Pijace… Mali megalopolisi.
Kada je Kalenić pijaca postala moj Chanel butik, ne sećam se. Verovatno isto kada mi je terapiju pipanje kože i savršenog štepa na 2.55 modelu postalo dosadno, pa sam postala vešta pipačica paradajza i breskve. Neko bi rekao kako to ide sa godinama? Verujte, ne! Taj suptilni prelazak sa neuspešne terapije šopingom, na vrlo uspešnu terapiju kupovine mira na pijaci dolazi za doticanjem dna. Onog ličnog dna sopstvene duše.
Ne tako davno bavila sam se na vrlo patetičan knjiški način krpljenjem sebe kožom (kupljenom), svilom i kadifom, bila sam sigurna da ako pomaže drugima, mora biti da će i meni. Naravno, mnogo kasnije, ali ne i kasno, shvatih da nije pomoglo nikome, pa ni meni! Da, naravno, nisam kriva pogrešno sam razumela? Ah, kriva sam i te kako i prihvatam svoju pogrešku. Malo veći problem jeste to što sam to anesteziranje pustila da predugo traje, a kao i svaka anestezija nezdrava je, ako se koristi predugo. Na kraju, kada sam se probudila iz samoindukovane kome, vreme je prošlo, a ja sam ostala sama!
Sama sa 40+
Vratiću se kasnije na ovaj deo, ali trenutno ispred mene kraj tezge sa paradajzom je prelepa žena, nosi belu haljinu A kroja koja joj savršeno pristaje. Na njenim leđima je do pola zakopčan rasfešlus, znači sama je? Mene rajsfešlus nikada nije odao! Našla sam tehniku samozakopčavanja i nije me sramota, ali nisam nikada dozvolila da neko pomisli da sam sama! Ah, kako je to strašno, sama sa 40+!
Naravno, sada očekujete da sam doživela epifaniju, da ću vam otkriti tajnu kako sam zavolela sebe i prevazišla taj strah od samoće. Hmmmm… Nije se desilo, bar ne na mojoj adresi. Nastavila sam do tezge sa provereno dobrim trešnjama, naravno najskupljim na pijaci, ispred mene je i dalje žena sa poluzakopčanom haljinom. Hladi se velikom lepezom i vozi onaj pijačni troli, kog se ja i dalje odričem, jer mi njegov dizajn odaje utisak penzionerskog doma. Moram naglasiti, da neprijatan strah od samoće u mom slučaju prati i strah od starosti. Ta kraljica nemoći je ipak pobednica na mojoj lestvici anksioznosti. A ta pijačna kolica, ma koliko bila praktična su dokaz da ove ruke ne mogu da ponesu ono šta su nekada mogle.
Dakle, ja svoje kese ponosno preturam iz jedne ruke u drugu, dok se borim sa novčanikom i telefonom.
U telefonu je spisak, da nešto ne zaboravim. Za lepezu u mom slučaju nema mesta, jer godinama odbijam da kupim slatki mali troli. Osim mojih 40+ i živa na termometru pokazuje isto. Da li me to sprečava da odem do Dragana po dva buketa cveća? Naravno, ne…
Pričamo malo o neposlušnoj deci, lošim političarima, cenama koje divljaju. Pričamo pijačne priče. Njegova supruga mi poklanja buket lavande. Ah, to može samo žena, zar ne? Samo žena zna koliko naše pleme voli tu malu pažnju. Ne skupu, ne vulgarnu i grandioznu, već onu bitna si mi pažnju. Žena u beloj haljini kupuje pet buketa belih lizijantusa i dva buketa kratkih roze ruža. Imam potrebu da joj povučem onaj rajfešlus do kraja, ali tada bih joj stavila do znanja da znam.
Setih se da nisam kupila koziji sir za tikvice, pa ostavljam sav špeceraj kod mog cvećara, odlazim na drugi deo pijace u mlečno carstvo. Dok isprobavam sireve, setih se da bih mogla da napravim Mikonos salatu. To vam je nešto slično Grčkoj salati, samo za Mikonos magijom. Da nisam sama, sada bih bila sa njim na Mikonosu? Nervozno trpam sir u kesu, a sa sirom i taj neprijatni tračak sećanja.
U dubini duše znam da moram da prestanem da se sećam samo lepog.
Nokte zabijam sebi u dlan, da se opasuljim. Ha – kako smešan izraz – opasuljiti se! Mnogo godina pre zvaničnog sama, bila sam sama sa njim. Žena sa belom haljinom je ponovo ispred mene. Kupuje mladi kajmak i pogaču ružu. I ja ću uzeti jednu pogaču, stajaće predugo, okačiću je na kraju na kuku kontejnera, ali jednostavno želim da je kupim.
Tako sam nekada kupovala Chanel marame, jer su lepe. Nisam ih nosila, retko sam ih i vadila iz ladice, ali eto, bile su mi lepe. Plaćam pogaču i molim boga da se ne srušim od vrućine. Prikupljam sve kese koje zaista ne bi mogao poneti ni krupniji muškarac, pa Dragan odlučuje da mi sve prenese do automobila. Ispred nas je, naravno, žena u beloj haljini… Dok ubacujemo stvari u gepek, ona je, zamislite, parkirana pored mene… I dalje imam onu potrebu da zipo povučem na gore, da joj kažem razumem te…
Telefon mi zvoni. Dušan iz Volver vinoteke me zove na kratki džin tonik. Ma zašto da ne, razmišljam, pa ja ovaj ručak mogu da spremam i za večeru, zar ne? Niko ne cupka nogom u mojoj dnevnoj sobi.
Sinovi su sa devojkama, ćerka je kod mojih roditelja, a ja slobodno mogu da svratim na koktel. Naslonjena na šank u vinoteci je Ivona. Kraj nje je njen dečko koji joj podiže rasfešlus na haljini i ljubi je u rame. Pijuckamo džin… Smejemo se nekim starim Zemunskim forama, izgleda da smo svi iz istog kraja. Moj dečko je ranije završio smenu, pridružuje nam se. Hrani me kao dete kroasanom sa pistaćima koji je usput uzeo, jer zna da nisam doručkovala… Da, zaboravila sam da vam kažem, da nisam sama, nego sam upoznala samoću i mrzim je. Kao što mrzim i starenje, ali tu se slabo pitam, zar ne?
Sledeće nedelje sam kupila kolica.
Ivona je mlađa od mene 11 godina, ali naučila me je, da raskopčana haljina i kolica ne znače ništa. Naše oči su naučene da prate naše misli, tako sam i onomad u braku, videla ono šta želim da vidim, međutim… Površni zaključci i plivanje nizvodno su me i doveli do davljenja. I moram vam priznati – pijačna terapija je najjeftinija i najuspešnija. Nije skupa, probajte…
A, bez lepeze ne idem više nigde.
Slobodne su mi i ruke i duša.
