Svici svetle iako su mali, dugo nisam mislila o svicima. Sve do danas a to je zbog jedne pesme koju sam čula ali je nisam zapamtila. U publiku sam došla među prvima i naravno, sela u prvi red kako bih bila sigurna da ću dobro videti i čuti. Pored mene su sedele dve gospođe. Jedna od njih je u ruci držala papir na kome je bio skript razgovora.
Start with a clip
Pisalo je
“Start with a clip Synecdoche, New York”
Sledila su pitanja i neke vrste odgovora. Ljubazno sam upitala gospođu do sebe da mi posudi papir da vidim ako je to program. Na to je ona odgovorila da nije, i da nije njen nego žene koja sedi do nje, ali sa kojom je evidentno došla, sa kojom razgovara i deli mentol bombone. Bez problema, upitala sam drugu gospođu, misleći o tome kako su one verovatno novinarke koje su budući da su iz anglosaksonskog sveta dobile više nego mi.
… ma kome treba program
Videla sam tu negde i PR festivala i mrzelo me je da pitam ima li nešto što smo kao novinarke trebale da dobijemo. Stvarno me mrzi. Imam sve što mi treba. Gospođe imaju i više.
Pomislila sam – pa eto. Stranci uvek dobiju sve što mi ne. I onda budu savršeno pametni i dobro opremljeni članci u svim svetskim novinama, a te žene dok ja snimam razgovor, pa idem da ga transkribujem, dok vodim beleške – one samo sede ćućaju bombone i njihovi tekstovi osvanu pre mog. Za njih neko drugi tu radi.
Možda sam dovoljno razočarana, možda sam očajna ili sam baš skroz bezobrazna, upitala sam i drugu gospođu čiji je papir koji je upravo savijala i pakovala u torbu.
– Izvinite – da li mogu da vidim taj papir?
– To je poverljivo, rekla mi je ne pogledavši me i motajući papir tako da stane u njenu malu torbicu. Obe su imale neke akreditacije okačene oko vrata. Nisam imala pojma jesu li ekipa ili novinarke ili ko god. Mislila sam kako me je uvek bilo sramota da nosam te raznobojne oglice oko vrata, da se šetam obeležena nekom manifestacijom.
Manifestacija, hajde da manifestujemo
Ne volim da sam obeležena bilo kojom manifestacijom, od izložbe kučića preko konferencija na kojima sam učestvovala do konferencija koje sam organizovala. Nije bitno da li je na tim plastificiranim papirima pisalo da sam učenica ili predavačica, da sam organizatorka ili direktorka, nervirali su me.
Znam da oni postoje da smanje nervozu prilaska i kažu ko si nekom ko ti prilazi – ali ti papiri u situacijama kao što je bila sada moja ništa nisu pomogli. Nisam imala pojma ko su ove dve žene. To mi je na neki način olakšavalo da budem opuštena – šta ako je jedna od njih naprimer mama Charlie Kaufmana? Da li bih bila drugačija prema njoj. Želela sam da verujem da ne.
…i bombone
One su nastavile da sisaju bombone i ćućore a ja sam se osećala kao poslednje istočnoevropsko govno. Mislila sam realno, šta ja tražim ovde. Tu su samo fanovi Charlie Kaufmana koji ja nisam, studenti režije i filma nižih godina koji ja isto nisam, gomila stranaca i domaćih. Pored mene je sedeo jedan dečko koji je imao plastificirane papire sa nazivima filmova Charlie Kaufmana i možda su to bile ulaznice ili neke relikvije sa prošlih projekcija koje su plastificirane i složene uredno u fasciklu.
…i ljudi
Mislila sam Bože kako bolesnih ljudi ima. A onda sam se setila da je za svakog studenta u Evropi pa i u Americi jeftinije da kupi kartu do Sarajeva za 500 dolara, i sretne svog idola nego da ga vreba po Njujorku gde verovatno živi neki svoj miran život. Vrlo logičan izbor. Ovde u Sarajevu svi su tako dostupni. Posebno strancima. I onda tako prisiljeno razmišljam o strancima koji se druže sa strancima u nekoj egzotičnoj zemlji gde je jeftino piće i dobra hrana.
Već sam se bila iznervirala a razgovor nije ni počeo.
Mislila sam o tome šta me još čeka. Moj posao je bazično da pišem o svemu, a ne stižem da pišem o onom što mi je najbitnije – kako sve to izgleda meni. Koji je moj pogled? Koji je moj stav? Hoću li stići da završim kolumnu koja je moj izbor iznad svih izbora? Sutra imam frizerku, sutra imam crveni tepih. Ne stižem da se viđam s prijateljima. Na sreću ljudi s kojima radim intervjue fenomenalni su i zamenjuju mi prijatelje. Upoznajemo se i pričamo, ponekad popijemo koju. Pokazujemo jedni drugima slike pasa.
Istina nije strašna
Mislim o istini i koliko mi je bitna. Idem juče na intervju s čovekom kome se divim i poštujem njegov rad. Osećam da nisam dovoljno pripremljena. Sećam se saveta svih iskusnih novinarki kako treba da fejkujem dok ne mejkujem. Čovek me čeka raširenih ruku, stigao je više od pola sata pre. Znam to jer sam ja stigla pola sata pre.
Ne kasnim. Želim po tome da me pamte.
Ponekad mislim da mi je posao važniji od života. Mislim o svim kućnim proslavama koje sam propustila i na koje nisam došla, sve pozive roditelja koje sam odbila. Čovek čiji je nadimak Strašni, smeje se od uveta do uveta i širi ruke i ja ne mogu da ga lažem. Kažem da nisam pogledala izložbu da sam poranila da bih to uradila a da me je on pretekao. Smeje se i drago mu je. Ostavlja me da pogledam izložbu.
Strašni je car
Oda idemo u bife do Slavice. Bife kod Slavice je mala kultna kafana koja se u stvari zove drugačije. U njoj radi Slavica, sigurna sam da ima osamdeset ili više skroz je zgurena i u crnom, nalik na žene sa otoka. Bašta je pomalo bučna za razgovor ali ne smeta mi jer je cvećem odvojena od prolaznika. Prolaznici prolaze i svi se javljaju Strašnom. Kažem sve kako jeste – kažem kada nisam znala za njegov rad i kada sam i kako saznala. Preko Šejle Kamerić i preko Sinana Sakića. Plus nešto sam čitala po forumima. Ne desi se nikakav slom. Nastavljamo dalje da pričamo i da se smejemo. Samo je meni lakše jer nisam niko drugi. Ja sam ja.
Dolazi drugarica koja nas fotka, i mi svi zajedno pričamo. Pričamo o svemu sem rata, pričamo o ljudima koje zajednički poznajemo i onima koje ja ne poznajem. Pričamo o novim tehnologijama, poslovima koje radimo prislilno i koje smo radili i koje više nećemo raditi. Između nas je mnogo godina razlike ali se savršeno razumemo. Veći deo života prolazi u nekomforu i snalaženju. Na izložbi su prikazane i fotografije poznatih autorki i autora. Većina stranaca su imali fiksere.
Ko je meni fikser?
Nedavno sam saznala šta znači fikser. Jer moje drugarice rade kao fiskeri. One su one nevidljive ručice i očice, mozgići koje na terenu pomažu svim novinarima velikih svetskih listova da rade svoje fenomenalne priče, fotoreporterima da prave fotografije od kojih se ledi krv u žilama.
One nisu same, one su timovi, kao što i festivali i manifestacije, olimpijade imaju svoje timove volontera, nevidljivih radnika, nevidljivih zanimanja koja omogućavaju da se desi sjaj koji se pred očima celog sveta prikaže. Kad sam porasla i ja imam neke fiksere, maštam o milion fiksera, o ljudima koje ću tagovati na svakom svom radu. Svima onima koji su me upoznali sa ovim ili onim, koji mi omogućavaju da dođem do informacija, koji mi daju svoje znanje.
Red carpet
Dok sam na crvenom tepihu SFF čekala poznate ličnosti stajala sam sa novinarkama svih listova u regionu, jedne smo drugima bile nešto slično fikserkama. Delile smo pitanja, delile smo znanje. Neko se pojavi mi ne znamo ko je, onda neko kaže ko zna. Kad se završi jedne drugima šaljemo tekstove, slike delimo imena. Ne mogu reći da smo fikserke – mi smo saradnice. Jer ti odnosi moći nisu tako jasno postavljeni. Mene niko nije dočekao sa cvećem, nije me dočekao sa informacijama.
Možda su neki novinari znali pouzdane informacije da dolazi Met Dejmon ili Ben Aflek, možda su znali da će se pojaviti Kristin Tarlington, mi nismo. Prošla je pored nas kao i milion drugih žena. Mislim se o tome šta bih pitala Kristin Tarlington, šta li ona sada radi, i zašto bih je uopšte nešto pitala, došla žena privatno. Mislim kako nisam prava novinarka jer ne jurim dovoljno poznate.
Pričam sa onima koji me zanimaju, sa onima koje poznajem koje upoznajem jer su voljni da se otvore. Ljudi koji me bogate i govore mi istinu koja me pogađa.
Da li mi treba fikser?
Pomislim često kako mi treba fikser. Pomislim kako mi treba neko da mi se nađe. Poželim da imam nekog za te privilegije. Poželim da sam gospođa iz reda do mene koja ima poverljive informacije. Ili ja bar verujem kako ima poverljive informacije. Već me sve nervira i što će ovaj čovek govoriti po skriptu. I što će ona imati bolji tekst od mene, i brže će ga objaviti.
Zavidim joj što je bolja od mene u svakom smislu, i nervira me što nemam ni bombonu a ona ima. Iako znam da je to skroz glupo. I tekst je sigurno neki nacrt kao što političari imaju nacrte, a ja mogu da pitam prava pitanja i uvek može da se desi nešto nepredviđeno. Sedim i s nestrpljenjem čekam svog neomiljenog reditelja i scenaristu da počne. Čekam da me iznervira još više nego što me nerviraju njegovi filmovi i činjenica da uopšte može da snima filmove a ja ne.
Sve je počelo
Utom se pali reflektor, zvezda šou programa koji sam zamišljala kao masterklas u kome sede studenti režije i pričaju priče, izlazi na scenu. Tu je voditeljka. Sama sa sobom se kladim da li će početi onim pitanjima koje sam videla na papiru. I onim insertom koji sam uspela da vidim – pa sam naivno mislila da je to program. Voditeljka pita pitanje, ja ga namerno ne zapisujem jer se nerviram što je isto kao na papiru, iako znam da se nerviram bez razloga.
Počinje insert isto je isti, s papira. Sve je isto kao na papiru koji mi gospođa nije dala. Kontrolišem se da ne mrzim sve oko sebe jer mi mržnja odvlači pažnju od inserta filma koji sam davno gledala i koji mi se čak malo i svideo.
Na šta bih potrošila neograničen novac
Film se zove Sinegdoha Njujork. Već i sam naziv mi je bio pretenciozan. Seća me na lep trenutak kad sam imala neki govnjiv period u životu i išla na razgovor za posao u jednoj njujorškoj franšizi. Na razgovoru za posao – koji je inače volonterski ali je prestižan pitali su me – kada bih imala neograničen budžet o čemu bih snimala film.
– O svemiru, rekla sam pre nego što je istekao sekund razmišljanja.
– O svemiru? pitala me je iznenađeno Sally kojoj je zapalo da mi drži intervju za posao, vrlo zanimljivo, fascinirani ste svemirom, možete li da mi kažete nešto više o tome, o tom filmu.
– Ne naročito, rekla sam. Nego pitali se ako bih imala neograničen budžet. Jedino bi mi za film o svemiru trebalo toliko novca, sve ostalo već radim za mnogo manje.
…ili besplatno
Kada sam dobila taj besplatan posao u Njujorku, pohvalila sam se drugu i on mi je rekao da ima taj film, Sinegdoha Njujork. I da u njemu ima taj lik koji ima neograničen budžet i nikako ne može da snimi film. I muči se i ne može i sve se desi. I rekao je još da je genijalno kako ljudi kad eto imaju sve što mi nemamo opet ne mogu, isto kao mi kad ne možemo. Neke univerzalne vrednosti su ne moći. Tako sam pogledala film.
Nisam se osećala bolje. Osećala sam se tupo. Osećala sam se za nijansu gluplja što sam gledala tako glup film o čoveku koji ima toliko toga i ne može. Te godine sam napustila doktorske i posle 70 prijava mesečno, konačno dobila posao gde sam radila za 400 evra koji su mi pokrivali osnovne troškove života. Nisam imala para ni za šta. Posebno ne za film.
Opet mi je glupo
Danas gledam taj insert s početka filma u kome lik ne može da se obrije a da se ne iseče i ne poplavi kupatilo. To je na početku dok još nije trenutak kad ne može da snima film, čega se jedino sećam, sad vidim ne može ni da se obrije. I opet me hvata nervoza, mislim o tašni one žene u kojoj se nalazi program izlaganja i mislim kako je sve velika prevara.
Sada će jedan uspešni amerikanac koji je napunio salu Bosanskog kulturnog centra u Sarajevu da pred gomilom stranaca, među kojima je vrlo malo uspešnijih a jako puno neuspešnijih od njega da priča one super američke govore. Prvo sam mislila kako su svi tako lepo elokventni onda sam saznala da od osnovne škole uče kako da prezentuju, imaju kartice.
Nisu bolji nego prosto samo duže uče, znaju gde da ubace vic. Da malo opuste publiku, kontrolišu narativ. Važne izjave napuštaju salu samo ako su već unapred pripremljene izjave. Nikad ne ispadnu glupi. Nikad kao ja i svi ostali u sali. Odjednom se više solidarišem i sa babama do mene i sa ovim likom s fasciklom.
Sve teče pa i moj život slušajući ovaj razgovor ali radim pa je lakše
Sedim i mirno kuckam ceo intervju dok on teče. Razmišljam o tome da li poznajem amerikanca koji bi mogao da otkuca bilo koji moj nastup prevodeći ga simultano u tačnom vremenskom razmaku.
Na pamet mi pada samo jedan nikakvi prevodilac sa engleskog koga sam odjebala za prevod moje priče ali setim se da on nije uopšte amerikanac nego australijanac i da ne zna da razlikuje srpski, hrvatski, crnogorski i bosanski. I to sam nekako ugurala u tekst. Ne mogu da lažem kad osećam tako intenzivno. Pišem, žene koje pišu to rade – osećaju intenzivno.
I muškarci su ponekad intenzivni i to je lepo
Pada mi na pamet Slavko Sobin koji mi je juče dao intervju za sat vremena, koji sam završila za sat i koji mi je autorizovao ceo tekst za petnaest minuta. Razmišljam o tome kako ga smatram fikserom, kako mi je istovremeno drug i saradnik i pomagač i prijatelj naposletku.
Kako razume šta je moj posao i šta je njegov posao i kako smo zajedno u tome. I onda možemo posle da pričamo o kučićima i roditeljima i da se šalimo. I kako želim da provodim tako vreme. Muka mi je od svih razgovora za posao na kojima sam bila, od svih pitcheva na kojima sam izlagala ideje. I na onim na kojima sam dobila novac i na onim na kojim nisam.
U nekom sam stanju meditacije ja sam voda
Moje misli su negde daleko dok smatram da simultano prevodim ono što ova druga do mene čuva na papiru. Mislila sam da li da pišem na engleskom ili na našem i onda namerno pišem na našem da gospođa ne baca oko na moj računar. Jer ima nešto što ja znam a ona ne. Svoj jezik. I nikad nisam bila ponosnija na svoj jezik, na sebe, na sve što sam u životu radila.
Čarli Kaufman priča svoje, ja samo beležim. Čarli se ponekad našali a ja mislim da li je to u skriptu. Razgovor dugo traje i mislim o tome koliko improvizuje i u kom li će časopisu izaći razgovor sa njim. I onda Čarli kaže:
– Ne daju nam da spominjemo Disney, sad ne bih trebao da spominjem Disney. Pune nam glave sranjima, a onda nam ne daju da pričamo o tome šta je u našoj glavi.
Možda navijamo za drugi tim, isti tim
I nekom magijom ja postajem tim Čarli, bez obzira što su mi njegovi filmovi smrtno dosadni. Ima jedan intervju koji sam dala za crnogorsku Pobjedu. Dali su mu naziv “Kaufmane, prijatelju, ne loži se”. Bilo je to povodom izlaska i prve promocije mog prvog romana u Crnoj Gori, zemlji koju osećam kao domovinu. Pričala sam o filmovima i serijama koje volim i koje ne obožavam. Na pitanje “Film koji uopšte nijeste skapirali?” odgovorila sam da su to:
„I’m Thinking of Ending Things“ (2020), i generalno sve te filmove koje je režirao ili pisao Čarli Kaufman: „Synecdoche, New York“ (2008), „Being John Malkovich“ (Spajk Džounzi, 1999), „Eternal Sunshine of the Spotless Mind“ (Mišel Gondri, 2004). Ono, prijatelju, sve je u redu, ne loži se.
Urednik ili urednica izabrali su to baš za naslov, iako sam rekla i da bih išla u provod sa Andreom Arnold, Kuklom Kešerović i Alis Vinokur na kućnu žurku uz punč, jer korona još nije prestala. Sve kapiram, one nisu toliko poznate. Kaufman je reč koja se pretražuje.
Koga briga šta ja hoću da kažem, realno samo mene
Neko vreme mislim da li da kažem istinu. Istina, mislila sam da ćemo sedeti za stolom i da ću moći Kaufmanu da kažem ako mi se svidi. Nešto u fazonu, znaš izvini Kaufmane prijatelju, žao mi je što sam rekla ne loži se. Loži se još više. Koga briga što su meni dosadni tvoji filmovi vozi svoj đir super si.
I onda se desi neki lep momenat. Pogledam novi film Čarli Kaufmana Jackals & Fireflies. Film je nastao kao reklama za jedan telefon nakon što je firma obećala da neće ništa da traži i da se vulgarno telefon ubacuje gde god. Snimljen je telefonom. Dosadan je kao smrt. Ali ima ta neka riba, koja govori. I ona govori divne i dirljive reči. Sedim u mraku i mislim kako je lepo. Ugašeno je svetlo. Mislim o njoj i kako je ona baš super.
Ko tu upali svetlo?
Onda se ona pojavi i upali svetlo. Svi onda sede na još jednoj rundi pitanja, ja zapisujem i pišem šta kaže i već je guglam i volim je. Moj telefon će istrošiti bateriju jer koristim 4G internet u romingu i platiću ogroman račun jer niko nije znao da mi kaže šifru od wi-fi, od svih iz organizacije. Mrzim svoj život vrlo intenzivno u tom trenutku ali mi se sviđa poezija Eve H.D. i sviđa mi se što Kaufman radi s njom a ona je tako pametna.
Kaže kako piše pesme nekad kao poruke. Žene pišu pesme jer su pesme kratke, za filmski scenario i roman ti treba vremena, tišine. Treba ti soba kaže Virdžinija Vulf i Eva je citira, kaže treba nam para, a para nemamo. Eva kaže kako piše u telefon pesme i sedeći sa laptopom u krilu u sred ogromne sale i pišući njene reči, snažno saosećam sa njom.
Kaže muškarci misle da se dopisuje s drugim muškarcima kad piše pesme i šalje ih kao poruke samoj sebi. Muškarci misle da se uvek radi o njima, mislim. Jes Eva mislim, jes.
Pitam se da li Kaufman zna koliko je Eva H.D. kraljica, vidi li ova gospođa do mene to.
Kad se završilo, podigla sam ruku i želela sam da postavim pitanje. Ali nisam. Samo sam se zahvalila. Zahvalila sam se Kaufmanu i Evi H.D. na svemu što su rekli, posebno to o pisanju. Ispričala sam u inat babama do mene kako sam nevolela filmove Kaufmana i smatrala da nema pravo da se žali. I rekla sam i onu istinu o Pobjedinom naslovu. On kaže:
Izvini jesam dobro razumeo – napisali su da ne treba da pišem više, ja reko ne – preneli su moje reči “ne loži se” možda je to trebalo da bude zabavno. Već sam nervozna, ne želim da uvredim sujetu nikoga, pa ni poznatog reditelja, ne želim da se istaknem. Želim da nestanem. Bilo bi šteta da nestanem ali mogla bih da budem tu kao neki insekt kao svitac. Praktično to je nemoguće jer sam u belom sakou u prvom redu i kuckam ceo sat, svi su me videli a sad i čuli. Kaufman kaže
– Pa ne, sve ok, često mi to ljudi kažu.
Smeh dolazi kao naručen. Dobar šlagfort za vic. Kažem:
– Ništa ništa hvala – hvala na otvorenosti, na solidarnosti sa radnicima u industriji koji štrajkuju. Nemam pitanje imam hvala.
Svi se smeju ili ja to tako pamtim.
Zvanično sam postala osoba nemam pitanje – više je komentar.
Neprijatan je smeh. Pomalo nervozan. Pitanja idu dalje. Ne osećam se neprijatno. Mislim šta ako je neprijatno drugima. Drte mi ruke od izloženosti. Bila sam prva i ispala sam glupa ili možda sujetna. Niko ne zna kako se osećam, samo gospođa do mene vidi kako mi se tresu ruke dok nastavljam da kucam. Mislim se boli me uvo za gospođu čak i ako je direktorka festivala, svemira, svega. Posle nekog vremena puls mi se vrati u normalu. Više mi ne drhte ruke.
Osećam olakšanje što sam rekla ono što svo vreme mislim i premišljam po glavi ceo sat i ostala sam živa. Svet nije stao. Niko me nije udario, program se nije prekinuo i uživam nakratko što svakog boli uvo za mene i za moju istinu. Iskreno? Koga briga zaista da li ja volim ovaj film ili onaj? Voditeljka misli da je vreme da zaključimo razgovor. Pita za neku poruku. Kaufman kaže:
To tell the truth.
Nemam šta da dodam. Imam naslov teksta. Govoriti istinu. I to je sve. Pročitajte tekst kad stignem da ga završim. Mislim da ću prvi put zakasniti. Žao mi je. Ali pomalo i nije.
Fotografija: Danilo Alvesd on Unsplash
