitam se da li imam dovoljno dana da probam sve. U prepunom lokalu čekao se red.
– Koliko vas je? pitala je mehanički menadžerka koja povremeno dođe do obezbeđenja da pogleda i smanji red.
– Sama sam.
– Oh divno, onda izvolite odmah.
Sama sam čekala tek 2 minuta. U Gruziji je zaista posebno biti sama. Pogledala sam u svetla i zakoračila. Još jedna noć počinje, još jedan novi dan. Privilegija je posmatrati mesta gde je civilizacija uspostavljana, rekli su mi na odlasku iz Srbije. Tamno hodočašće može da počne.
