Šminka ili možda bolji naslov: ne mogu sama. Još bolji – neću da budem sama. Danas sam svuda oko sebe čini mi se okružena raznim tjutorijalima za uradi sama ovo ili ono. Ne znam gde sam pogrešno kliknula. I ne znam gde smo pogrešno kliknuli. Ne znam kad je počelo.
Jedna ružna slika
Nije ni bitno kad je počelo. Na umu su mi nedavne slike sa Journal Xmas partija, i slike dana pre. Dan pre sam bila u Nišu na predstavljanju sopstvene knjige. U Niš sam došla na poziv Delegacije Evropske Unije u sklopu 16 dana borbe protiv nasilja prema ženama. Do Niša se putuje tri sata, napolju je bila kiša i nosila sam kačket. (Kačket sam prethodno pozajmila od Jelene jer Jelena i Jevrem imaju puno kačketa a ja nijedan).
Po običaju nisam se dovoljno toplo obukla. Na dolasku upoznala sam se sa sagovornicom i počele smo divan razgovor između čuvenog niškog bureka i sladoleda te nisam ni primetila kad smo se obrele u sali za promociju. Ni jednom nisam pogledala u ogledalo ni u telefon. Telefon sam ostavila u sobi. (Postoje neki programi odvikavanja od mobilnih telefona, ali niko i ne koristi mobilni kada je život toliko intenzivan).
Ne mogu reći da je razgovor bio zanimljiv, potresan bi bila prava reč. Dirljivo je i iz korena su me iščupale priče sasvim mladih devojaka i života koje žive one i njihove sestre, majke i bake sa iskustvom raka u porodici. Nasilje o kome smo pričali je ono o kome se malo priča – nasilje društva nad ženama, zdravih nad bolesnim, brzih nad sporim. Statistika neumoljivo potvrđuje žene ostaju same da se bore. Kad se bore. I posle.
Naša smrt vaša večera
Pre desetak godina videla sam jedan rad kosovske umetnice Flake Haliti koji me je duboko ganuo. Zove se “Naša smrt vaša večera” (Our Death / Other’s Dinner Flaka Haliti 2006). Zasniva se na političkoj artikulaciji starog albanskog običaja da se u porodici onoga ko umre sakupi zajednica i donese hranu. Tako bi onaj ko tuguje mogao samo da tuguje a društvo bi moglo da se pobrine da se porodici pomogne. I u njenom radu kao i u društvima Balkana, društvo je to koje umesto da pomogne, odmaže.
U Srbiji, pouzdano se sećam iz detinjstva, postojali su slični običaji bilo da je u pitanju sreća ili tuga. Čak se sećam i rodno senzitivnih imena za aščije i aščinice, sve one koji rade za komšije ili rođake. Bili su tu, bilo da se sprema hrana i doček gostiju za svadbu ili sahranu. Rasterećenje tih kojima se dešava, fokusiranje čoveka na doživljaj sopstvenih važnih trenutaka bilo je deo naše tradicije. U stvarnosti se to sve manje dešava – ljudi su ostavljeni sami sebi.
Gde je okruženje, sada u doba DIY?
Gledam svoju sliku sa tog razgovora i iskreno – izgledam užasno. Kosa mi je malo slepljena a negde raščupana jer sam nosila kačket. Kačket sam nosila jer pada kiša a isfenirana sam. Šminku nemam. Pantalone su mi ulepljene smokijem koji sam jela usput kad sam zaboravila da doručkujem. I još su se podigle da mi se vidi gola noga. Na slici se ne vidi ali razmišljam kada sam poslednji put stigla na depilaciju. Pre Francuske, posle Nemačke, pre Turske, posle Turske, posle Gruzije? Ne mogu da se setim. Nokte nemam, nokti rastu, panično perem ruke detaljno ali kad god prevučem ruku preko pantalona ostane mi crno ispod noktiju. Zato savijam ruke i zavlačim nokte duboko u šaku kao da stežem pesnicu, ne znam da li imam crno ispod noktiju. Tako izgleda umor. Prljavo, slomljeno, zgrčeno.
Prekorevam sebe u glavi. Zvižduću mi svi oni komentari sa interneta kojima sam se smejala u prolazu. Mogla je da opere kosu, mogla je da se naspava, mogla je da iseče nokte, mogla je da… U glavi mi istovremeno žive svi DIY tjutorijalsi i one reklame na instagramu koje pokazuju kako lako možete da budete prelepi samo ako se SAMI potrudite. Izlivanje gela za samo dva minuta, bez lampe, sa lampom. Novi kozmetički tretmani, roleri za lice od žada, kako da vam kosa bude duže sveža, suvi šampon, novi preparat protiv kovrdžanja. Razmišljam ima li nešto za nepromočivost kose. Mogla sam sama da se dovezem do Niša da sam kupila kola i vežbala vožnju. Mogla sam toliko toga, eto nisam.
Iz Niša sam došla opet jedući burek i smoki. Burek sam jela samo kad idem u bolnicu na injekciju. Mama ili tata bi mi kupili burek – sa višnjom i kinder jaje jer sam bila hrabra. Uzela sam i jednu limunadu sa ukusom jagode što od kad sam odrasla nikad ne radim ali bio je suviše jak impuls deteta. Ne mogu više samo vodu, hoću da kupim bombone i šareni sok, hoću kinder jaje. Kad mi je teško, očajnički želim da se neko pobrine za mene.
Jedna lepa slika
Autobuska stanica je jako siva. Tačnije ceo grad je siv kad je nebo sivo i kad pada kiša. Kako nemam nikakvu frizuru ne smeta mi ni da kisnem. Nosim rančić i osećam se vrlo mobilno ali znam da tako neće biti kad uzmem ispeglane stvari da ih obučem za večerašnji Journal prijem na Belom dvoru. Pitam se koliko će mi vremena biti potrebno da izaberem šta ću obući, da li me je Igor precenio i da li ću stati u odelo broj 36 ili možda nosim 40. Da li da nosim kosu spuštenu ili podignutu nemam nikakvu ideju, Igor mi pokazuje slike Šarlote Gejnzboro. Noge su mi pune modrica, ne pazim kuda se krećem idem i tumaram okolo.
Zen bašta
Nekoliko minuta dok mi frizerka pere kosu žmurim i skoro da sam zaspala. U toku feniranja telefon mi zvoni nekoliko puta, telefon je na punjaču, uvek je na punjaču isprazni se dok kažem keks jer non-stop pričam, pišem, čitam. Izlazim iz frizernice i već je mrak pao ali tek je počela saobraćajna gužva. Put do kuće će trajati sigurno pola sata i u glavi računam koliko je to do sedam. Umotavam glavu u ogromni peškir ulazim u kadu i ponovo svet staje na nekoliko minuta.
U trenucima koje imam za sebe vreme potpuno stoji.
Da ptice cvrkuću po kiši čuo bi se cvrkut ptica ili neki tako zov prirode. Znam, čim zakoračim iz kade vreme će početi ubrzano da teče i opet ću biti u trci. Ovog puta sam pametna i sečem nokte do kraja. Pomislim sve je super – imam još dovoljno vremena onda vidim da danas ne stižem na čas francuskog i javljam to. Osećam intenzivni poraz i prisećam se da je to već drugi domaći koji upisujem na to-do listu.
Šminku nemam jer odbijam DIY koncept. A i malo me sramota Dragana, Nadice, Brane i svih koje znam i kojima verujem. Iz istog razloga nemam profesionalne preparate za kosu, za pedikir, manikir, hiljadu lakova za nokte i rolere od žada za negu lica. Danas kao što nisam stigla da provežbam francuski nisam stigla ni da se našminkam u salonu i to je sasvim u redu. Ne vidim sebe da drtavom rukom između dva kašnjenja izvlačim liniju ajlajnera. Ne vidim sebe kako dajem privid da je moguće imati i znati apsolutno sve. Ne mogu umorna na štikle, nemam snage da igram do zore. S vremena na vreme priznam da ne postižem. Ne postižem.
Mrrrrrzzzzzim DIY
Sa drugaricom pričam uz kafu kako mrrrrrzzzzzim DIY. Ne mogu da podnesem kulturu uradi sam. Zalepi flaster i znaćeš da izvučeš ajlajner ili osenčiš oko. Nećeš jbg. Ne mogu da zamislim da sama menjam bojler. Dočekao me je pokvaren bojler. Dočekala me je poplava. Ne mogu da zamislim da sve apsolutno sve radim sama. Kome da dokažem i šta?
Kakav bi bio taj dan? Ko je ta žena koja kaže izlila sam nokte, skuvala večeru od četiri sleda, burek, sarmu, spremila novu godinu i slavu, izdepilirala noge laserom, novim skupim fenom napravila modernu frizuru ili spavala sa kosom namotanom na traku od bade mantila.
Pored robota za svaki dan, kupila i štapni usisivač i snagom herkula podigla ga visoko da usisam paučinu u uglu. Posadila sobno bilje, bezgrešno izvukla ajlajner i pokrila sede nečim što pokriva sede, sama izvukla pramenove. Šta pramenove, balajaž i ofarbala se u boju ove sezone! Izašla na krov i očistila mahovinu iz oluka, nahranila mačke iz podruma i stavila mali oglas za usvajanje mačića – bravo ja.
Radila pilates uza zid i meditirala uz aplikaciju za meditiranje, pre spavanja poslušala audiobook i pogledala nekoliko epizoda serije. Poslednji sat provela u detoxu od elektronskih uređaja, praktikujući mindfulness. Zaspala. Zauvek nestala. I spasila se života iz pakla. Života u kome postojim samo ja i moje stalno usavršavanje. Kako biti bolja osoba, kako probuditi dete u sebi, kako zaraditi milion dolara, kako postati i ostati majka, kako kuvati i kako popraviti sve pokvareno. Kako voleti sebe sama?
Ne znam. Ne želim da znam.
Hoću samo da nisam sama. I ne samo u emotivnom smislu. Ni kao porodica, osnovna ćelija društva. Maštam o tkivima, organima tog društva. Ljudima koji su tu jedni za druge. Zašto bi samo naša smrt bila večera koju spreme drugi.
Gde je naš život? Moj život je i tvoja večera, tvoje odelo, tvoja šminka, na kraju i tvoja zabava. Zajednička večera, odelo, šminka, zabava. Jedni drugima smo i večera i šmnka i lektura i frizura i francuski i pilates i knjiga i razgovor. Niko ne može sam, to je laž. Ružna i prljava neistina, laž i zabluda. Pogrešan smer. Jedni drugima smo potrebni, jedni bez drugih ne možemo da živimo. Dragan je rekao sutra šminka u osam i trideset. Imamo jedni druge. I to je jedina istina.
Fotografija: Brooke Lark on Unsplash
