Pre samo tridesetak godina, današnji tekst bih počela rečenicom: „Bio je vreo letnji dan, olovka je škripala po papiru. Ni ona, pa ni ja ne znamo koliko ovaj papir može da istrpi, ali saznaćemo…“
Danas bi to izgledalo ovako.
Dan je sunčan i vreo, dok prsti ubrzano klikću po tastaturi, razmišljam koliko još ovaj laptop može da proguta istine. Nadam se da nikada neću saznati… Saznati da je kraj, da je muka i njemu i meni i da je vreme da bar malo blurujemo život nekom kupovinom ili sličnom samoobmanom? Da počnemo da se pretvaramo da ipak nismo najprisniji prijatelji, jer ovo šta ovaj mali zna i čuva na svom procesoru, malo bi ljudi moglo da svari. I ja sve te istine i nepravde ponekada moram da anesteziram hladnim vinom, cigaretom – eto, nekim bezazlenijim porokom. Da li postoji bezazlen porok i da li je samo taj fizički impuls toliko štetan? Štetniji od osećaja recimo straha, nedovoljnosti, gordosti, ljubomore ili zavisti? Ne znam, verujem da taj deo nikada neću saznati, možda vi znate? Nesigurnosti nas, kažu, i navode na te poroke. Priznajem, nesigurna sam. Nisam nikada bila preterano samouverena, iako znam da ne izgledam tako. Kažu takođe da odajem utisak vrlo samouverene i odlučne osobe? Nažalost istina je potpuno suprotna, ali… Na neki način, te osobine koje mi isto tako olako pripisujemo drugima, jesu samo ono šta vidimo. Uostalom, možda je i okej živeti sa malom odstupnicom u preteranoj samouverenosti, tako se čuvamo od gordosti (prepotentnosti), zar ne? Ipak se treba bar koliko toliko kloniti smrtnih grehova. Da li znate koji su? Požuda, gordost, zavist, proždrljivost, gnev i lenjost. Ja lično gajim ovu lenjost i borim se protiv nje, moram priznati ide mi sve lakše, valjda sa godinama postajemo sve bolji, ili?
„Sve te izazove jedan čovek ne može da izdrži…“
Kažu, ali nisam sigurna da se slažem, da je u 21. veku mnogo teže odoleti izazovima? Da nas internet, televizija i svi ostali mediji kljukaju svake milisekunde informacijama koje nam kroz sliku ubacuju u podsvest, proizvodima koji su potpuno nepotrebni, željama koje su tek toliko nedostižne, da zarad ispunjenja istih postajemo grešnici iz nehata… Grešnik iz nehata? Da li smo homo sapiensi? Da li se to čita kao biće svesno? Čemu onda, mili moji, potreba za pranjem ruku od lično naših odluka? Znam – lakše je naći krivca, nego biti dželat sam sebi… Prekjuče nas je napustila Jane Birkin, o tome su pisali svi portali, ja sam namerno preskočila, znala sam da će moj prijatelj Ivan to svakako uraditi mnogo bolje od mene. Ja bih se samo osvrnula na sledeće. Jane Birkin, njen uspeh je bio proizvod kao i svaki drugi uspeh – mukotrpnog rada, žrtve i balansiranja između imanja i nemanja privatnog života. Čim je ugrabila priliku da se pomeri sa scene to je i učinila. Jer kako je i sama rekla: „Sve te izazove jedan čovek ne može da izdrži…“ Nikada neću znati kada je torba sa njenim imenom postala poznatija od nje, ali sam sigurna da kada je videla ko je sve i kako nosi, zadržala samo njenu prvu crnu i prekrstila se tri puta. Verujem i da sam spektar boja koji su izmislili za sve takmičarski nastrojene osobe, nije baš išao na čast ovoj ikoni stila. Zamislite samo jednu Jane koja prolazi pored Hermès izloga i ugleda drečavo zelenu torbu sa njenim imenom, koja danas košta bezobraznih 10.000 evra? Duplo od kada je držah u rukama u Monte Karlu pre samo 13 godina. Ovde ću povući crtu, ne pričam protiv mode (nikada) već protiv pomodarstva! Moda ste vi – da, da – vi, ono šta živite, kako se odnosite, kako se ponašate. Moda je bela čista košulja, ravne crne baletanke i jeans, i možda baš ona pletena korpa koju je Jane uz sve to nosila (dok joj ne napraviše Birkinku).
