Ne verujem da je tradicija nešto propisano. Volim da mislim da je svako od nas ima pravo na svoju tradiciju. Proslava nove godine u kući uz igru i okićene ukućane. Zajedničko čitanje poezije. Nedeljni odlazak u šetnju. Spavanje posle posla. Čak i ja kad kažem tradicija pomislim isto na hranu. Danas je Božić a ja nemam nikakvu posebnu tradiciju za verske praznike. Jednostavno ih nismo proslavljali. Naši dani su bili naši rođendani, dani diplomiranja, dani početka zabavljanja, dani ljubavi.
Tradicionalno, nijedna žena sa ženske strane nije znala da kuva.
Jela sam sve, zato što sam morala, ali volela sam da jedem samo knedle sa šljivama. Knedle sa šljivama su jedina radost u kuhinji tokom mog detinjstva. Nekad petkom, kad je kuvala pasulj, ili nedeljom kada je rinflajš plivao u crvenom sosu, baba bi spremila i knedle sa šljivama za mene.
Možda je znala samo Marija po kojoj nosim ime. Ili njena majka, ali njih ne znam. Marija je bila siroče. Posle udesa u kom su joj umrla oba roditelja, Mariju i njene sestre razvlačile su od Karlovca do Splita i Beograda brojne tete i ostareli deda. Imam jednu fotografiju na kojoj je taj crni i strogi pop, nežan prema puno ženske unučadi. Školu je završila u Zagrebu, i u spomenar su joj se upisale drugarice, to sam videla. Imala je vrlo lep rukopis i srčanu manu, zbog koje su joj rekli da je bolje da nikad ne rodi. Zaposlila se ko učiteljica. Rodila je četvoro.
Kad je počeo rat, spakovala je sve u krute kofere. Donela je jednu plišanu kutiju za nakit, srolala jednu veliku sliku i zajedno sa svojim pretučenim učiteljem i tom sitnom decom došla vozom do Rume. Za vreme rata radila je kao prevoditeljka u Crvenom krstu i posle dobila službu u mojoj osnovnoj školi. Milan je posle umro od tog prebijanja, jer tad nije bilo dijalize. Umro je i sin, dobio je tifus u logoru. Zlonamerne tete sa očeve strane, šaputale su da se ubio, jer nije mogao da podnese.
Marija kažu posle nije pevala i nije sela na voz. A imala je lep glas, bolestan kuk i znala je da kuva. Pravila švapska jela sumnjivo transkribovanih imena kao što su kitnikez i grancle, tašci i rinflajš i znala je po legendi sva jela koja se mogu znati. To verujem, al to nisam doživela. Nemam ništa od toga.
Babinu kuhinju sam odlično zapamtila.
Svega par jela i to vrlo prosečnih. Pasulj je bio odvratan, sirotinjski klot, ili s mesom, bez ijedne šargarepe ili nečeg. Mramorne kocke imale su tako lepo ime. U stvarnosti to je bila neka mešavina patišpanje sa kakaom. Dok je ribu valjala u kukuruzno brašno, zamišljala sam Amur ne kao ribu, već ko reku u Rusiji koju je samo baba videla. Uz ribu je spremala krompir salatu, treskajući šerpu da se promešaju ulje i sirće. Stalno je govorila kako tako tresu kačamak u njenom rodnom kraju. Kačamak naprimer nikad nije skuvala a ni tresla. Nedeljom je u loncu plivalo juneće meso, sa komadima šargarepe i krompira, a služila ga je uz crveni sos od paradajza, kiseo i sladak toliko da ti se povraća.
Sarma se razvijala pri sipanju, a punjene tikvice su bile meke toliko da ih tupa kašika raspori kao skalpel. Punjene paprike i uštirkana posteljina nas je čekala kad god se vratimo s mora, i nisam mogla da se odlučim šta mi je bilo strašnije od to dvoje. Pričala mi je sto puta, dok sam sedela u kuhinji, kako je nekad znala da kuva, kako je vezla i štrikala, kako je svirala violinu i vodila hor. Mislila sam da sigurno laže, jer ja to nikad nisam videla.
Imala je uzrečicu “Dok je bila žensko”, a ja sam se tome smejala. Sa četrdeset i nešto, izvadili su joj matericu i jajnike, deda joj je kupio kartu za Rusiju i uplatio im tri obroka kod jedne žene. I tako je ostalo posle, ona je putovala i išla na književne večeri, vodila precizno evidenciju svih troškova, kinđurila se i frizirala, al kuvala nije. Zvali su je gospođa Seka i govorili kako je prava dama. Nije znala ni sat da navije. Kaže da je sve zaboravila, a ja sam mislila da mi se ruga i da garant nije znala ni pre.
Ali knedle, knedle su bile bogovske.
Bila je to prvo gomilica brašna, na kojoj se sijalo jedno jaje. Onda mi je davala jedan po jedan krompir i ja sam ih gnječila, posebno uživajući kad jajetu pukne ona opna i kad se razlije. U to smo valjale šljive, koje su bile puno manje nego sad, jer smo uvek napravile po šezdeset knedli, trideset za odmah, i još trideset za zamrzivač. Posle je kuvala knedle, a ja sam navijala da ni jedna ne pukne, jer ako pukne izaći će sve ono lepo iz nje.
Pržila je prezlu sama u maloj kuhinjici, i to nikad nisam videla. Knedle bi se samo odjednom pokazale predamnom kao savršena piramida i dugo sam većala koju da uzmem, jer nisam znala koju bih pre. Jedina radost vezana za kuhinju iz detinjstva, bilo je kad viljuškom prođem kroz vruću knedlu i kad se predamnom otvori ljubičasto roze sadržaj. Boju unutrašnjosti knedle znam bolje nego boje svih haljina koje sam ikad kupila. To je jedino jelo koje sam ikada stvarno želela da jedem, da kuvam i kad bih mogla zapisala bih recept knedli sa šljivama i poslala u svemir.
Naravno da nikad nisam zapisala recept knedli sa šljivama.
Mislila sam da su sve knedle sa šljivama iste, ako ne i bolje od knedli moje babe. Kako sam se grozno prevarila. Druge knedle su bile hladne, sa grizom ili cimetom, bile su velike i suve, sa nekim ružnim mrtvačkim bojama unutra. Neke su imale presečene šljive pa nije bilo soka. Neko bi pravio čak sa suvim šljivama ili džemom. Nisam ih jela, a nisam ni probala da ih pravim.
Kad su mi javili da je umrla, prvo nisam osetila ništa.
Sedela sam na krevetu i tupo gledala ispred sebe pokušavajući da se setim svega što bih mogla da žalim. Zagrljaj. Setila sam se nekog ljubičastog angorskog džempera i kako mi glava neograničeno tone u njega. Džombasti nakit koji je nosila utiskuje mi se u facu od toga zagrljaja. Bode me i njen špicasti brushalter koji sam posle puno godina pokušavala da kupim, samo da vidim da li mogu da se obučem kao baba.
U haltere, sa svilenim čarapama, uz brushalter i preko svileni kombinezon. Po kući kućna haljina od teške svile, a u grad bluza, suknja i nakit. Uvek je izgledala i mirisala kao veoma ženstvena, dostojanstvena žena, pomalo stroga, uvek nežna.
Laka na suzama.
Setila sam se stana, gomile njenih haljina, odvratnih smeđih boja nameštaja, izlizanog tepiha, mesinganih ramova u vitrini i starih tapeta. Gomile raznih vrsta vaza i ukrasnog posuđa u kome stoje sitnurije – čini mi se da i one mirišu. Stan će sutra za vreme sahrane biti ispunjen gomilom ljudi iz grada, njenim učenicima i rođacima sa sela. Mirisom grobljanskog cveća i metalnim poslužavnicima za slatko sa miljeom. Njena slika biće u crnom ramu sa satenskom crnom trakom u uglu. Uvek se slikala bez naočara. I ja se uvek slikam bez naočara.
U virtuelnoj turi kroz standošla sam i do zamrzivača u predsoblju i otvorila ga. U njemu sam, među kesama sa sitnim komadićima kartona, ispisanim njenim rukopisom, videla i knedle. Bibliotekatski zavedeno pisalo je: “knedle sa šljivama, novembar 2007” kao da ona nije bila jedina koja će ih izvaditi iz kese, i za vikend ako dođem, skuvati i uvaljati u prezle, šepajući zatvorena u minijaturnoj kuhinji. Tad sam počela da plačem. Jebeš život, kad te nadžive i knedle iz zamrzivača.
Sigurno je neurotično, ali nisam probala tuđe knedle.
Uredno sam ponavljala okolo kako je to moje omiljeno jelo. To sam valjda tako obeležavala tradiciju, ili da se sećam onih knedli, ko da moja baba živi u knedlama božemeoprosti – sa sve onim angorskim džemperom što miriše na naftalin i težak parfem, sa sve brošom i trajnom frizurom u boji lešnika. Verovatno sam čuvala knedle, jer su one jedini trag da je moja baba nekad bila žensko (i da je neko u mojoj kući neko znao nešto perfektno da skuva).
Prošlo je utom i deset godina kako nisam jela knedle. Na mom stolu stajala je gomilica šljiva, koje samo što ne propadnu, jer šljivu niko ne jede posle ručka ili od nje napravi smootie za doručak. I ja rešim da napravim knedle. I bile su okej, skoro iste ko njene, malo veće, savršeno okrugle sa onom prelepom suštinom unutra. Bile su savršene, sem dela sa prezlama. To nikad nisam ni videla kako se radi.
Fotografija: Kier in Sight Archives on Unsplash
