Najteža odluka koju sam donela jeste da napustim profesiju za koju sam se školovala. I koju sam neizmerno volela. Uz moj poraz, izuzetno poštujem drugarice su ostale i koje se se svakog dana bore sa nezamislivim teretom. Nije samo to da arhitektura nije za žene. Izgleda da nije ni za one koji znaju, koji se pitaju i koji bi da poprave sve(t). A svet se pred očima raspada, ne figurativno.
Pisati za večnost
Jutros me je potresla smrt arhitekte Dragoljuba Bakića. Setila sam se kad smo se jednom prilikom vozili kolima zajedno. Na zadnjem sedištu sedeli su Predrag Koraksić Corax i on, razgovarajući kao dva školarca o studijama arhitekture na Beogradskom fakultetu. I istina je, gde god se našle dve kolege ili koleginice, razgovor bi uvek planuo. Gotovo da nikad nisam videla ni u jednoj profesiji tu izgarajuću strast. Imala sam je i ja. Danas, rekla bih da to nije strast za gradnjom, to je čist eros. Sila ljubavi koja se opire smrti. Gradotvorna i humanistička strast da se okruženje učini boljim. Da se gradi za budućnost, za ljude koji će doći. Da se gradi tako da ostane i kad nas ne bude. I tu pregovora nema.
samo jedna uvodna napomena:
Naredni tekst je pisan 2019. kada je Albaniju pogodio zemljotres i kada su se desila rušenja koja su delimično ili potpuno mogla biti sprečena poštovanjem seizmičkih propisa. Od tada su teški zemljotresi pogodili Hrvatsku i mnoge druge zemlje, i doneli nova uništenja. Razorni zemljotresi u Turskoj i Siriji su doneli nova razaranja i ljudske žrtve. I naravno, ne mogu se u potpunosti izbeći ogromne štete i tragedije, ali nauka radi svakoga dana na tome da čovek pobedi prirodne katastrofe. Arhitektura nije svemoguća ali ne smemo je odbaciti kao šansu nauke da živimo sigurnije.
Završila sam Arhitektonske tehnologije – to je moglo bi se reći “konstruktivni smer” po starom i to ne iz neke posebne ljubavi prema megastrukturama nego iz čiste ambicije da radim samo velike projekte. Tu sam se naravno patila sa matematikom. Ako vas nekad u životu muči jednačina sa dve nepoznate setite se da smo mi na entry level časovima statike radili 8 jednačina sa 8 nepoznatih. To bi odgovaralo jednostavnoj konstrukciji sa 8 oslonaca. Fantastične zgrade koje ste viđali po kanalima kablovske, naravno sadrže eksponencijalno veći broj jednačina. Toliko da smo na kraju koristili računare kako bismo proračunali kompleksne sile u svakom osloncu razbarušeno projektovanih talasastih pokrivača ili minimalne debljine kablova koji nose naše neverovatno kreativne krovove i slično. To više nisu bili grafikoni koji liče na ono što ste crtali na fizici to su bila polja u raznim bojama koja najviše podsećaju na snimke MR mozga ili neke apstraktne stvari.
Prisustvo i društveni status ljudi koji ne znaju ništa ni o čemu čini da neobrazovani ljudi obrazovane smatraju dosadnim, preopširnim i suvišnim.
Nepotrebna znanja
Ljudi u Srbiji vole da kažu kako mi na fakultetima učimo nepotrebna znanja. Ne bih se sa tim složila – mi smo učili prava i naučna znanja. Jedno od njih je seizmički koeficijent u odnosu na seizmičku zonu. Nama kao autorkama, on omogućava da koliko god bile kreativne ipak uradimo konstrukcije koje će na zemljotresu plesati ali se nikada neće srušiti. Dok se u Jugoslaviji gradilo po principima nauke – nicale su zgrade koje su sigurne i u kojima bih ja i danas živela. Danas međutim, ne da mi učimo na fakultetu znanja koja su nepotrebna, nego je nauka prezrena u društvu. Prisustvo i društveni status ljudi koji ne znaju ništa ni o čemu čini da neobrazovani ljudi obrazovane smatraju dosadnim, preopširnim i suvišnim.
Gore od ljubavi
Meni nije bilo lako da se odreknem nečega što me je teralo da noću ne spavam, da učim višu matematiku, spremam se iz statike ili betonskih konstrukcija u slobodno vreme, da preko 72 sata radim bez prestanka. Nije mi bilo lako da napustim svoj san, pogledam se u ogledalo i priznam sebi da nikada ni jedna prelepa zgrada neće nositi moje ime. Ta odluka nije doneta na prečac niti iz hira. Možda je to najsličnije razvodu sa čovekom koji je bio moja najveća ljubav od treće godine srednje škole – jer su nam se razišli putevi.
…jeste gradilište
Ali sećam se dana kada sam shvatila da neću više nikada da radim. Čak ni da sanjam da radim ništa. Kada sam iskoračila elegantno iz svih neprospavanih noći, znanja koja nemam gde da upotrebim i ideja koje nikog ne zanimaju.
…i ljudi
To se desilo posle jednog odlaska na gradilište javnog objekta, na kom sam čitala projekat nepoznatog autora koji ne ume da podesi ni program u kome radi pa ima kote sa četiri decimale. Priučeni čovek koji samo mirno radi svoj posao za 300e koliko je tad bilo “normalno” da neko ponudi arhitekti. “Nije mu bila potrebna nacrtna geometrija” ali ne zna ni Pitagorinu teoremu (gradivo 4. razreda OŠ) i ne razume da je nacrtao nosače koji stoje pod uglom i duži su od svoje horizontalne projekcije.
Greška tog čoveka koji na poziciji arhitekte samo radi svoj posao umnožena je na grešku onih koji naručuju i onih koji prave mašinske elemente, na gradilište je stiglo i krenulo u montažu više od dvadeset krovnih nosača koji su prekratki da premoste raspon, kako o tome niko nije mislio jer svako radi svoj posao problem se slomio na radnicima koji montiraju jer oni nisu mogli da obave svoj posao pa su slučaj prijavili.
Zatim se neko dosetio mudro i preduzimljivo da nosače “dopuni” odnosno da čelične profile produži odnosno zavari odnosno da nekoliko metara do oslonca napravi ono što se u statici zove nepokretni zglob koji svakako nije isto što i neprekinuti nosač.
…i savest
Za one koji statiku nisu učili pogotovo ne noću kada ti se rastapaju boje to ne znači apsolutno ništa. Nepokretni zgob menja statiku nosača poput mesta na kome je noga pukla i ponovo srasla. Na tom mestu jača je nego ikad ali izložena jednakoj sili raspoređenoj po celom nosaču (kao što je sneg), noga će pući neposredno pre ili neposredno posle preloma. To se dešava zbog toga što novi zglob deformiše statiku nosača i stvara nove momente sile na nosaču nepromenjene geometrije. (koga briga šta je moment sile to je nepotrebno znanje koje učiš samo za ocenu ali ti posle uopšte ne treba). Da ne dužim, radnici su zakrpili nosače, montirali ih i svi su bili srećni.
…i ćutanje
Iako je to po pravilima bajke divan kraj u kome su krov pokrili, nosače zagladili i opšili nekim lepim i novim materijalom – otišla sam kući potpuno sjebana. Tu noć nisam spavala jer sam mislila o nekom zemljotresu koji će iskidati nosače krova i složiti ceo krov na ljude. Mislila sam o tome da sam mogla da kažem nešto. Videla sam sebe kako idem gradilištem noseći one papire koje sam samo slučajno videla i govorim “ljudi ova zgrada će se možda srušiti!!!” dok mi svi govore “ma šta ti je mala, to je čelik vidi ovo” važno kuckajući po ogromnim krovnim nosačima. Gde počinje znanje tu prestaje zdrava “seljačka” logika. Kad gledaju zemljotres ljudi misle na boga a arhitekte i statičari razmišljaju o koeficijentima (koji će nam kurac koeficijenti) o čvrstim vezama, zglobovima ili geometrijama nosača.
Ili đavo ili su magije…
Jednom sam oćutala, i nisam želela život u kome ću da ćutim i trpim očigledne gluposti i šta više opasne gluposti.
Ljudi zovu magijom ono što ne razumeju ako je lepo a sudbinom ako je ružno. Posle te noći kada sam sanjala da se krov koji sam videla a nisam mogla da prijavim jer ja tom gradilištu na kome nema nikoga ko zna statiku nisam ništa, znala sam da neću biti arhitekta. Samo zato što želim da se naspavam. Ne želim da vodim bitke po gradilištima. Ne želim da kvarim dilove starijim i pametnijim sa sto životnih škola, onima koji znaju biznis i razumeju se u gradnju. Ne želim da delim radno mesto sa onima koji su učili samo ono što je potrebno, praktična znanja koja ne uključuju matematiku, onima kojima matematika nikad nije išla ali znaju kako da zarade pare.
Jednom sam oćutala, i nisam želela život u kome ću da ćutim i trpim očigledne gluposti i šta više opasne gluposti. Ne želim da se osećam postiđeno zbog znanja koje je okarakterisano kao dosadno glupo ili nepotrebno. Od onih koji to znanje nemaju ali još gore – nisu ni svesni za šta je ono tačno važno. Istih onih koji otvorenih usta gledaju emisije o zgradama i dive se čovekovoj moći magiji nebodera dok istovremeno ponižavaju štrebere: I hvale se kako su prepisivali na matematici. Shvatila sam da to nije moja borba. I divim se kolegama, posebno koleginicama koji te borbe biju svaki dan – ceo dan.
Savet koji niste tražili
Ali ako me pitate za savet – nikad ne bih živela niti bih dala novac za stan u bilo kojoj zgradi nastaloj pre pedesetih i posle osamdesetih. Nikada ne bih gledala pločice, prozore ili ogradu na stepeništu, gledala bih pozicije betonskih jezgara, planove evakuacije, serklaže i neke ružne i glupe reči… Potpuno nepotrebna znanja koja me muče jer nemam smisla za realnost niti za novac. Mrzim nove zgrade koje niču oko mene. Mrzim jer nisam učestvovala u njihovoj gradnji. Mrzim što ih je radio neko ko samo radi svoj posao, ko nije mogao da uradi ništa, neko ko radi neprijavljen za malu platu ko ćuti i veže konja gde mu gazda kaže. A gazda zna da mi učimo potpuno nepotrebne stvari na fakultetima. On je jedan od onih ko na fakultetu nije naučio ništa, sve zna iz života, iz iskustva. Mrzim nove zgrade jer u njima vidim nove zgrade koje se uz katastrofalni prasak slažu kao domine. Vidim klizišta koja se otvaraju i tako te odvratne prizore uništenja koje se verovatno nikad neće desiti. Ali nikad se ne zna. Verovatno samo “previše razmišljam” i “nemam smisla za biznis”.
Nisam se plašila zemljotresa, plašila sam se ljudske gluposti i bezobrazluka. Sada se plašim i zemljotresa jer je glupost ipak neuništiva za razliku od betonske konstrukcije.
