Zanimljivosti o Betmenu će sigurno biti poseban tekst. Istorija moga kučeta počinje jako davno ali to je za neku drugu priču. Ono što je važno za sad je da Betmen živi sa mojim roditeljima. Neću da kažem da su baš iskoristili priliku što nisam mogla da uklopim posao i kuče sa napadima epilepsije.
Pomalo sam ga i poturila kao trojanskog konja da smiri situaciju u kući dok je deda buntovno živeo sa roditeljima. Počelo je posle pljačke babinog nakita i konačnog saznanja da je u Srbiji opasno živeti sam kad imaš 85 godina.
Tako je kako je, sad Betmen živi s njima. U jednoj vrsti vladanja mojim roditeljima – koji se utrkuju ko će mu se više ulizivati. Mračna strana enormne vezanosti kome je kineski ćubasti pas ionako sklon jeste što obe strane enormno pate čak i kada su razdvojene samo dva dana.
Mi se nikad ne viđamo – zbog psa
Naš zajednički život to čini potpuno izokrenutim – prema psu. Tata više ne vidi dobro – kola se ne voze. Betmen ne putuje pa ni moji roditelji ne idu nigde. Ni kod mene u goste.
Pre neki dan me je pitao brat
– Mislim, a što to tebi tako fali? Šta ti radiš s njima? Mislim, šta vi pričate.
Na tren me je i samo pitanje zateklo. Kao i svi, i ja se gotovo uvek svađam sa roditeljima za praznike. Između toga, mi pričamo dosta. Znam da će zvučati glupo onima koji ne poznaju svoje roditelje, ali meni su moji roditelji zanimljivi. Verovatno je bilo pitanje vremena, ali to je naravno i pitanje kakav je ko kao osoba.
Zanimljivosti ili kakav je ko kao osoba?
Naravno da je bilo pitanje dana i količine psihoanalitičkih seansi, kada ću shvatiti da sve što želim u ljubavnom životu jeste da rekreiram osećaj primarne porodice. Previše je vulgarno reći da žene (uvek) traže oca u svojim partnerima – ali to se zaista odnosi na vrednosti. Ako bismo analizirali, a ja sam bogami analizirala onoliko – iskreno najviše cenim nekoliko vrednosti koje zastupa moj ćale.
Naravno, jer sam odrasla uz njih.
Prvo, uvek treba govoriti istinu, istina dovodi do konflikta ali ne treba se plašiti konflikta već života u laži.
Drugo, prevara je ljudska slabost i ljudi ne treba da varaju jedni druge – jer su izabrali da budu u zajednici, a kada to ne žele treba jasno da kažu, pogodićete – istinu.
Sledeće u šta on veruje je zdrav život i životne navike, on prezire poroke i zavisnost i cigarete je ostavio za jedan dan, onda kada je to poželeo, jednako kao i alkohol. Poput budističkog monaha, uvek će reći da treba imati meru, pa će tako živeti okružen raznim pićima, cigaretama, ljudima koji puše ali on će samo blago gledati na to kao njihove slabosti i neće se mešati u njihove odluke (koje ne podržava).
Plus pas
Ekstremno je mekog srca na životinje. Verovatno je sebe oduvek video kao crnogorca s brkovima koji nosi kapu i sedi u fotelji pater familijasa dok se njemački ovčari igraju napolju.
Istina je da on sedi i jede, a pored njega zamišljeno u daljinu gleda mali beli pas – Betmen, dok ga ćale moli da uzme zalogaj.
Nekad samo tako započne sagu o Betmenu – volim ga što ne moli. Tako je dostojanstven…
I u maniru jednog drevnog vođe plemena psu pripisuje odlike celog naroda, maltene čojstvo i junaštvo. Zato je Betmenu dozvoljeno sve, s njim se ide svuda i on zapravo gospodari ovim vremešnim parom i njihovim vremenom. Betmen spava u krevetu, kako to idealni njemački ovčari vojni psi nikada ne bi smeli.
Šta su zanimljivosti?
Bazično isto što i u književnosti volim i da čitam i da pišem. Volim ljude koji izlaze iz kalupa koje je za njih pripremilo društvo. Pre nekoliko meseci, kada sam pročitala priču “Moj otac” telefonom sam zvala Miru Drljević da joj se zahvalim za tu dramatično dobru priču i zamolim je za intervju.
Moj otac imao je obrve iste kao Brežnjev. Svake noći pred spavanje mazao je lice kremom nivea iz velike limene kutije koju je kupio u Nemačkoj za 99 pfeninga, a potom obrve lepio selotejpom. Na pitanje zašto lepi obrve, odgovarao je: „Da se ne raščupaju“, što nije imalo nikakvog smisla, jer su već bile čupave i štrčale su – što uvis, što pravo napred. Istina je da su i pre spavanja i posle buđenja izgledale isto.
(…)
Da je bio pisac, moj bi otac bio Filip Rot. Da je bio glumac, bio bi Mišel Pikoli. Da je bio slikar, bio bi Dijego Rivera. Ali moj otac je čuvao ovce i spavao sa kravama, imao je ožiljak od metka na desnom listu, punu kutiju odlikovanja, kamen iz žučne kese u kutijici od filma za foto-aparat, mauzer i metke u noćnom stočiću i kotur selotejpa na njemu. Zbog svega toga, to što moj otac nije bio ni pisac, ni glumac, ni slikar uopšte nije najgore. (Moj otac, Mirjana Drljević 2022)
Šta su nezanimljivosti…
Nedavno je Vedrana Bibić na jednoj od mreža napisala koje knjige neće više nikad čitati.
– autofikcionalne zapise zapadnjaka u kojima otkrivaju svoju klasnu pripadnost
– velike evropske romane o odrastanju muškaraca od drugog rata naovamo (poglavlja idu dida ćaća prvo drkanje alkohol smrt ćaće)
– istočnoevropske muškarce kojima je bilo priteško preživit komunizam, al su cinični i prema kapitalizmu
– libfem prvoloptaški, za to imam barbi, ne moran čitat
– intersekcionalizam prvoloptaškiji, svi na svemu niđe radnje i poente
– fragmentarnu prozu, ne mogu tako zapamtit likove ekipa
I ja sam potpuno saglasna sa njom. Više ne mogu ni jednog oca koji je sina učio životu, ni jednu prvu brazdu, ni jedno pecanje niti obred inicijacije. Ono o čemu želim da čitam i da pišem su situacije koje je doživela moja generacija, ali i generacije pre nas, ali nisu ih pisali ljudi koji nisu provodili vreme sa svojim roditeljima. Nisu razgovarali, već su ih kao strance posmatrali izdaleka.
Priče kakvih nema dovoljno
Mama i tata često pričaju priče iz našeg odgajanja. U jednom periodu sam bila nesigurna oko toga da li sam bila željeno dete pa sam ih dosta ispitivala do u detalje. Tako sam saznala da je tata imao komšinicu koja je veoma pažljivo po celu noć zagledala u njihovu kuću u nadi da će saznati sve o ljubavnom životu mog neoženjenog oca.
Jednom se čak požalila kako tata ne treba toliko kasno da ostaje sa devojkom jer ona ipak ima malo dete. Dete može da ne spava toliko dugo. Ni ona ne može da izdrži dok se ne razjasni je li devojka prespavala ili je otišla kući. Znam da nije uputno, ali sam zaista pitala roditelje kad su gde i kako imali seks. Koga ću ako neću njih.
Kako uopšte saznati išta o ljubavnim odnosima ranih osamdesetih dvoje stambeno nesnađenih ljudi.
U knjigama svi samo lažu i pratila sam ali zaljubljuju se isključivo u neke žene u prolazu. To sigurno nije tačno, ali pisci vole da izmišljaju. Sigurno ću sedamsto puta prepričavati oduševljeno kako je Matija Bećković rekao da je njegova Vera Pavladoljska nosila u sisama novine umesto silikona koje današnje devojke imaju. Naravno to nije napisao u pesmi, nego je rekao u emisiji na Radio Beogradu prošle, pretprošle godine.
Kratak vrat
Tata je jednom rekao da ću ja sigurno biti mnogo ružna devojčica jer skoro da i nemam vrat. Mama je objasnila da tako izgledaju bebe i da bi veoma dugačak vrat kod beba bilo teško zadržati da se ne slomi.
Tata je fasciniran maminim dugim vratom i pravilnim držanjem i često mene opominje zašto se grbim i sedim u poluležećem stavu. Svaka porodica vrca od ovakvih frojdovskih omaški, i to jednostavno treba prihvatiti kao model funkcionisanja ljudskog roda. Treba se pomiriti sa tim da su incestuozne fantazije deo našeg života a ne tabu.
… i batine
Posebno im je interesantna priča da pričaju kako je tata uvek kupao bebe jer je mama smotana i on se plašio da će nas ispustiti. On to ispriča tako – kao da je kupanje beba jedan legitiman pre svega muški posao u kome je jako bitno biti priseban. Isto važi i za kažnjavanje dece. Moj otac je – a o tome sam već pisala- pobornik protiv fizičkog kažnjavanja ali to sam kasno saznala.
Otac nije dozvoljavao mami da nas bije – jer je po njegovom mišljenju ona preemotivna i može se desiti da nas ubije slučajno. Sa druge strane smatrao je sebe pravednim i kontrolisanim vaspitačom koji će pravilno odabrati oružje protiv dece. (prutić, držač od mlatilice za muve – zelenko – ili deo neke igračke…) I upotrebiti tačno toliko sile da nas zaplaši ali ne povredi. Uvek kaže da je i kažnjavanju pristupao sa naučne strane.
U stvarnosti, više je bio zagovornik stalnih pretnji, života u strahu od batina i blatantnih ucena. Detinjstvo sam provela u strahu da će me pretući do smrti, ali da budem iskrena retko kad sam dobila batine. I u tome smo i on i ja u pravu – mi smo se protiv batina čak i sindikalno organizovali.
Poznat je slučaj kad je moj malodobni brat od tri godine, ustao i hrabro rekao “možeš nas tući ali mi ćemo biti sve gori” i kada sam ja odlučila da im saopštim njihova – i naša – prava i da ćemo ih prijaviti službi za socijalni rad ako se usude da nas tuku.
Sva komplikovanost
Živela sam u jednoj nacionalno i ideološki pomešanoj porodici u kojoj se istovremeno veruje da deca treba da se umivaju hladnom vodom na potoku (koga nema) i da treba da spavaju koliko žele jer su sad kod roditelja (nije se desilo). Navikla sam se na to da prihvatim i pomirim razne kontradikcije.
Navikla sam na stalne debate, svađe bez kraja i konca i nagle prekide nerazrešavanjem ničega uz povik “hajde da se spava” što bismo mi svi prihvatili kao završetak utakmice.
Najviše volim da pričam s njima. U stvari čak najviše volim da ih pitam da mi pričaju svoje verzije događaja. Nekad moramo da koristimo kalendar da se setimo gde smo kada bili jer se te stvari pomešaju a i sećanje je generalno lažljivo. Ali takve su i priče, spektar nekih lepih i odvratnih laži. Ove laži, međutim ne treba pomešati sa lažima pisaca koje se sve svode na isto – majka služi ručak otac peca i pije.
Pisanje je laganje i izmišljanje
Nekad uzmemo da gledamo stare slike, ljudi koje ja uopšte ni ne znam ko su i onda mi tata i mama pričaju kad se šta desilo i kakvi su to likovi. Onda ja pokušavam da upetljam u te priče nešto iz savremenog života – pitam iz za neke ujake i tetke, ekscentrične prijatelje deda i baba da li su oni bili gej i onda zajedno izmišljamo alternativne istorije. Mi pokušavamo da zađemo iza onoga što smo videli i da zajedno razmišljamo o ljudima koje smo slabo ili nikako poznavali.
Jao a tek francuski…
Nedavno sam na času francuskog kukala kako ja nikad neću imati taj prirodan i lak izgovor jezika kakav ima moja mama. Mama mi na to utešno kaže kako je njoj to ipak bio jedini jezik. Ona i nije znala za drugi dok nije došla na studije informatike.
– Tebi je teško da kažeš régulièrement a zamisli kako se meni činio enter. Sve, ali sve koleginice su imale prvi jezik francuski. Nama su programski jezici bili sto puta teži nego tebi.
…i svi drugi jezici
Onda tako sedimo i pričamo o katalonskom. Posle onog teksta o Dijamantskom trgu i o Barseloni, zamolila me da joj donesem knjigu. Često upoređujemo sećanja na gradove. Povremeno me zove da mi kaže neku zanimljivost iz života Merse Rudurede ili neku smešnu reč katalonskog jezika.
– Jao mama a je l’ ti se nekad čini da je katalonski kao francuski ali da si pijana sve liči kao nešto što znaš, kao u snu?
– Marija, pa tako verovatno njima svima deluju slovenski jezici, zamisli kako se katalonci smeju kad vide bugarski i srpski, sigurno kukaju isto kao ti.
Čini mi se ponekad da je ona toliko utešna da me čini boljom osobom. Ostavila mi je nehajno da mi ne smeta, svoju knjigu iz prve godine srednje i sve svoje sastave na francuskom koje je našla. Da ja sama nađem i da čitam, jer je verovatno davnih dana odustala od ideje da me na nešto tera. Onda sam joj prvo čitala preko telefona priču French Lesson I: La meurtre Lidije Dejvis, pa je ona tražila da joj pošaljem link da ona sama malo izgugla.
… i ogovaranja
Onda mi se javi ushićena da mi priča tračeve o životu Pol Ostera i Lidije Dejvis jer ako nešto voli, to je da poznate ličnosti pretvori u predmet ogovaranja. Mi živimo u nekom svetu u kome su naši razgovori iz 2018. o tome kako su Kim Kardashian i Kanye West platili privatne vatrogasce da spase komšiluk od Woolsey požara koji su besneli Kalifornijom. Onda ona kaže nešto u stilu:
– Nego jedino ne znam jel Nil Jang živi kod njih u komšiluku ili ne?
– Ili jesi ti znala da su pokojni Kobe Bryant isto živeo tu u kraju?
E onda ja okrenem na to kako je Kobe bio optužen za silovanje i to se završilo nagodbom i onda mama prestane sa Daily Mail pitanjima pa dubinski ode da istražuje slučajeve. I tako stalno. Ponekad Bogu čestitam na tom životnom bingu zabavnih roditelja.
Jedan beskrajni okean strpljivosti i poverenja.
I time, ona paradoksalno utiče na to da ja budem iz dana u dan bolja i odlučnija, da se više interesujem, da više učim, da se više osmelim i osnažim. Isto tako mi u stanu ostavlja i artikle koje mi je kupila u nadi da će mi se svideti, i vrlo mudro izbegavajući da brundam kako je nešto moje neomiljene boje, ili mi se ne uklapa u stil.
Videla sam da me već neko vreme špijunira i da pokušava da provali da mi kupi stvari slične onim što već imam. I roditelji uče o nama. Mada ipak još uvek čuvam jedan Y2K topić srebrne boje i drečavo narandžaste tanga gaće od čipke koje mi je kupila u nadi da ću prestati da budem Sreda Adams. Iz doba kada se još nismo prihvatale onakvim kakve smo.
Meanwhile u svetu prave književnosti
Uvek sam i bez izuzetka previše kritična prema savremenim piscima i volim da gunđam oko toga. Nema ko nije sedeo sa mnom čak i pola sata samo a da ne čuje moj rent protiv Knausgora. Pre svega o tome kako smara. Kako piše sto strana o kupovini gajbe piva. I kako ko da ima kartonske oca i majku. Najviše me nervira što nisu ljudi nego nepoznate u funkciji od njega.
Ne postoji nešto što me odbije kao taj začudni stav o bliskim ljudima koje bi trebalo da poznaje ili prikaže bližim nego naprimer “čoveka sa svilenom maramom i peruti na ramenima” koji služi kafu na rendom otvorenoj stranici knjige Moja borba.
Isto tako, ne zanimaju me roditelji koji se nikad ne jebu nego kao neke tihe senke služe obroke i pričaju o smislu života. Prosto jer je to laž. i to ne obična, nego nekakva tugaljiva laž nad tim kako su roditelji druga generacija – pošteni i dobri, ali plošni opisani sa isto truda ko i golub koji sleće na terasu.
Iskreno nije mi ni čudno što je Knausgora stric ili teča i ko već, tužio kad tako očajno piše. Ako bih mogla da kažem jedan savet iz pisanja, njega sam već rekla jednom drugu. Imaš li ti majku? Izvini ali iz tvog nadahnutog pisanja o ocu ispade da majka nije ni postojala.
Jedan apel
Ako bih mogla da poručim i da to čuju ljudi koji pišu, volela bih da ne opisuju zalud ljude iz svoje blizine kao bubuljičave niti da njihovu bubuljičavost povezuju s lošim karakterom ili nekim petty saosećanjem. Ne mogu više da podnesem da je moja porodica sto puta zanimljivija od knjiga. I mnoge druge porodice za koje saznajem sa društvenih mreža, Pejovići naprimer, porodica moje urednice Ane. Strastveno čitam nove epizode kao da gledam seriju. A likovi iz pera Jelene Đurović na Agitpopu su već sami za sebe serijal. Moj omiljeni je bio deda-ujak. Kad bolje razmislim ona me je i gurnula o pisanje o porodici. Moja prva objavljena priča je Knedle sa šljivama, upravo tamo.
Što kaže Drljević, ali ni to nije najgore
Nedavno se desio mini šok u Ratkovićima jer me je mama usplahireno zvala da mi kaže kako je pronašla ljubavna pisma od izvesnog Mihajla a to je bilo pre braka sa dedom. Gotovo da je uskliknula
– Još materijala za tvoje knjige!
Iako ja nisam baš toliko pisala u knjigama o porodici, mama, ali i cela porodica očekuju da ih živopišem.
U svom stilu smaračice, rekla da sam već ranije pronašla neke babine dnevnike iz doba srednje škole kad je ona prepričavala kako je išla s nekim tipom, potpisanim inicijalom da se nađe na ringišpilu. Nego su nestali u tri selidbe. Sad se nalazimo da uporedimo beleške i da otkrijemo da li je to taj.
Pronađeni su novi izvori. Iscrpnim istraživanjem života babe, već imam nekoliko osumnjičenih za ulogu predbračnog frajera i potencijalno udvarača u prvih deset godina braka. I ne, ne osećam se kao esploatatorka i eskavatorka života svojih babadeda. Osećam istinsko uzbuđenje osećajući kako se moja osećanja menjaju prema njima u odnosu na saznanja. Najviše me fascinira ideja kako je i koliko moguće voleti ljude znajući razne prljavštine i tajne njihovih života.
I kad brat me pita šta je meni zanimljivo – pa ne da je zanimljivo, nego je triler, ljubić i drama sve odjednom.
Fotografija: Deon Black on Unsplash
