Do septembra, Gisèle Pelicot je bila jedna od mnogih žena koje su preživele seksualno nasilje. Od septembra, uz reči da “sram mora da promeni stranu” Gisèle Pelicot je promenila svet hrabro iskoračivši iz ličnog u javni prostor.
Prošle nedelje završeno je suđenje godine. Nakon tri meseca, svi optuženi, odnosno 51 muškarac osuđeni su za silovanja i seksualne napade u slučaju Pelicot. Još dvadeset muškaraca za koje se zna da su počinili silovanje, jer o tome postoje snimci, ostali su na slobodi jer nisu identifikovani.
Žene širom sveta su sa budnošću pratile ovo suđenje. Danas, posle tri meseca kada je nekoliko desetina muškaraca osuđeno za silovanje, ne možemo reći da smo odahnule. Svesne smo više nego ikad da društvo u kome teški zločini mogu godinama da prođu nevidljivo – mora da se menja iz korena. Prvi korak je da sram promeni stranu.
Šta znači da sram promeni stranu?
Svakoga dana hiljade žena širom sveta se suočavaju sa posledicama seksualnog nasilja. One to najčešće čine u samoći, zatvorene u četiri zida koje formira sram koji je društveno obeležje ovog zločina. Vekovima se čistota i nekakva čast stavljaju na mesto ispred dobrobiti žene. Društvo, od najbliže okoline do predstavnika zakona – umesto saosećanja, preživele obeležava i izoluje te svako ko može sakrije istinu i živi u tišini. Fizički i psihički ranjene, one su prinuđene da svoj bol kriju kako bi mogle da nastave život među ljudima. Najveći broj seksualnih prestupa prolaze neprijavljeni, mnogi prijavljeni su neprocesuirani a olakšavajuće okolnosti su brojne.
Sedamdesetdvogodišnja Gisèle Pelicot se odrekla anonimnosti. Birajući da suđenje bude otvoreno za javnost, ona je odbila da bude zatočena u sramu. I da silovanja koja je doživela smatra samo svojim ličnim ili porodičnim problemom. Po prvi put se u svakom kutku sveta priča o pitanju pristanka. Saznajemo šta je hemijsko potčinjavanje. Postajemo svesni činjenice da silovatelj može da bude svako.
Slučaj Gisèle Pelicot
Pedeset godina je živela u, kako je verovala, srećnoj vezi sa čovekom u koga se zaljubila na prvi pogled i sa kojim ima troje dece. Gisèle Pelicot je doživela da vidi urušavanje života koji je gradila. Ne samo da se otkrilo da ju je suprug koga opisuju kao sjajan čovek drogirao bez njenog znanja i potom silovao, već je na web stranici pozivao i druge muškarce da to čine. I oni su se odazvali. Snimljeno je preko 20.000 snimaka silovanja besvesne žene.
Na sudu, odbrane 51 optuženog muškarca uključivali su bekstvo, pretpostavljanja o saglasnosti, nerazumevanje značenja saglasnosti. Ideje da je dovoljna dozvola muža da nasilje ne bude silovanje ili da silovanje starije žene nije silovanje… Za silovanje su osuđeni muškarci od 26 do 74 godine starosti. Građevinski radnik, vojnik, vrtlar, keramičar, pekar, automehaničar, prvi komšija, bolničar, penzioner, IT stručnjak, DJ, zatvorski čuvar, menadžer restorana, novinar i drugi. U toku suđenja pojavio se termin Monsieur-Tout-Le-Monde ili Gospodin Svako. Nemoguće je pronaći nešto specifično u profilu ovih običnih ljudi za koje će se ispostaviti da su počinili teško i teško shvatljivo nasilje.
Silovanja su se najčešće desila bez zaštite od seksualno prenosivih bolesti tako da je zdravlje Gisèle Pelicot ugroženo. Pored ponavljajućih infekcija, često je osećala i posledice stalne zloupotrebe lekova za spavanje kojoj je bila izložena. Verovala je da gubi pamćenje i da sigurno boluje i od Alchajmerove bolesti. Dok se ona zbunjena tražila uzroke svog stanja prolazeći kroz brojne analize, njen tadašnji suprug je ćutao o nasilju i opasnostima kojima je izlaže.
Zašto je Gisèle Pelicot tako posebna?
Ne bi bilo dovoljno reći da žena koja je doživela seksualno nasilje nije kriva. Slučaj Pelicot nam pokazuje svu apsurdnost ideje o terminima nevinosti i krivice. Ali i ćutanja i srama kada govorimo o ženama koje su preživele seksualno nasilje. Iz statistika znamo da je seksualno nasilje često. Do slučaja Gisèle Pelicot društvo nije moglo da pojmi raznolikost profila nasilnika, najčešće odsustvo motiva i suštinska banalnost ovog teškog zločina.
Ženama je dugo bilo nejasno kako je čin nasilja koji ih obeleži, za zločinca nevažan, nepostojeći ili istovetan seksu, uživanju. Perspektive preživelih i nasilnika, videlo se sada – potpuno su različite, a društvo je, iako načelno protiv nasilja, uvek bliže perspektivi nasilnika. Nije bilo nasilno, nije bilo jasnog ne, nije znao, nije hteo, ne oseća se kao silovatelj, zar je silovanje ako je muž prisutan?
Viševekovna obespravljenost žena ima svoje posledice. Zakon o pravu glasa ne odnosi se samo na izbore – pravo glasa je i pravo o političkom identitetu žene. Sa ličnom kartom, sopstvenim identifikacionim brojem dolaze i mogućnosti posedovanja imovine, svedočenja na sudu ali i davanja (i uskraćivanja) pristanka. Suđenje nasilnicima Gisèle Pelicot razotkrilo je da i nakon veka nominalnog postojanja ženskih prava ljudi žive uvereni da je moguće da muškarac upravlja ženom dozvoljavajući zloupotrebu njenog tela drugima.
Ko je nama Gisèle Pelicot
Na brojnim slikama sa suđenja videli smo Gisèle Pelicot kako hoda ogrnuta svilenim šalom u prvim danima jeseni. Francuskinje imaju stila i u najtežim trenucima, reklo bi se.
Na drugoj strani sveta živi Mulyatingki Marney, žena za koju se ne zna tačna godina rođenja. Ona pripada domicilnom narodu Manyjilyjarra i rođena je u Nyinyiriju za koji većina ljudi niikad nije čula. Mulyatingki je odrastala i živi ne znajući za dešavanja u zajednici gradića Mazan koji broji šest hiljada duša ali za koji ćemo saznati putem suđenja pedeset jednom silovatelju od ukupno sedamdeset dva. Mulyatingki stvara umetnost inspirisanu iscelujućim moćima slanih jezera u okruženju. Beli narodi zovu je jednostavno Jeannie.
Životi Mulyatingki Marney zvane Jeannie i Gisèle Pelicot spajaju se kada Mreža starijih žena iz Sidneja dirnuta životnom događanjima u Francuskoj odluči da preko sveta pošalje ručno tkani svileni šal – da je štiti. Šal je kao zagrljaj. Obmotan je oko vrata i stoji kraj srca, rekle su žene Australije – Nisi sama. Žene širom sveta te podržavaju.
Snaga zagrljaja
U vestima prepunim šokantnih svedočanstava o nasilju, pojavio se taj šal. Verovatno u godinama koje dolaze nećemo čuti puno toga o Gisèle Pelicot. Nećemo znati kako se oseća kad sva buka prođe, da li je srećna i šta tačno znači sreća kada se za samo jedan dan sruši ono što je nazivala srećom, životom, kućom, porodicom. Kako se živi posle saznanja zbog koga i prošlost postane neizvesna kao i budućnost?
Mi to nećemo znati. Ostavljeno nam je saznanje da svaki muškarac oko nas čak i veoma mlad ili nasmejan – može biti i često jeste opasnost. Uznemiravajuća činjenica da neki mladi otac u noći dok mu se rađa dete siluje nepomičnu ženu živeće kao demon iz mraka, uvek prisutna u podsvesti.
Potrebno je zato setiti se da solidarnost nema granice. Govorom o najstrašnijem, Gisèle Pelicot je prizvala hiljade i hiljade žena u savezništvo. Kada nove užasne vesti zatrpaju događaje s kraja 2024. godine, možda ćemo zaboraviti Gisèle Pelicot, ali važno je da ne zaboravimo snagu koju glas i zagrljaj mogu imati. Snagu da se nastavi.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Profimedia
