Drugarice nemaju savet za sve. Neki se saveti, reči, tragovi pojave niotkud.
Puno je ljudi ovdje pametno za razliku od drugih mjesta na otocima.
Šta ako postoje urođenosti. Razmišljam to dok gledam slike moje nane Dragice. Lucija kaže Tvoja nona je bila prelijepa. Njena lepota mi je nekako uvek bila u izmaglici. Za nanu nikad ne bih rekla da je bila lepa. Prvo je se sećam kroz priliku žene sa maramom, onda bez. Sećam se njenih pefektno serviranih obroka, sećam se peškira u raznim bojama, gela za tuširanje sa mirisom Jadrana.
Mala kuća u kojoj sam morala da se saginjem prolazeći kroz štokove. Sama nana bila je visoka, gotovo groteskno veća od drugih žena koje su u kuću dolazile da sede pored šporeta, na kome je kuvala kompot i služila im kafu iz malih porcelanskih šolja. Imala je preko sto kilograma i nosila je pojas steznik. Njena ogromna kilaža bila je neka vrsta invaliditeta.
Ipak, ona se kretala hitro i brzo, bila je stroga i ponekad nežna. Pred smrt dala mi je pedeset evra da kupim nešto sebi, nešto što ću pamtiti. Kupila sam tri knjige. Gledam njene slike iz mladosti i istinski je bila lepa. Ona je lepa, pa sam i ja lepa eto. Tako bi izgledala zašećerena verzija. Takve isprazne priče ljudi pišu o babama koje slabo znaju i sa kojima su razmenili tek po par reči uz zajedničke obroke. Baba kojoj vidiš dupe da viri iz kuhinje.
Tako počinje svaki film
Pre nekoliko dana stigli su papiri o njenoj imovini u rodnom selu na ostrvu Cres. Selo Grmov je malo i pusto selo na južnoj strani Vranskog jezera. To jezero je jedino jezero sa pitkom vodom na Kvarnerskom otočju i njegova vrednost je stoga neprocenjiva. Nikad nije ohrabrivano naseljavanje ljudi u okolini jer bi ljudski život i ponašanje ugrozilo izvor života. U selu danas živi četiri osobe, prema popisu dve. Postoji crkva Gospe od zdravlja i desetak kuća.
Postoje rezervati zaštićenih vrsta, u blizini su pećine i kraške uvale. Nanin brat Viktor, bio je zgodni i voljeni gradonačelnik Cresa i Lošinja, koji je meštane angažovao da istraže prirodu. Sestri je slao slike svojih ekspedicija u špilje i polja kraj jezera.
Strašne priče
Plašile su me njene priče i pesme. Sada ne mogu da se setim ni jedne. Zanimljivo je kako se priče pričanjem deformišu. Priča o dve kamene sestre pod vodom Vranskog jezera. Tek nedavno sam našla verziju koju mi je ona pričala a koja nije sačuvana u javnom predanju. Verzija uz koju sam odrastala je pomalo slična Orfeju i Euridici, i nalik na francusku seriju Les Revenants, tačnije još je očajnija.
Priča je o bezgraničnoj ljubavi siromašne sestre prema bogatoj i zloj, ljubavi i brizi koja je toliko strašna da zbog nje sestra i njenih petoro dece izgube život. Tragika te priče, činila je da je slušamo hiljadu i hiljadu puta u nadi da će kraj za dobru sestru biti bolji. Taj, bolji kraj neko se setio da zapiše i sada priča kruži okolo sa srećnim krajem, ali ponekad još u noćnim morama tačno se setim scene oluje. Kroz biblijsku oluju se prognana i spašena sestra okrene da još jednom vidi i da možda spasi svoju naopaku sestru i tu se skameni i propadne u provaliju iz koje nastaje Vrana.
Sve detalje i varijetete priče, pronašla sam u jednom etnološko-antropološkom radu. Možda se može na puno drugih načina pristupiti tom mitskom okretanju unazad uprkos strogim proročkim rečima „ne smeš gledati iza sebe“. Psihoanalitička teorija bi verovatno rekla kako je zapravo sve drugačije od onoga što nam se čini.
Evo te priče
Petra Vodarić i Usmeni oblici otoka Cresa
„Ki ce ima toh ne da,
a ki nima toh bi dal.“
Ljepši kraj
Ni kad se setim priča iz detinjstva ne mogu bez malo teorije. Šta ako „dobru“ sestru da se okrene ne nagoni briga, već osećaj krivice i teret mazohističkog saučesništva u zlostavljanju koje je trpela i „izjednačavala“ potkradanjem bogate sestre. Da li bi dobra sestra bila dobra da je mogla da se okrene i ode? Nemoguće je relativizovati koncept dobra i zla ali današnja bi pouka možda bila kao Kvaka 22 ili nešto u vezi sa teretom nametnute krivice pri svakom prekoračenju unutar klasne i drugih vrsta borbe protiv ugnjetača.
Koja god bila pozadina (antička, biblijska ili paganska) magija ove priče jeste u tome da tera mozak da neprekidno šlajfuje pokušavajući da razume zašto su obe sestre skamenjene i zašto postoji lakanovski paradoks ovozemaljskog života o kome i Vodarić piše navodeći duhovitu pesmicu „Ko ima ne da, a ko nema dao bi“. Možda je nesrećni kraj bliži životu i bliži da kroz beskrajna ponavljanja besmisla trigeruje našu potrebu da unutar života ispravimo tu krivicu i osmislimo bolje. Da grešimo. Grešimo više, drugačije. Da tražimo smisao. I ne prihvatamo olako svaki kraj.
Bedtime stories
Izvesno strana, atmosfera naninih priča miriše na čisto. Šuškanje njene bele haljine za pričest i sankanje na borovim iglicama. Velika betonska cisterna za vodu u selu i nešto strašno što se tu desilo. Deca se prvo smeju a onda prestaju da se smeju i počinju da vrište. Užasne užasne zime na ostrvu, miris jagnjetine i sira. Priče o onima koji stalno negde odlaze. Putni kovčezi spremni za odlazak. I pokloni od tih što su tamo, u Njujorku ili jugu Argentine.
Srebrenina i glad, pusto pusto polje obraslo suvim bodljikavim žbunjem. Suvo i oštro poput žice. Tokom popodnevnog odmora, na beloj uštirkanoj posteljini, dok tonem u san, u trenutku kad sam najranjivija nana bi prelazila na talijanski. Dovoljno je da pomalo zatvorim oči i čujem njen glas i pesmu. Pesma je o nekoj devojci koja voli i čeka, toliko čeka da umire, ona stalno nešto čeka, nešto odbija, pesma se ponavlja, prvo zbilja onda u snu. Zaspim i kada se probudim kao da se ništa nije desilo. Vreme je za ručak i žena koja je do tada mirisala na vetar s Jadrana i suv vazduh otoka, ponovo miriše na belu pileću čorbu i listove sveže zelene salate servirane u maloj činijici kraj tanjira.
Priče koje se dešavaju zimi su strašne
Jednom smo sedele za stolom, bila je zima. Ni u Srbiji zime nisu prelepe. Ali možda postoji taj utisak da će neko i bez preke potrebe zakucati na vrata. Nema slobode vetra da zavija sablasno, zbunjeno duva među kućama gubi se i pripitomi. Nona se udala za nekog starijeg, možda čak starog. Ali to ti je sudbina.
Crkva je bila preko sa druge strane. Dok mi priča pokušavam da zamislim, a danas ukucavam na google maps tražeći koja je to crkva bila druga. Ima bar petnaest crkvi na ostrvu. Izuzetno je tu priču teško prepričati. Lakše je zamisliti da je režira Bergman. Mesto gde se mračna psihoanaliza sreće sa religijom.
Možda je bila Crkva Sv. Petra na raskrižju. Raskrižje je uvek u pričama loš znak. Pagansko i mračno u nama, mesto gde se zbunjuju duhovi. Marija je išla po mraku do tamo, a kuća božja valjda mora da radi svaki dan. Rekao joj je idi brzo idi kući on će ti do jutra umreti. Bilo je važno da se ne okrene ali ona se okrenula.
Crkva je svetlela u mraku, kaže taj je pogled bio strašniji od same smrti koja ju je u kući čekala. Tako je umro nonin prvi muž. Marija je bila baba moje nane. Govorimo o vremenu devetnaestog veka. Bez popa i lekara, bila je zima ili nije bila zima. Tog proleća ili možda zime, u njen život udovice je zakucao jedan dečko.
Venčanje uvek zamišljam u proleće iako to nije istina
Nekoliko meseci, nekoliko godina ili samo dva leta ranije. Na nona Marijinoj svadbi, sa ovim koji će postati mrtav samo par godina kasnije, dok je bila gotovo prekrivena belim čipkama, taj je dečko gledao iz daljine. Dečko je skočio sa zidića i rekao svom drugu – ovo je najlepša žena na svetu. Drugovi su se grubo smejali. Jadniče, zar ne vidiš. Nije ona za tebe. Danas ide i nikad se neće vratiti.
Marija se ipak vratila. Dečko je mislio da je to čudo koje je čekao. I Marija je mislila da je to čudo koje je čekala. Nesrećnicama nije namenjena sreća. Ne znam ti ja, nit znam odakle su došli. Valjda Grci, čudne pameti. Za trenutak kao da se zima razvedrila. Kao da je postojala iskra života. Kad pišem o ljubavi zamišljam je tako. Kao proleće. Kao Marijinu drugu šansu. Kao svoju šansu. Kao čudo, kao izbor. Ljubav postoji i u tom kršu gde zimi niko ne pokuca. I šta sad ako postoje urođenosti. Marijina lepa i slobodna deca, zato što je neki dečko, valjda Grk, toliko odlučno voleo uprkos podsmehu.
Ljubav je izbor
U nedavnoj priči, Marina mi je rekla da je ona prva koja bira. Nikad nisam mislila o tome, zato što nisam bila prva koja je birala. U Dinovoj drami Marija stavi ruku na rame Ani i kaže –
Dopusti da te poljubim u obraz.
I ti ćeš doći na isto.
Obećavam ti.
I možda jeste isto. Kroz vreme, udala se, neudala se, imala decu, nemala decu. Verovatno zato i možemo da razgovaramo između sebe. Ne znam kako se nanina nona zove, zato sam je nazvala Marija, to može biti Ana, Marina, Lucija, Karolina. Dok sam spavala popodne kao i druga deca, u mene je upevana sumorna ili baš naprotiv razdragana pesma o nekoj ženi koja bi pre umrla nego živela kako neće…
Meni je zelena salata otrovana idejom ljubavi i čudom izbora. Glupe, besmislene ideje o ljubavi koja je topla, da oboji zimu, da učini da se ne čuje kako vetar zavija. Ljubav je mogla da greje da selo ima šezdeset stanovnika u deset kuća, da su kuće pune i prepune ljudi. A ti ljudi se kreću kao mravi mile, umiru i rađaju se, vraćaju se iako imaju izbor da odu. Idu van u Njujork, u Firencu, u London, u Beograd, u neko drugo pusto polje ili neki drugi zagađen grad. Njih ne veže zemlja, nema plodnih oranica i dedovine, žene ne uzimaju tuđa prezimena. Lucija kaže “puno je ljudi ovdje pametno”. Prva misao koju je Marina Marković pomislila je beskraj. Kraj i onda bez i onda kraj i onda bez i tako se mozak zavrti. Kad se desi kraj, mozak intuitivno teži beskraju, sila života vuče i vuče u krug.
I početak i kraj i početak i kraj
Kuća u selu je na prodaju. Lucija mi je rekla da bi volela da dođem. Isto kao što je ona došla. Tačno zamišljam situaciju koja izgleda kao zaplet filma. Kažem joj to. Lucija kaže tako te i zamišljam, kao film. A kako ja zamišljam ne znam. Abbas Kiarostami bi to režirao kao bolnu dramu o prihvatanju međusobnih mana jednog vremešnog para u krizi koji deli nežne uspomene, Bergman bi uveo ludilo, sram i afere, Chantal Akerman bi učinila njen dan začudnim ili bi junakinja pisala majci, Lars fon Trier bi se besno obračunao sa sredinom koja ne prihvata pridošlicu, kod Deniz Gamze Ergüven bi junakinja imala ligu seoskih žena, neki maštoviti producent Hallmark božićnih filmova bi udesio da se devojka iz grada zaljubi. Ne mislim više o zaljubljivanju. Ni o filmu, više nego što moram. Mislim o čekanju, mislim o zimi posle koje dolazi proleće.
Citirani delovi teksta Petre Vodarić, Usmeni oblici otoka Cresa
Fotografija: Daniele Levis Pelusi on Unsplash
