Tri filma je rubrika koja pripada drugde. Danas baš jedino mogu da pišem o filmu. Svom običaju da gledam iste filmove i više puta. Nedavno sam se preko jednog sajta za profesionalce u filmskoj industriji povezala na portal na kome je moguće gledati svaki film sa bilo kog festivala u svetu – ali samo jednom.
Umesto da se oduševim i pogledam milion filmova, desilo se suprotno. Gledala sam filmove za koje mislim da se nikom od mojih prijatelja ne bi svideli, ili one koje su već gledali. Sve omiljene filmove želela sam da podelim sa drugima. I onda ih nisam ni stigla pogledati pre nego što se festival završi. Priličan neuspeh.
Zašto gledam filmove više puta
Kada razmišljam o tome zašto gledam filmove više puta – ne mistifikujem taj običaj. Volim sigurnost koju mi pruža dobar ili lep film. Isto tako je i sa knjigama, pričama, pesmama ili pozorišnim predstavama. Čak i sa parfemima. Znam da nešto volim i onda idem pravo tamo. Čini mi se da me lepota uteši. Ali da se vratim na filmove.
Verovatno svi znaju – ko ne zna, evo da sazna, moj doktorat se bavi filmom. Pišem o politikama filmske reprezentacije Holokausta. Mračna tema, posvećena najvećem zločinu na svetu – zločinu genocida. Ovu temu sam izabrala zato što je važna, ne zato što mi je lepo time da se bavim. Na isti način biram i svoje druge poslove, zažmurim i zaronim – bavim se nasiljem prema ženama, javnim zdravljem i promenom ponašanja u vezi sa seksualno prenosivim bolestima. Svako ko misli da je to ispunjavajuće greši. To je deo gde se trošim.
Nedavno me je urednica pitala šta mislim o Bergmanu.
I za trenutak sam zastala. Postoje ti ljudi koji su uspeli da stvaraju umetnost i barataju lepotom istovremeno baveći se užasno bolnim i strašnim temama. Oni se nalaze potpuno izvan mog sveta. Možda je na neki način za mene lepota u svom najklasičnijem poimanju sklada i vrednosti potpuno odvojena od tema kojima se bavim i kojim smatram da umetnost treba da se bavi. Svoj posao gledam kao rudnik u koji idem a onda dođem kući i pustim vodu da teče u kadu, upalim mirisne sveće i ponesem kindl grickalice i muziku da mi bude lepo. Tad naravno ne gledam Bergmana, Linča, ne mogu da podnesem nikakvu predivnu zamku. Radije uključim neki belgijski, turski, italijanski, rumunski ili gruzijski film posle koga se osećam dobro. Obožavam tu oznaku za filmove feel-good. To su filmovi koje privatno volim da gledam – kojim se hranim, kao kokicama.
Želela bih da pišem o tri filma
Znam da ih ljudi bez moje preporuke neće tako puno gledati jer im servisi neće ponuditi više puta. Stoga mogu bar da pokušam.
Glumac, reci nešto smešno > Baviš se filmom, aj daj neki za gledanje
Tačno 2015. godine, u Puli je započeo je sa radom Kino Katarina, aktivistički bioskop koji je do sada prikazao preko dvadeset filmova uz organizovane razgovore i diskusije, nekad prave žurke. Iako sam od same ideje bila uključena u nastanak bioskopa, kada sam bila pozvana da predložim film našla sam se u zabuni. Nisam od onih naučnica koje nisu svesne da je njihova tema proučavanja potpuni conversation killer.
Teško da imam neki film iz doktorata koji bih mogla da preporučim za gledanje kraj mora.
Isto tako od mene se ne očekuje da predložim nešto od istorije filma ili bioskopski hit. Znanje o filmu me obavezuje. I eto problema. Koji je to film pogodan za letnju noć, koji nas neće ubiti u pojam, smoriti i ukočiti? (većina filmova koje obožavam su spori i time dosadni nepoznatim ljudima, za neke je potrebno predznanje, neki su eksperimentalni, neki od mojih omiljenih filmova traju i po 9 sati)… Otprilike osećala sam se kao izvođačica elektronske muzike kad bi je pozvali da pušta muziku na svadbi najboljeg druga – negde gde zaista želiš da se uklopiš, ali i budeš ono što jesi. Pitanje svih pitanja.
Prva priča o filmu zove se Kino Katarina
Moja diplomatska pobeda bez imalo kompromisa sa kvalitetom bio je Mustang (2015) Deniz Gamze Ergüven. Nazvala sam ga “politični odgovor trećeg svijeta na baladu o osobnim slobodama Sofije Coppole”. Da se razumemo, ja obožavam svaki film Sofije Copolle. Ipak izabrala sam da umesto anemičnih belih tumblr djevojčica iz Virgin Suicides, zajedno gledamo pet sestara bez roditelja koje žive u neimenovanoj pripizdini “na hiljadu kilometara od Istanbula”.
Sve počinje kao u pravom coming of age filmu, mom zauvek omiljenom žanru. Za vreme raspusta početkom bezbrižnog i sanjivog ljeta, Lale i njene četiri sestre se na povratku iz škole igraju sa dečacima na plaži. Njihov bezazleni nestašluk izaziva porodični skandal neviđenih razmera i kako bi se očuvala njihova čast, devojčice postaju zatvorenice u kući novog staratelja. U “fabrici za udaju”, sestre se suočavaju s novim životom – prekidaju školu i pripremaju se za ugovorene brakove učeći da rade u kući, šiju i kuvaju. Svaka na svoj način, one se bore za svoje izbore u svetu koji je za njih i doslovno omeđen zidovima.
Ovo ostvarenje francuske rediteljke turskog porekla Deniz Gamze Ergüven (scenario Alice Winocour) premijerno je prikazano u Cannesu 2015. Zatim je izabrano za francuskog kandidata za Oscara i Zlatni globus 2016. U toku snimanja filma, rediteljka je ostala u drugom stanju i produkcijska kuća joj je otkazala ugovor. Zvuči poznato? Budući da živi i budno promišlja iskustvo žene Ergüven je režirala hrabre, blistavo inteligentne i nepokolebljive ženske likove što je i dalje retkost u današnjoj kinematografiji. Ali idemo dalje.
Druga priča o filmu zove se Srce Sarajeva
Ove godine sam bila izveštačica sa Sarajevo Film Festivala, što je veoma stresan i težak posao koji ostavlja malo vremena za uživanje. Prvi dan sam se sa koleginicama iz celog regiona tiskala satima na crvenom tepihu da bismo nacedile dve tri izjave od A list selebritija. Sve što inače jesmo Monika, Vildana, Šejla i ja nije bitno kad nailazi neko koga svako na Balkanu zna. Posle nekog vremena postane svejedno. Da li će doći Met Dejmon ili sveti Petar više je nevažno ako imamo dovoljno materijala za tekst, ako smo zakazale intervju, ako… Ipak, ostalo je taman toliko vremena da udovoljimo svojoj želji za lepotom.
Da hodamo sporo na štiklama, grlimo se sa drugaricama i pogledamo poneki film.
Prošetamo na crvenom tepihu na premijerama koje nam znače i nazdravimo penušavcem sa umetnicima koje cenimo, bez mikrofona i bez svetala.
Počeću od kraja.
Kada se ekran zamračio usledio je aplauz koji je trajao pet pa deset minuta. Cela sala je ustala, frenetično aplaudirajući a negde u sredini dalje od sedmog reda u kome sedi žiri i kritika stajale su rediteljka i glavna glumica. Neko je viknuo da je Eka Chavleishvili koja tumači glavnu ulogu upravo prvi put pogledala flm. Njeno lice je kao i mnogim drugim ženama iz publike, bilo obliveno suzama koje su uz široki osmeh i crveni ruž davale vrlo nejasnu a čestu sliku. Ipak, svima nam je bilo jasno – ona je jedna od nas koje ne znamo šta bismo pre.
Film o kome pišem je Kos kos kupina (Blackbird Blackbird Blackberry) gruzijske rediteljke Elene Naveriani. Premijerno prikazan u Cannesu 2023. godine u selekciji Directors’ Fortnight. Nastao je prema istoimenoj knjizi koju je napisala savremena gruzijska književnica Tamta Melashvili.
Knjiga počinje ovako
Iako sam jednom nogom u grobu i krv mi teče kao izvor posle suše, moji jajnici još bole pre početka menstruacije, isto kao kad sam bila mala. To me je probudilo jutros. Ali znam da je rano i da neće početi danas možda će sutra ili prekosutra. Oboriće me s nogu, ali danas je samo upozorenje; telo mi govori da ustanem sad dok još imam malo energije. I kako je bolje da ustanem sad, ustajem. Moja lenjost posustaje.
Bolje da uradim sve danas. Zašto? Zato što je ruka žene koja ima menstruaciju beskorisna: šta god da dodirne pretvara se u prah i nestaje. Žena s menstruacijom ne bi trebalo da radi jer će njen rad odneti vetar. Tako kažu. I to je nešto u su nas sve ubedili – i to ne muškarci, nego iscrpljene žene kako bi uživale u dva tri dana odmora svakog meseca, bez uobičajenih kućnih poslova. (odlomak iz romana Kos kos kupina Tamte Melashvili)
A svo vreme gledanja filma, i kad bih zadrhtala od suza i kad bih se glasno smejala ili aplaudirala razmišljala sam o svojoj nani i svim ženama različith tela, njihovoj mekoj koži i ljubavi koju emituju. Da, možda moja generacija uplaćuje pilates, trči maratone i cedi sokove ali još uvek nismo poremetile umom da uskratimo ljubav ženama i muškarcima oko sebe – zato što nemaju idealno telo. Dok ovo pišem još mi je i strašnije, kao da neko treba da nas uči tome koliko je ljubav kategorija odvojena od fizičkog izgleda.
Kad flmski kritičar iz Kana kaže kako Eka ima budne oči Bette Davis to još uvek znači da je nekog ko nam je izvanredan potrebno uporediti sa standardom Holivuda. Ali mi možemo svakog dana da se setimo stomaka naših baka na kojima smo spavale, grudi majke i mirisa džempera u kojima smo gnjurile osećajući nepomućenu sreću.
Treća i poslednja priča o filmu zove se Zidanje Valdanosa
Treći i poslednji film o kome sam poželela da pišem dolazi u sasvim neobičnom trenutku. Zapravo dok sam sedela na podu slušajući iskusne diplomate i manje iskusne brilijantne studentkinje Kosova i Srbije na akademiji dijaloga u Makedoniji. Pažnju su mi privukle dve žene koje su zajedno ušle. Prva je slovenska frministkinja Sonja Lokar u sedamdestim obučena u ljubičasto tako da je svi primetimo, i žena koju do tada nisam znala u blistavo crvenom trenču i čizmicama kakve često nose umetnice. Nisam je poznavala do tad.
Gledajući program događaja pogađala sam ko li ona može biti. I pogodila sam. Kaltrina Krasniqi je jedna od sagovornica u dijalogu na kome učestvujem. Za manje od sat vremena na bini smo sedele nas četiri, govoreći o aktivizmu. Od naših nežnih pastelnih tonova odudarao je crveni mantil Kaltrine, kosovske rediteljke. Pričala je tako razložno kao da raspoređuje reči na policu pa ih onda polira. U razgovoru je uzimala gotovo dvostruko vremena od drugih sagovornica. (Mene je teško nadgovoriti)
A mi smo je slušali hipnotisani njenom energijom.
U sred reči, kada je pokušala da predstavi svoj film Vera sanja more, prekinula ju je jedna od dvadesetčetiri devojčice koje su nas slušale.
– Izvinite moram da kažem. Taj film sam pogledala na nagovor svoje drugarice. Mora da ga pogleda svaka žena. Žao mi je što u toku odrastanja nismo gledale više takvih filmova, nismo ni znale da postoje. Svi, apsolutno svi morate da pogledate ovaj film.
Devojčica iz publike je bila još određenija. Morate!
U našim srcima je posejala ono osećanje koje smo sve imale čitajući i gledajući legendarna dela. O svemu što smo pričale nema veze, ali zapamtila sam što je Kaltrina otela svoj flm od montažera. Jednostavno u prvom montažnom krugu nije joj se svideo. Nije znala zašto i nije ga osećala svojim. Kao da muški montažeri ne mogu dugo da podnesu stariju ženu u kadru, rekla je. (Prva asocijacija mi je bila da pogledam ko je montirao Elenin film, ali nisam to učinila.) Kao hipnotisana sam nastavila da slušam kako joj je montiranje u doba korone donelo poznanstvo sa mnogim profesionalcima iz filmske industrije, kritike, savete i ulaznicu za festival u Veneciji, na kome je film premijerno i prikazan 2021. godine.
U prvoj pauzi sam prestala da pratim program i otišla da gledam film.
Moja potraga nije bila uspešna. Drugarica je našla film na HBO i odlazak iz Makedonije uz veliko kašnjenje na aerodromu smo provele gledajući Vera sanja more. Pomislila sam kako bi dobro bilo da ga vide žene iz Kolubarskog okruga koje imaju kampanju pravne pomoći za žene koje žele da ostvare pravo na svoje nasleđe. Pomislila sam na nedavni napad na severu Kosova i kako diplomatski govorimo samo Beograd i Priština da nikog ne naljutimo, iako znamo da žene na selu žive i van Beograda i van Prištine. Mislila sam na šamare koji patriote dele u svojim porodicama na svim zaraćenim stranama. I mnoge mame koje nisu videle more. O tome sam mislila.
U filmu ima jedna legenda:
(Mislim da će je sve čitateljke prepoznati, kao najveći horor našeg detinjstva)
Na vrhu brda Valdanos, trojica braće su gradila tvrđavu. Ali most kjoji su gradili tokom dana noću bi se srušio. Onda dođpše mudraci. Kako se zid ne bi srušio morate da žrtvojete ženu koja donosi doručak i zakopate je živu u zidu u mostu. Samo tako će most ostati da stoji. Ostavi mi desno rane napolju kako bih mogla da milujem sina. Ostavi moju desnu dojku napolju kako bih mogla da ga hranim. Ostavi mi desno oko napolju kako bih gledala kako raste.
Toliko zajedničko da boli
Iza onih uobičajenih balkanskih prepucavanja Čija je ova pesma? jedino što bih mogla da kažem jeste da je nažalost naša. I to isto koliko je albanska, kosovska, i crnogorska i srpska. Čak šumadijska verovatno isto koliko i valjevska i šabačka. Naša je i prisutna je kako god da pokušam da suzim svoj identitet. A to su isto rekle i žene u Danskoj. Isto tako je Virdžinija Vulf rekla:
“Kao žena, ja nemam zemlju. Kao žena, ja ne želim zemlju. Kao ženi, moja zemlja je čitav svet?”
Na svu sreću eto imamo barem pismo… i film
Danas eto možemo deliti isto što nas pritiska i isto što nas zasmejava i raduje. Nekad film pruži feel-good osećanje, nekad uspe samo da nas razreši okova, nekad oba. U poslednjem redu poklanjam deo dijaloga koji je napisala Doruntina Basha za film Vera sanja more: (a naučile smo da Vera na albanskom znači leto)
– Nije na tebi da čuvaš nečiju čast ili uspomenu na njega. Ni njegovu ni ničiju.
…
kad prevodim sama volim da pružim i original na uvid, za sve bolje od mene:
Well, although I‘ve one foot in the grave and my blood drains like a spring after a drought, my ovaries still ache before my period begins, just as they used to when I was a girl. That’s what woke me this morning. But I know it’s a bit early and won’t start today, perhaps it’ll be tomorrow or the day after. It’ll knock me off my feet, but today it is just a warning; my body telling me to get up now while I still have some energy. And since it’s better to get up now, I do. My laziness subsides.
I’d better do everything today. Why? Because a menstruating woman’s hand is useless: whatever she touches turns to ash and disintegrates. A menstruating woman shouldn’t work because her work will be blown away by the wind. That’s what they say. And that’s what everyone is made to believe —not by the men, mind you, but by exhausted women so they can enjoy two or three days rest each month without the usual housework.
Blackbird Blackbird Blackberry, Tamta Melashvili (Translated by Maya Kiasashvili. Edited by Stephen Whittle)
Fotografija: elena koycheva on Unsplash
