Drugarice: Sve ne polazi iz kuće…

Stvarno, šta čitate?

Sve. Većina ljudi kaže da čita sve iako to naravno nije tačno. Čak ni urednici ili žiri na konkursu za kratku priču ne čita sve.

Neki ljudi kažu doduše da ne vole da čitaju. Ni to sasvim nije tačno. Kad kažu da ne vole da čitaju – verovatno zamisle sebe na kauču, nogu prekrivenih ćebetom, onako kako Instagram prikazuje zimski dan. Podržavam sve ljude koji se ne prepoznaju u klišeima.

I ovi što “čitaju sve” kao i ovi drugi koji “ne vole da čitaju” ipak čitaju nešto. Neko možda čita knjige samopomoći, neko kuvare, neko čita dečije knjige i slikovnice, neko teorije zavere. Čitaju se krimići i horori, ljubavni romani i sci-fi. Dosta se čitaju romani epske fantastike, možda se oni i najvernije čitaju.

– Kažu da seljaci ne čitaju, to nije tačno. Moj deda ima najveću kolekciju strucnih časopisa iz poljoprivrede, rekla mi je drugarica.

I tad sam prvi put pomislila kako nam je čitanje često od životne važnosti.

O Simone i čitanju

Juče je neka opskurna meme stranica objavila čitav niz o Simone de Beauvoir i kako je zapravo ona kriva za pad svih vrednosti. Pojavila se armija lajkača a najzanimljivije je što je u njoj bilo i žena. Naravno. Jedna kaže, čitala sam ja i druge izvore… Znači i te žene koje ne poznaju i ne žele da znaju ništa o ženskoj borbi za ravnopravnost čitaju neke svoje knjige. Svi koji smatraju da je svet otisao u krajnost velicanja ženeke borbe i misle kako je istina uvek u sredini – čitaju.

Plaši me šta sve ljudi čitaju. Jer čitanje je subverzivno. To su samo reči.

To (ni)su samo reči

Dovoljno je govoriti neki jezik i čini nam se da bez problema možemo savladati svaki tekst. Ono što se ne uči u prvom razredu osnovne ali ni u ostalim razredima osnovne, srednje pa ni većine fakulteta jeste kako suptilne nijanse jezika oblikuju misli čitaoca. Izbor reči, narečja, glagolskog vremena pa i dužina rečenice utiče i više od onoga ŠTA je napisano.

Valjda je moralo doći do ekspanzije NLP tehnika da ljudi shvate ono što teorija već odavno zna – da jezik utiče na misli. (ovde se sad nameće otac Tadej i „kakve su ti misli takav ti je život“ ali ne bih baš išla dotle, jer život često više određuje raspored ratova i razaranja nego naše najlepše misli i verovanja). I taj NLP neko čita. Gledam one koji nisu hteli da uče biologiju ni da čitaju lektiru kako pobožno čitaju skripte za NLP kurs. Jer im treba. Nije da im biologija nije trebala. Kad mi neko pomene alkalnu dijetu i to kako se limun pretvara u bazu, pomislim na časove biologije koje smo zajedno imali. Ali ja nisam kisela ni gorka osoba. Neću ići okolo i govoriti – ljudi, naš žuč radi alkalizaciju našeg tela a ne božanska svojstva limuna!

Sva neodgovorena pitanja

Kada smo bili mali, brat i ja, kao sva deca prošli smo fazu bezbrojnih pitanja. Da li svemir ima kraj? Kada će se sunce ugasiti? Šta je iza smrti? Kako mrav ide uza zid a mi ne možemo? Koliko knjiga ima na svetu? Kako se rađamo? Zašto je cveće različite boje? Zašto su uši tako krive? Koji je najveći broj? Jedno veče, izmorena od svakodnevnih obaveza, mama je rekla da ne zna. Muk. Zanemeli smo. Prvi se snašao brat a ne ja.

„Mama, ništa se ne brini. Daćemo ti knjigu – biojogiju. Naučićeš.“

I danas, sve što mislim o znanju je sažeto u utešne reči mog mlađeg brata. Ponekad mi je dovoljno da znanje postoji, čak i ako ga nemam ja.

Kako ja svom detetu da objasnim?

Kako ja svom detetu da objasnim… rečenica je koju čujemo samo uz nastavak „da se dve čike ili dve tete drže za ruke/ljube“. I pomalo sam umorna od toga. Svaki put poželim da kažem tim ljudima da su srećni. Srećni su ako je od celog svemira, čovečanstva, istorije i književnosti ostalo nejasno samo to o držanju za ruke. Zamišljam te srećne i prepametne roditelje koji sa razumevanjem i strpljenjem deci objašnjavaju sve. Integrale i proces ćelijskog disanja, životinjski svet udaljenih predela, poreklo života i razgrađivanje organskih materija, istoriju Evropskih zemalja i nabrajaju sve žive jezike.

Knjige znače…

Često čitam iste knjige. U njima razno vidim u raznim godinama. Kada sam imala 16 godina nisam primetila da je Ana Karenjina svaku noć uzimala morfijum. U trenucima očaja poželela je da pretera. Nisam ni primetila jednu seljanku koju knjeginja Doli pita o tome kako je kada izgubiš dete a ona ispriča užasno bolno svedočanstvo života na selu. Nisam primetila kako je Holden Kolfild doživeo seksualno zlostavljanje u stanu kod profesora. Nisam delila invaliditet Ivana Galeba niti strah od smrti Arsena Toplaka.

… i jedan insert

Ponekad podelim nešto iz neke knjige.

Uvek sam bila cinična. Kada sam počela da radim ovde mislila sam da je ogroman gubitak novca osiguranika raditi deset, dvanaest operacija na krek bebama, samo da bi bile žive i nepokretne posle godinu dana u bolnici, a zatim seljakane od jedne do druge starateljske porodice. Toliko njih bez majki, još više bez očeva. Većina starateljskih porodica su zaista divne ali neke su i strašne. Toliko nepokretne dece, sa oštećenjima mozga, najčešće ne žive više od par godina. Mnogo ih je sa Daunovim sindromom. Mislila sam da niikad ne bih mogla da imam takvo dete.

 

Sad otvaram vrata čekaonice i Tobi sav iskrivljen i klimav, Tobi koji ne govori, je tu. Tobi koji piša i sere u kesu, jede kroz rupu na stomaku. Tobi dođe da me zagrli, nasmejan, raširenih ruku. Kao da su sva ova deca rezultat gliča u Božjem odgovoru na molitve. Svih majki koje ne žele da njihova deca odrastu, onih koje se mole da ih dete voli zauvek. Sve njihove uslišene molitve stižu na zemlju u vidu Tobija.

…

Javile su mi se drugarice. Nezapamćen broj komentara. Nikada ni jedna vest nije toliko dirnula moje followere kao ovaj nežni insert koji sam ushićeno podelila. Mogu sad da pišem nadugačko i naširoko šta je sve vrhunski fenomenalno u pričama Lusije Berlin, ali to je mnogo bolje od mene rekla Lidija Dejvis. Pišući o Lusijinom pisanju, besramno ju je poredila sa Prustom, za koga je Lidija Dejvis možda i najveći živi autoritet. Žena koja je duboko u rečima pisala je s divljenjem o ovoj neobičnoj ženi koja piše. Drugarice po rečima – drugarice koje se nikada nisu srele u stvarnosti. Lidija i Lusija. Zvuči kao vic.

O rečima

Pre neki dan sam tvitovala o tome kako je pisanje na jedan način isto kao mazanje noktiju ili biranje frizure. Često mi se čini da je tuđe uvek bolje. Zaljubljena sam u autorke koje pišu onako kako ja nikad ne bih znala. Ni na pamet mi ne pada da ih kopiram, samo ushićeno i pobožno čitam. Kada čitam Marijanu Čanak često pomislim na bokore njene mašte kojima nisam dorasla, na stranicama Mire Drljević vidim veštinu zapleta i povezivanja krajeva, kod Magdalene Blažević vidim svet koji mi je odvratan, strašan ali i neodoljiv. Kod Dijale Hasanbegović zanemim dok mi je stomak vezan u čvor a religiozno čitam sve što napiše, sa Rumenom Bužarovskom se smejem naglas i uskliknem jer me oduševi strmoglavi preokret svake priče, a to je samo deo svega čemu se divim u čitanju.

…i Lidiji Dejvis

Negde pri vrhu moje fascinacije je Lidija Dejvis. U kratkim pričama dva reda, u dugim u nastavcima, ona mi je potpuno nedostižni ideal slobode. Sećam se kad sam prvi put čitala priču pod nazivom „Priča“ (1986) prestala sam da dišem. Sa jedne strane volela bih da pišem kao ona, ali svesna sam da je uz moje (ne)obrazovanje to možda i celoživotni plan. A onda me je utešilo religiozno obožavanje koje Lidija Dejvis ima prema Lusiji Berlin. I to me je setilo kovrdžave i ravne kose. Svih dana u kojima sam pokušavala da postanem plavuša nežne ravne kose boje žita.

Ljudi kažu da možemo sve, samo ako se potrudimo. To nije tačno. Znam da nikad neću biti prevoditeljka Prusta jer preostali dani mog života nisu dovoljni da završim studije književnosti i francuskog, da se dokažem u književnom svetu i ostvarim te zamisli na način da i ceo svet odobri moje napore. Ono što me teši je da polako učim kako je to biti ja.

I tu mi se našla Lusija Berlin. Žena koja je radila sve ostalo dok je pisala. I mi svi koji čitamo, njen i živote ljudi koje je sretala, predele u kojima je bila ili o kojima je samo čula. Nikad nisam lagala, rekla je Lusija o svom pisanju auto-fikcije. I viša istina umetnosti o kojoj je Kazimir Maljevič govorio je upravo suština: Umetnost želi istinu, ne iskrenost. Kazao je da se „samo dosadni i impotentni umetnici razmahuju iskrenošću“.

…sve što znam

Sve ovo pišem jer sve što znam dolazi iz nekih knjiga. Često mislim kako me život ništa nije naučio. Sve što oko sebe vidim, neko je već rekao. A prevažni uvidi mogu biti samo uvidi onih koji odbijaju da čitaju, da se suoče sa najvećim od svih strahova – da ništa nismo izmislili sami. Da su naše misli i stavovi samo suluda kompilacija onoga čemu smo se izlagali. Tog života u kome čitamo natpise u prevozu, prospekte, mape, cenovnike s greškama, kratke priče i slikovnice. Kada mislimo da ne čitamo tad najviše čitamo.

A što se tiče Simone de Beauvoir ili bilo koje feministkinje… Njima možemo da zahvalimo što imamo izbor da li ćemo i šta ćemo da čitamo. Žene koje čitaju, žene koje umeju da pišu, izum su novog vremena u kome nam je dopušteno smo se izborile da se opismenimo.

P.S.

*uz enormno izvinjenje svim našim prevodiocima zbog toga što sam se mešala u njihov posao, delim i original odlomka Lusije Berlin:

I have always been a cynical person. When I first started working here I thought it was a huge waste of taxpayers’ money to do ten, twelve surgeries on crack babies with weird anomalies just so they could be alive and disabled after a year spent in a hospital, then moved from one foster home to another. So many without mothers, much less fathers. Most of the foster parents are really great but some are scary. So many children who are disabled or with brain damage, patients who will never be more than a few years old. Many patients with Down’s syndrome. I thought that I could never keep a child like that.

 

Now I open the door to the waiting room and Toby who is all distorted and shaky, Toby who can’t talk, is there. Toby who pees and shits into bags, who eats through a hole in his stomach.

 

Toby comes to hug me, laughing, arms open. It’s as if these kids are the result of a glitch God made answering prayers. All those mothers who don’t want their children to grow up, who pray that their child will love them forever. Those answered prayers got sent down as Tobys.