Ja sam recimo naučila jedno, ČAŠA MI JE UVEK POLUPUNA.
Verujte i to se uči, kroz ljude, kroz događaje, kroz male korake ka osmehu. Valjda je bilo potrebno onoliko poderanih kolena, da bi koža očvrsnula, pa sada kada padnem na ista samo otarem prašinu i poljubim ih, da poljubim ta kolenca i zahvalim im se što ih još uvek imam. Ta kolena su moji roditelji, brat, prijatelji, ja dole, a oni za ruku povuku, pa me još malo i lupe po leđima da se ispravim, a brada se sama digne na gore kada je kičma prava.
Moja poznanica je u 48. godini prvi put postala majka, da pregazila je trnja i stakla i užarenog uglja. Druga je postala sudija, jedna od nas je za ovih 364 dana postala uspešna preduzetnica, a ja? Ja sam uspela da zbog lude glave, vrelog srca i zajebanog karaktera prevalim hiljade i hiljade kilometara zbog ljubavi, da skuvam isto toliko obroka deci, isplačem hektolitre suza, onda se valjam od smeha, pa sve to stavim „na papir“.
Uspela sam da ostanem tatina i mamina mala devojčica, da ne pobegnem od sebe, a kunem vam se sve vreme sam to pokušavala. Htela sam ove godine koja je iza mene da „porastem“, da redovno treniram, da malo više spavam, da manje bežim od obaveza, idem u duge šetnje sa psom… Imala sam spisak na papiru, koji sam jelte trebala da odgovorno pratim i štikliram.
Odgovornost se uči? Izgleda da sam sa tog časa redovno izostajala.
I evo jedan dan pre njenog kraja, ja prvi put u životu ne osuđujem! Ni sebe ni druge… Jer, radili smo najbolje što smo umeli. Ili možda i nismo, ali ko je ovde stručan da to kaže? Ja svakako nisam. Uostalom toliko sam puta pred vama poklekla, pala, pa ustala da bih trebala da se postidim.
A, verujte mi ne stidim se nimalo. Jer sutra kada počne odbrojavanje, poklope se kazaljke i upale prskalice, ja ću biti spremna. Spremna da kažem bravo Jasmina! Bravo svima nama, jer USPELI SMO. Neko će reći, nije život da se preživi, već da se živi? Ma nemojte kasti. Meni je zaista bitno da naglasim da sam preživela. Znam znam, sada neki od vas cokću, ali ispravite me, ako grešim kako živiš, ako prvo ne preživiš? Dakle manite me više selfhelp sranja, ovu godinu je bilo važno preživeti, a videćemo za dalje.
I zato čestitam od srca svima nama preživelima.
Nama koji smo tresnuli o zid i o pod, koji smo kasnili na roditeljske i poslovne sastanke, nama koji smo plakali zbog slomljenog srca, pa i zbog kog propalog posla. Posebno bravo za nas koji smo povredili neke drage ljude, pa se izvinili i dobili oproštaj. Takođe jedan skroman aplauz i za one koji su napokon shvatili šta je ljubav i naučili da je cene i poštuju. Moram malo da zapljeskam i onima koji su shvatili da dati drugu, pa i treću šansu nije nikakav poraz ili gubitak poštovanja, već davanje lekcije o veri. Veri u ljubav, sreću i ljude. Posebna kategorija preživelih i umesto aplauza pehar ide u ruke samohranih majki, da to je i moja kategorija. Zašto pehar, a ne samo klap klap dlanovima? Zato što znam koliko je teško.
Biti samohrana majka je kao stajanje na jednoj nozi dok vas život dodatno gađa lopticama u glavu, a te loptice vi treba da uhvatite.
Dok jurite sa sastanka na sastanak i razmišljate da li ste ostavili uključenu ringlu, a nemate pojma koliko vas još troškova čeka do kraja meseca… Svakako se na alimentaciju ne oslanjate. E, baš tada vas zove učiteljica da vam javi da vam ćerka ima visoku temperaturu i da neko mora doći po nju. A, taj „neko“ ste zamislite VI.
Gledate na Instagramu kako vaš bivši letuje u decembru sa novom devojkom, dok vi nemate vremena da ofarbate izrastak kod frizera, jer vam dvoje od troje imaju boginje. Peti put otkazujete večeru sa drugaricama, jer zamislite vikend kod tate je otkazan, razloge izmislite same, svakako ih je i on izmislio. Zato ovoj vrsti peživelih odlazi pehar!
