Doživela sam tektonski potres. Pre samo 24 časa nisam imala pojma šta me čeka. Nije počelo sjajno, u Turskoj sam prvi put bez prtljaga ali time nisam stigla čak ni da se bavim.
Šta se desilo u poslednjih dvadesetčetiri sata, ne mogu da opišem. U jednom trenutku sedela sam kod kuće i slušala muziku, u drugom sam na trećem kraju sveta, bez ijedne svoje stvari i nimalo me nije briga za to. Ako bih se pitala kako je do toga došlo, istovremeno mi je i jasno i nije.
Od zemljotresa do tektonskih promena
Najčitaniji tekst koji sam ovde napisala bio je verovatno onaj o zemljotresu i meni koja se ne bavim arhitekturom. Možda zbog Turske i Sirije, možda zbog tog rušenja, svaki put kad pišem o arhitekturi koristim fotografiju nara. Naravno, nisam bila ni u Turskoj ni u Siriji. Pola godine kasnije, eto me baš na tom mestu, u Turskoj na granici sa Sirijom. Sedim u kafani na obali veštačkog jezera Ataturkove brane na reci Eufrat i ispred mene su u tanjirima beli i crveni nar.
Kafana je nepregledna, čuvaju je tri ogromna psa koji liče na šarplanince i maze se neverovatno nežno iako sam sigurna da mogu i da mi pojedu ruku. Jedan od ljudi ustaje i drži zdravicu u kojoj kaže kako je samo u Adiyamanu od zemljotresa poginulo 10000 ljudi. Preko 20000 zgrada i 56000 stanova je uništeno. Adiyaman je provincija na krajnjem jugoistoku Turske u kojoj nije bio niko koga znam. I nije mi lakše zbog toga.
Kako se ruši lak beton
Soba u kojoj spavam nalazi se na 40 minuta lakog hoda od mesta gde se nalazio elitni Isias Hotel čije je rušenje u zemljotresu usled nesolidne gradnje usmrtilo 65 ljudi od kojih su većina članovi dve odbojkaške reprezentacije iz Severnog Kipra.
Niko se ne nada da će umreti u hotelu od pet zvezdica, zatrpan betonom krtim kao keks. Kada kažu da je korupcija loša, ljudi obično ne veruju zaista da će neko umreti u ruševinama trpeći strašne bolove zato što je neko imao nekakve veze s političarima, što je neko negde pogurao, a neko podmazao. Dosta često mislim o tim odbojkašima, toj deci.
Bio jednom jedan ekonomista
Postoji jedan turski ekonomista i on se zove Ismail Erturk, proučava hedge fondove, finansijske inovacije i održivi razvoj. Na neki način sasvim jako daleko od onoga što ja radim. Veliki svetski ekonomisti međutim danas nisu ono kako volimo da ih sebi predstavljamo – sivi ljudi u sivim odelima.
U delima Ismaila Erturka se nalaze citati Žorž Bataja, Žil Deleza i Feliksa Gatarija, koji su osim što su se bavili filozofijom i umetnošću, takođe promišljali kapitalizam i potrošnju. Ne znajući za Erturka, pitala sam se dugo hoće li nekad neki ekonomista uvažiti ono što politički mislioci i savremeni filozofi odavno znaju – da li će opisati i kvantifikovati način na koji kapitalizam uništava sve oko sebe – vodu, vazduh zemlju.
Naravno nisam naprasno počela da istražujem istoriju savremene ekonomije, tačnije preduhitrili su me umetnici. Kustos izložbe Vrednost metafore (“The Value of a Metaphor”) Nihat Özdal – ogromnu je izložbu land arta zasnovao na tekstu ovog ekonomiste.
I još…
Da sve bude zanimljivije, pre zemljotresa, još 2021. godine – nepoznati napadači su napali Nihata Özdala, umetnika i lokalnog aktivistu, nakon što je na tviteru podelio odluku lokalne vlasti da se sruši Şitamrat Hotel. Naime hotel je prema mišljenju stanovništva, ali i regionalnog odbora ŞanlıUrfa zavoda za zaštitu kulturne baštine ugrožavao zaštićenu panoramu grada koji datira iz vremena pre nove ere.
Sa mog stanovišta, gotovo je bajka da postoji dokaz – snimak rušenja ovog hotela iz 2023. godine, ispod koga piše “užasni hotel u Halfeti četvrti Şanlıurfe je uništen. Odlukom o rušenju Zavod za zaštitu kulturnog nasleđa i Halfeti opština su vratili originalni izgled istorijskoj četvrti Halfeti. Građani zahvaljuju predsedniku Albayaraku“. U nedavnim vestima iz Strasbura, gradonačelnik Halfetija Şeref Albayrak na 45. Lokalnom i regionalnom kongresu Saveta Evrope u Evropskom parlmentu predstavio je iskustva ove Turske opštine koju je nazvao “sjajna zvezda jugoistoka”.
Teško mi je da raspetljam to klupko koje čine politika, ekonomija, arhitektura i umetnost. Posebno zato što mi se u sopstvenom gradu čini da nema nikakve nade – da je kapital jednom zauvek odneo pobedu nad lepotom i da ćemo živeti sve gore i gore dok se ne odselimo, ili ne završimo živote pod pločama lošeg betona koji se urušava a nekome je sagradio dvorce i kupio stanove u inostranstvu.
Paralelni svet je tu – iza zavese zvane Evropa
U paralelnom svetu od onog u kome živim, čovek mi daje ruku i pomaže mi da zakoračim na brod u kome je samo šest ljudi i držimo balans dok se vozimo kroz jedno od najvećih turskih jezera. Sunce zalazi iza ogromnih planina čiji su masivi tako veliki da se čine ravni – gotovo sve oko mene je horizontalno. Toliko veliko i tiho. Tačno na pola jezera je granica između Adiyamana i Şanlıurfe. Dve pokrajine, udružene lokalne samouprave jednako teško pogođene zemljotresom su usred izgradnje i obnove izdvojile novac za bijenalnu izložbu umetnosti koja se bavi land artom. Mislila sam da je neka šala kada sam pozvana da idem na Bijenale zemlje i reka, to zaista zvuči nerealno.
Čamac plovi apsolutno mirnom površinom jezera. Kada se pogleda dole – jezero je kristalno čisto. Na površini izgleda potpuno crno i u kontrastu sa okolnim pustinjskim pastelima, neba i planina rozikastih od sunca koje zalazi. Veći deo jezera prekriva senka, jer sunce zalazi iza planina. Čamac se zaustavio i mali skup posetilaca izlazi. Na jednom kraju ostrva od još zagrejanog kamena stoji nešto nalik na umetničku instalaciju. Ne znam zašto, ali na umu su mi Mali Brioni i sitan beo kamen, stari rudnici i nakalemljeni teatar Uliks i skele. Na vrhu ostrva nalazi se nešto što još ne mogu da razaznam – nalik pozornici, metalna bina koja odudara od poludivljeg terena.
Kamen i zemlja
Hodajući kamenjem, tu i tamo ispresecanim pustinskim biljkama i rupčagama polako počinjem da uočavam ostale umetničke radove koji me jedan za drugim vode gore. Naposletku primećujem da je i celo ostrvo uređeno, samo se isprva ne vidi da su kamene terase kojima se penjem kaskade i nisam naprasno postala spretnija, samo je toliko blago uređen pejzaž da liči na divljinu. Zastajkujem pored umetničkih radova i čitam njihove legende.
Reflective Journey – Shirin Abedinirad
Shirin Abedinirad je iranska umetnica koja je na vrhu ostrva napravila prostornu instalaciju koja uključuje troja vrata koja su pronađena u ruševinama zemljotresa u Adiyamanu i tri staklena panela u kojima se ogleda okolna priroda. Metafora otpora i prilagodljivosti čitavih regiona Adiyamana i Şanlıurfe koji u istoj godini posle zemljotresa stvaraju bijenalnu izložbu sa desetinama radova međunarodnih umetnika na mestima od posebnog istorijskog i kulturalnog značaja kao što su Ataturkova brana na Eufratu, Karakuş Tumulus, Cendere most, ili vrh planine Nemrut.
Umetnost je lepa ribareva kći
Ribari koji nas voze na ostrva ponosno objašnjavaju radove u čijem izlaganju učestvuju. Do sada su ispratili hiljade turista. Jedan od njih, Mustafa stoji pored jednog rada, popravlja ga – ispravlja i grli ga. Tek tada obraćam pažnju na rad koji liči na pojas za spasavanje ali umesto da je ispunjen vazduhom – izliven u betonu. Na obaveštenju stoji “Samo za izbeglice”. U nastavku su izneti detalji IOM o izbegličkoj krizi i nekoliko pitanja.
Od momenta kada odluče da stignu u željenu zemlju, da li su izbeglice tretirane kao ljudska bića na dugom, teškom, opasnom i zahtevnom putovanju? Da li pojas za spasavanje štiti izbeglica pri dolasku ili se izbeglice dave na drugi način? (Zaid Saad, bagdadski umetnik)
Izgubljena bez prevoda
Na samo nekoliko kilometara odatle su Kobanî, Aleppo – severno je Ukrajina a južno pojas Gaze i Zapadna Obala. Rat, reklo bi se, svuda. Oko mene su ljudi iz država srednje Azije, svako sa svakim ima poneki zajednički jezik, sem mene. Mislim kako mi Engleski ništa ne znači i kako ne znam da kažem Hvala na turskom pa neprekidno govorim Thank you, potpuno nesvesna da je to isto kao da nisam rekla ništa. Juče sam sedela i učila o kavkaskim jezicima ali nisam i ne znam ništa na turskom. Tačnije ništa sem nekoliko hiljada reči koje su turske pozajmljenice – čorba, patlidžan, čaj i ne znače mi ništa sad.
Izgubljeno i ne još nađeno
Juče sam bila tako nesvesna da ću danas izgubiti sve stvari koje sam ponela, da ću se na planinu Nemrut penjati obučena u sve što imam jedno preko drugog, da ću zalazak sunca dočekati na vodi pored plutajućeg umetničkog rada japanske umetnice Mariko Hori. Sve će mi to ispričati ribari iz okolnog sela, usput do izložbe na otvorenom sretaću staza koza i ogromne pse nalik šarplanincima koji se maze. Zdravicu će držati zamenik predsednika opštine Kahta a nazdraviću ljutim sokom od fermentisane crvene šagarepe i rotkve. Ići ću u poljski vece i doći ću u sobu da napišem kolumnu potpuno sluđena od svega što sam videla.
Finansijski sektor i biznisi
Finansijski sektor i biznisi moraju da napuste svoje mehure znanja i vrednost u kojima oni samoreferencijalno pokušavaju da se bave pitanjima životne sredine koja su određena sumnjivim kvantitativnim modelima rizika, impulsom za kratkoročni monetarni povrat kapitala i konstantnu potragu za visokim direktorskim platama. Konverzacije i dijalog sa umetnicima, naučnicima iz humanistike, aktivistima su važni isto kao i finansije i biznisi koji se organizuju oko institucionalnih okvira kao što su životna sredina, društvo i upravljanje. (Ismail Erturk, uvodni tekst prve izložbe Land and River Art Biennial, Commagene LAR)
Ništa nije onako kako nam se čini
Kao da me je udario grom. Kada sam 2003. mami kukala kako neću moći da budem s nekim dečkom ako on ne razume umetnost – nisam mislila na to da će umetnost 2023 tačnije i bolje da opiše društvo nego ekonomija ili humanistika kojima je to osnovna delatnost.
Kada sam pisala o tome koliko su me radovi savremenih umetnica promenili i kada sam na vođenjima Oktobarskog salona govorila da je lako razumeti savremenu umetnost jer se ona bavi istim problemima koje i mi vidimo. Isto – nisam se ovome nadala.
Nisam ni juče mogla da poverujem da je Zavod za zaštitu kulturne baštine jedne pokrajine u jugoistočnoj Turskoj u stanju da pobedi hotel, nezajažljivu strast za profitom. Danas sam to videla svojim očima. Na stolu je salata od šarene rotkve i mirisnog bilja, listova nane. Posle večere se jede suvo grožđe, presovani sok od gožđa sa susamom. Tu je i beli nar – nisam znala da postoji, a danas sam ga probala.
Rušenje može da bude na strani naroda – ne mora to uvek biti nekrofilni spektakl nad kojim se zgražava ceo svet. Postoje ekonomisti koji čitaju filozofe, slušaju umetnike, postoje političari koji se bave zaštitom kulturnih dobara. Postoji narod koji grli umetnost, i umetnost koja je neodvojiva od prirode. Postoji život posle katastrofe. Znam da to nije puno, ali meni je nada.
Fotografija: Michele Blackwell on Unsplash
