Žena, majka, seljanka je priča koja je nestala. Da, nestala. Već sam ranije rekla – nikad ništa nije uzalud. Ne dam da sećanja nestanu, parfemi su zato tu. Skupljam parfeme. Ono za čim tragam je izgubljeno vreme. Uspomene i ono što ne mogu drugačije da vratim.
Tražim dodir angorskog džempera moje bake. Angora miriše ljubičasto, puderasto – iris i ruža. Da li ste znali da je miris breze onaj miris na koji miriše kaput kad neko voljen uđe spolja sa hladnoće. Miris svežeg znoja i telesnih fluida bourgeonal, aromatični aldehid pomaže spermi da locira jajnu ćeliju i oformi novi život. Način na koji telo privlači ljudske spermatozoide, da bi se brže probili do jajne ćelije, bar tako kažu. Liči malo na đurđevak, koji na engleskom zovu i seljački ljiljan (lilly of the valley). Jedina je poznata mirisna supstanca na koju muškarci imaju veću prosečnu osetljivost od žena. Drugarice kažu, ne lupaj, mirišeš na Versaj. I to je isto tačno. Ali o tome neki drugi put, danas o izgubljenom mirisu jedne divne žene sa sela koju nikad nisam upoznala.
Siromaštvo je ružno kao jeftini parfem. Ružno je.
I to nije stanje uma. To nije nešto što bi se začas promenilo samo ako bih to htela.
Svaki put kad se vozim prevozom intenzivno osećam siromaštvo. Mogu da ga opipam između prstiju među gomilama bakteriološki neispravnih nalaza, koje su na rukohvatima ostavile ruke pre mene. Među tim mikročesticama, kažu, najviše je sperme. Čudno, uvek sam mislila da spermatozoidi ne mogu da prežive. Izgleda da to ne važi za gradski prevoz.
Svi ljudi u gradskom prevozu su ružni. Ili ako baš nisu ružni, onda deluju toliko nepripadajući, da mi ih je posebno žao. Ponekad uđu ti intenzivno čisti i lepi ljudi i tako gledaju oko sebe, znoje se i misle gde da se uhvate da se ne isprljaju. A ja mislim kako mi ih je žao i kako su sigurno njihovi životi duboko nesavršeni čim su eto u prevozu. Ne znam da li su i oni svesni toga, pa se osvrću oko sebe u suočavanju sa stvarnošću.
Danas sam čak sedela poludostojanstveno u prevozu. I onda je ušla kontrola pa sam morala da izađem. Mislila sam o tome kako više ne mogu da budem siromašna u prevozu. I kako svi koji se voze nisu uopšte toliko siromašni. Možda imaju mesečne karte, možda ni oni nemaju karte. Ne znam. Odjednom sam se osetila kao najsiromašnija osoba na svetu. A to svakako nisam bila.
Karte za trolejbus su prošlost
Kupila sam kartu, kupila sam u stvari dve karte. Da ih iskoristim neki dan kad poželim da se opustim. Vratila sam se u neki drugi trolejbus. Otkucala sam kartu i ponovo počela da zagledam ljude. Baš me je zanimalo koliko su siromašni. Ranije sam ih čak fotografisala pamćenjem, jer mi se činilo da takve ljude ne viđam ulicom. Ljudi iz prevoza, kao neka posebna vrsta ljudi koji žive samo u prevozu.
Onda je ušla neka žena sa jeftinim parfemom. Prvo mi se povraćalo jer me je podsetila na siromaštvo. Podsetila me je da se ne čujem sa roditeljima, da sam u dugovima i da nemam gde da živim. Podsetila me je na to da nemam para za parfem, nemam ni za karmin, i po torbi vucam jedan karmin bez poklopca na koji se obavezno nakupe sve mrve ovoga sveta.
Parfem mi je normalno prvo bio odvratan. Podsećao me je na posete nepoznatim ljudima sa kojima moram da se ljubim. Neke slave i preslave, sahrane i svadbe. Podsetio me je na Mihaila Šolohova koji je opisivao ljudske mirise koji se mešaju sa mirisom turšije i votke na po pet strana. Podsetio me je na to da pomešan sa mirisom zaprške i znoja, mirisom alkoholnog sirćeta i acetona taj parfem mutira u zasebnu književnu formu.
Kao da sam se navikla na njega. Jeftini parfem je pripadao nekoj babi. Izgledala je kao seljanka. Izgledala je kao seljanka koja je došla u grad i za tu priliku nije vezala maramu koju inače uvek nosi. Pitala sam se odakle joj parfem. Pitala sam se da li je to neki parfem koji sam nekada videla. Bilo mi je žao što ga nisam sa ponosom zapamtila, kao što to svi čine kada se radi o lepim parfemima, o skupim parfemima.
Nečija majka
Baba sa jeftinim parfemom je bila nečija majka. (Nemam nikakve natprirodne sposobnosti – njen sin se pojavio i počeo da razgovara sa njom.) Neki bubuljičavi student sa šeširićem. Jedan od čistih ljudi u prevozu. Jedan za prevoz suviše sređeni čovek. Nije bio izuzetno lep, ali se u prevozu činio izuzetnim. To je verovatno zbog toga što je širio gotovo iritantnu pozitivnu energiju – očigledno se nije previše vozio prevozom. Verovatno zbog toga što je sa sela.
Neki ljudi misle da su seljaci nepristojni u prevozu. Ali to prosto nije tačno. Seljaci su pristojni i više nego što treba. Sa bogobojažljivošću otkucaju svoju kartu, i ponosno je pokazuju kontroloru, kao da je to neka legitimacija gradskog života. Verovatno i jeste. Ako slučajno nemaju kartu, na njihovim licima se vidi isto tako bogobojažljivo kajanje. Nema nikakvog prezira ili želje za svađom, oni su jednostavno bogobojažljivi. Bog bi u ovom slučaju bio grad, i sve što je vezano za njega, sve što ga opredmećuje. Naprimer, gradski prevoz.
U potrazi za izgubljenim vremenom
Parfem je u međuvremenu počeo da me hipnotiše. Možda zato što sam imala da se vozim još sigurno pet ili šest stanica i nije mi padalo na pamet da izađem iz prevoza pošto sam već potrošila poslednjih stopedeset dinara na karte. Mozak je sam od sebe počeo da racionalizuje, obgrlivši situaciju jeftinog parfema, koji je kudikamo bolji od smrada nečijeg tela ili torbe sumnjivog sadržaja.
Pročitala sam jednom da je u gradskom prevozu zabranjeno prevoženje posmrtnih ostataka. Od tada svaki put kada se vozim prevozom pomislim da li su oko mene ljudi koji su ranije prevozili posmrtne ostatke, ali sada, kada je novim pravilnikom zabranjeno, više nisu u mogućnosti da to čine. Sumnjive torbe su time izgubile dosta na svojoj sumnjivosti.
Parfem mi se već skoro sviđao. (ne samo u poređenju sa sumnjivim torbama i posmrtnim ostacima) Mislila sam na neku osunčanu i dobro provetrenu sobu u kojoj živi ova žena, seljanka. Mislila sam na njenu šminku i parfeme i na svoj crveni karmin s mrvama. Mislila sam na svu šminku i parfeme svih žena na svetu. Svi ti nedovoljno voljeni skupi parfemi bogatih žena. Svi ti nedovoljno korišćeni skupi parfemi bogatih žena. Sve te nedovoljno voljene žene skupih parfema. I njihovi bačeni novci. I novci kojih nema.
Parfem sam tad zavolela. Zavolela sam jeftini parfem te žene seljanke. Majke. I dalje je bio užasnog mirisa, ali mi se sada sviđao. Mislila sam kako je to jedan srećan parfem. Taj parfem je seljanki (majci) poklonio neko ko je mnogo voli. Ili je ona sama sebi kupila jednom taj parfem, na pijaci ili u prodavnici, dugo se premišljajući da li da izdvoji novac za njega. Jeftini parfem je ako se sve to uzme u obzir bio jako skup.
Siromaštvo je ružno kao jeftini parfem. Ružno je.
Fotografija: Ashkan Forouzani on Unsplash
