Pisaću priču o smokvama. Smokve. Moje drugarice i ja smo smokve.
Uloga moje porodice u…
Moja porodica dolazi sa različitih krajeva Jugoslavije, jedino zajedničko svim članicama i članovima bilo je to jugoslovensko antifašističko nasleđe. Nedavno sam pronašla pismo moje nane koja traži otkaz iz državne službe matičarskog ureda u Lošinju. Razlog je što u mestu nema vrtića i ona ne može da radi i brine o devetomesečnoj bebi. U tom pismu priložila je i svoju kratku biografiju. U njoj naglašava da i pored toga što je odrastala i išla u školu u toku italijanske okupacije, nije pripadala fašističkoj omladini niti posećivala njihove priredbe i manifestacije. Nana je bila, i ostala katoličke vere.
Deda je bio ateista, a dolazi iz porodice Crnogoraca. Baka sa majčine strane dolazi iz svešteničko učiteljske porodice i njeno poreklo seže do jednog od najstarijih za koje znam. To je Toma Budisavljević pradeda Nikole Tesle (koji je moj čukundeda-ujak), mitropolit dabrobosanski Nikolaj Mandić, Teslin ujak kao i Toma Mandić sveštenik gornjogračački i zrmanjski.
Rođak po babinoj liniji je i protojerej Dušan Ivančević nekadašnji starešina crkve Svete Petke na Kalemegdanu. Tu sam se, iz poštovanja prema njemu i njegovom radu i krstila. Uprkos ovom rodoslovu, moja baka se izjašnjavala kao ateistkinja i često nam je govorila “neće vam pomoći bog nego lekar”.
Deda sa majčine strane imao je neslavno iskustvo sa seoskim sveštenikom još 1928. godine. Pop koji ga je krstio bio je toliko pijan da ga nije upisao u crkvene knjige. Pri polasku u školu morao da se krsti ponovo. To je dugo godina bila omiljena anegdota u porodici.
…i smrti
Deda iz NOB-a umro je i ispraćen uz ordenje a na njegovom je grobu bila zvezda petokraka, u koju je verovao. Sveštenici dugo nisu bili deo naših domova, ali sa prvim sahranama sjatili su se da uzmu danak. Moju su mrtvu baku opojala čak tri sveštenika iz duboke ljubavi i poštovanja koju su za nju imali. Porodica je ipak morala da plati i četvrtog, nadležnog za parohiju iako ga nikad pre, da kažem u dobru nismo videli. Nisu imali problem da uzmu novac i sahrane moju nanu katolkinju, tada su te razlike bile nevažne.
Drugi deda je živeo najduže i ne sećam se detalja sahrane. Što se tiče krštenja, jedino je mama krštena u crkvi pedesetih – ono što kažu “kad se nije smelo”, smelo se. Svoju religiju smo birali sami.
… i drugim svetim tajnama
Kad sam se krstila, izabrala sam crkvu koja ima veze s mojom porodicom, iako samo krštenje pamtim kao vašar taštine. Majka novorođenčeta nas je iz crkve izbacila, tražeći privatnost za sveti čin svog deteta, bez ikakve želje da ga deli sa drugima. U crkvi je bio pogon za proizvodnju svete vodice nalik na pivaru, ali je bar sveštenik bio pošten i dobar a krštenje jeftino. Nakon obreda rekao nam je neku vrstu Kantovog kategoričkog imperativa – da činimo drugima ono što bismo voleli da drugi čine nama. Dodao je da ne misli ništa bezobrazno na šta smo se nasmejali. Sve moje drugarice je venčao i njihovu decu krstio taj čovek koji je bio nežan, pažljiv, pošten i duhovit.
Moj brat se krstio u reci Jordan, jednako odrastao. Tata tek prošle pretprošle godine, kada je novi parohijan došao u kraj. Mama kaže da je sveštenik jako zgodan. Meni se ne sviđa što često dolazi i ti dolasci se uvek plaćaju. Ovo kratko porodično stablo nestabilne religioznosti moje porodice slično je mnogim drugim jugoslovenskim porodicama.
O čemu ne mogu ni da počnem
O privatnom nivou religioznosti teško mi je da pišem. Jednostavno, smatram je duboko intimnom. Nedavno sam bila veoma kritična prema instituciji SPC koju i bez moja 2 dinara kritike potresaju brojni skandali. Nije čak ni poslednji onaj kada je patrijarh za trpezom vređao poverenicu za ravnopravnost, sa kojom su mnoge žene u Srbiji bile solidarne. Odbila sam svaki poziv da to komentarišem i pozvala sam se na reči istoričara Milivoja Bešlina o Svetosavlju koje je od devedesetih gotovo isključiva i dominantna struja unutar ove institucije.
O čemu mogu do prekosutra ali neću
Svetosavlje je ideologija koja nema nikakve posredne ili neposredne veze sa Svetim Savom, osim što je zloupotrebila ime ove istorijske ličnosti. Svetosavski nacionalizam je ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta Zbor 1930-ih godina. Kada je reč o sadržaju: od Svetog Save je uzeto ime, ostalo je proizvod duhovnih strujanja na ekstremnoj desnici u Evropi 30-ih godina 20. veka.
…o čemu znam
Ono o čemu mogu i želim da pišem je odnos prema graditeljskom nasleđu. Nemam prave reči zato ću pisati o slikama. Nedavno sam prvi put bila u Prištini i tom prilikom sam posetila Gračanicu. Svako ko je samo čak i prošao pored ove crkve koja je deo UNESCO zaštićene celine “Manastiri na Kosovu” koju pored Gračanice čine i Dečani, Pećka Patrijaršija i Bogorodica Ljeviška. Gračanica je bila inspiracija mnogim umetnicima – Nadežda Petrović je oslikala u imoresionističkom maniru. Rodoljubivi pesnik Milan Rakić i rodoljubiva pesnikinja Desanka Maksimović pisali su nadahnuto o ikoni kraljice Simonide i samoj gračaničkoj crkvi.
U pesmi Gračanica Desanka Maksimović (Beograd: Mlado pokolenje, 1971.) se već na početku fokusira na ono što zove “paperta”.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
kao Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
… o čemu je važno da se govori
U šestom razredu osnovne škole uči se da je osnovni motiv koji uspunjava ovu pesmu strah. Autorka želi da manastir zaštiti jer je od važnosti za nas, ne kaže se koga nas. Ne želim da ulazim u to koje su to druge ruke koje kraj Gračanice travu ne treba da pleve, niti zašto su vrane univerzalni zloslutni simbol ni zašto im je zabranjen prilaz priprati, koja je ulaz crkve odvojen zidom i vratima. Isto tako ne razumem zašto je Tara bolje mesto za Gračanicu od Kosova. Ne znam ni kako i zašto bi to bilo lepo da je u porti manastira Kalenića, poznatog primera Moravske škole, koji je nastao više od sto godina nakon Gračanice. Verovatno su to nasumične pesničke slobode. (Dobro, znam da nisu nasumične. Ustavom iz 1963. godine je Kosovo od autonomne oblasti izjednačeno sa Vojvodinom u statusu autonomne pokrajine, dok je posle Brionskog plenuma 1966. pokrajinama priznaje status „konstitutivnog elementa federacije”, što je bio uvod u pad Aleksandra Rankovića i promenu odnosa moći na prostoru Kosova).
Ali ipak slike
Vratimo se na slike. Najpoznatije freske Gračanice su prikazi kralja Milutina i kraljice Simonide, kao i ikona Hrista Pantokratora ali i loza Nemanjića. U Narodnom muzeju postoji detaljno objašnjenje svih prizora koji se mogu videti u Gračanici. Kao studentinja arhitekture u nekoliko ispita polagala sam kako arhitekturu i unutrašnju kompoziciju tako i likovnu umetnost svih verskih objekata na teritoriji Srbije ali i Jugoslavije.
Malo je fresaka koje pobuđuju pažnju i stručne ali i generalne javnosti kao što su detalji Hristovog raspeća u Visokim Dečanima, Mironosice na Hristovom grobu iz Mileševe sa prikazom Belog Anđela čija je slika poslata na prvom satelitskom prenosu podataka između Evrope i SAD 1963. godine, ili kasnije u svemir kao poruka mira. Među ovim važnim i prelepim primerima se često zaboravljaju prikazi iz Gračanice, i pritom ne mislim ni na Svetog Savu, niti Hrista ni lozu Nemanjića, niti ktitore Milutina i Simonidu. Veoma retki i prelepi prikazi biblijskih priča ali i njihove strašne pouke.
I priče
Jedna od najlepših ali i zastrašujućih je Priča o deset devojaka, u našem narodu poznata i kao Parabola o mudrim i ludim devicama. Priča govori o drugom dolasku Hrista, ovog puta u liku mladoženje koji kasni, a koga čeka deset devojaka, u nekim tumačenjima one su neveste a negde su deveruše. Čekajući onog za koga se ne zna kad će ni kako doći, pet devojaka su bile spremne sa svetiljkama punim ulja, dok su drugih pet bile nespremne i stoga im je ponestalo goriva te su propustile Hristov dolazak u Nebeski Jerusalim. Gračanički raj prikazan je kao naselje opasano čvrstim zidovima, ispred koga je ostalo pet nepažljivih devojaka od kojih jedna bezuspešno lupa na vrata u nadi da će joj se otvoriti. Priča naravno nije jednostavna i ima elemente trilera.
U jednom od prevoda Jevanđelja po Mateju se kaže da su nespremne devojke potražile pomoć spremnima, dok su ih ove poslale trgovcima. U međuvremenu dolazak je obavljen i ko se tu zadesio ušao je na svadbu – odnosno raj, a ko nije ostao je vani. Rasplet je veoma surov:
A kasnije dođoše i ostale devojke govoreći: gospodaru, gospodaru, otvori nam. Ali on odgovori i reče: zaista vam kažem, ne poznajem vas. Bdite dakle, jer ne znate dana ni časa.
Mi uvijek moramo biti budni rekao je Tito
Bdimo dakle, jer ne znamo ni dana ni časa. Kao što vidimo iz poučne biblijske priče, devojke su se oduvek takmičile za malo pažnje muškaraca božjeg lika. I vrlo je tužna činjenica da je u toj priči Hrist surov, gotovo na isti način kao kada je u liku vinogradara prvo pokušao da da šansu jalovoj smokvi a posle prokleo smokvu koja ne rađa.
U jednako narodnoj priči koju je nedavno pominjao patrijarh ne samo dobra ili zla, već se svaka žena uvek pronađe u drugoj. O ženskoj solidarnosti najlepše je govorila Lepa Mlađenović i citiraću je kao što se citira sveta knjiga:
Ženska solidarnost je odluka da slušamo, čujemo i razumemo Drugu. Odatle počinjemo, od politike ne-isključivanja: razumeti drugu onako kako ona razume sebe, kako interpretira sebe sa svojim vrednostima i sudovima. Ako smo odlučile da budemo solidarne – na nama je da stvaramo uslove da žena može da pusti svoju priču da izade napolje, svojim rečima i svojim tonom. Naša inicijativa solidarnosti znači da drugu ženu gledamo tako da nam ona veruje, da je slušamo tako da nam ona može reći, da govorimo tako da je ne dodirujemo iznutra gde je boli, da ćutimo tako da ona oseti kako govorimo, a ništa o njoj nismo rekle. Da smo tu. Sve smo uzele što nam je dala, a njoj je ostalo više. Ko će je razumeti ako ne mi?
Priče s priprate
Priprata (ili paperta) je ulazni deo pravoslavne crkve koji se nalazi na zapadu. Kao što sam pomenula, to je otvoreni prostor, koji je od same crkve odvojen zidovima i vratima crkve. Nalik na neki predprostor. Na pripratu odnosno narteks se nekad nastavlja i spoljašnji deo koji se zove egzonarteks ili spoljna priprata. Na izlazu iz Gračanice, okrenula sam se još jednom ka istoku i prekrstila.
Pripratom sam šetala malo slobodnije i razgledala freske o kojima niko puno ne piše. U nivou ispod mog struka, na negde oko metar iznad zemlje ili još niže ugledala sam niz neobičnih crteža među mnogim urezanim znacima i potpisima, koji su sad već uobičajeni deo svake freske.
… i slike
Pasionirano fotografišem potpise koji ponekad sežu i u druge vekove, na različitim su jezicima i nekad sam ljuta a nekad ne na ljudsku potrebu da se upišu u večnost. Ovi crteži su bili neobični. Ličili su na crteže veoma talentovane dece koja su u ranom detinjstvu opčinjena insektima, pticama i dinosaurusima, ali i slikama anđela, svetaca i vladara sa oreolima koje još uvek ne razumeju. Bili su prelepi.
Sestra kraj mene je posvećeno brisala manastirski inventar. Ne želeći da joj smetam veoma tiho i nenametljivo sam je upitala da mi kaže nešto više o ovim neobičnim crtežima.
Šta je kome skrnavljenje i kakve su smokve u stvari
Skrnavljenje. rekla oštro je a onda je ućutala i nastavila sa brisanjem. Kao da ne postojim ni ja ni vreme ni ovaj prostor oko nas. Pozvala sam drugarice. Pozvala sam svakog koga sam srela da pogleda i da mi kaže nešto više. Bar pretpostavku kako su i kada nastali i šta znače ovi veoma neobični crteži. Oni su sasvim nisko, u uglu freske i gotovo nevidljivi, neznatni pred veličinom zaštićenog kulturnog dobra svetske baštine.
Nemam nikakve informacije. Imam samo te slike. Čula sam samo jednu priču koja mi se čini istinita ali ona to ne mora biti. U manastiru Gračanica, često su tokom ratova ljudi pronalazili zaklon. Manastir Gračanica je opasan debelim zidom koji je služio kao neka vrsta bedema. U poslednjem ratu krajem 90tih u Gračanici su bile smeštene žene i deca okolnog kraja. Znam da možda nije tačno, ali greje mi srce da je neko dete, ili više njih hodalo “po paperti”. Da je njihova ruka ta “druga” ruka i da je “skrnavljenje” ova serija najlepših anđela koje sam ikada videla. Nisko sasvim nisko, u visini ruke deteta, nekoliko magičnih bića gleda i podseća nas da je svaka crkva tu služi i štiti i nas i našu decu, sad i zauvek. Freske i sva zaštićena baština, sve biblijske i sve druge priče nemaju nikakvog smisla ako ne umemo da pročitamo dobrotu upisanu rukom deteta.
Fotografija: Tijana Drndarski on Unsplash
