Journal kolumna: 8.3.

Ja imam dva sina i kraljicu. Da, najslađe od svega je što je ona i njihova kraljica. Vode je na treninge, rođendane, pripaze je kada ja imam viška obaveza (često), na nežan način je ponekad prevaspitavaju. Teško je objasniti njoj da je ona kraljica našeg doma, a ne celog sveta. Moji sinovi imaju devojke, one slatke, male namazane šice koje ih vrte oko malog prsta. Tako i treba, tako su vaspitani. I njih voze, dovoze, kupuju im u samoposluzi uloške i balzame za kosu, jer tako su vaspitani.

Moj tata ima mene i brata, ja sam tatina kraljica, brat je mamin princ, jer tata je kralj. Tako sam i ja vaspitana. Moja mama ima ćerku, jer ona je tako vaspitana, njoj možda nisam kraljica, ali ima i princa i kralja. Ali, mene je ipak kralj stavio na tron, moja titula je jača. U ovoj našoj porodičnoj monarhiji, postoje neki datumi koji se ne preskaču. Slava, pa rođendani, Uskrs, Božić i zbog sitne dece i unučadi obavezna i nimalo omiljena Nova godina.

Za malo da zaboravim Osmi mart!

Osmi mart će uvek biti upisan velikim slovima, da, postoji razlog za to.

Komunizam, dakle, nema nikakve veze sa praznikom koji nazivamo Danom žena.

Oduvek sam govorila, a to danas odgovorno tvrdim da će nas neinformisanost i neobrazovanje sahraniti dok još dišemo. Uporno potenciranje i politizovanje svega i svačega je umelo da posvađa i oči u glavi, a kamoli dve osobe za istim stolom. Dakle drage dame, ja, kao i svi u mojoj porodici smatramo da mi žene treba da imamo svoj internacionalni dan. Tog dana 1857. u Njujorku tekstilne radnice su marširale za svoja prava, a danas za tvoja i moja.

1908. godine na maršu je bilo 15000 žena.

I ne tako lako godinama kasnije smo dobile mnoga prava koja su nam po rođenju u startu bivala oduzimana sa svakim danom naše zrelosti. Nismo imale prava na obrazovanje, na manje radno vreme niti na plaćena porodiljska odsustva. Drage moje, žene su se porađale na njivama i posle prvog podoja vraćale se na polje da rade. Ne verujete? Moja baka Stevana jeste.

Kao da je bilo u doba Game of Thrones, a ne tek kojih sedamdesetak godina ranije, jer ta beba jeste bio moj otac. Taj isti koji je najviše na svetu želeo da ima sestru, koja je po volji boga i neuslovnog života kao mala preminula. Eto, šta neuslovan život daje, bolest, smrt i tugu.

Mnogo godina kasnije, taj divni čovek je dobio ćerku, mene. Sve oko sebe vaspitavao je, a to radi i dan danas, da je najveći blagoslov za kuću, žensko dete. Na današnji dan, tvrdim, da ono šta sam ja dobila od njega, je neprocenjivo. Kada su prošle klimave godine tinejdžerskog ludila, udaja i razvoda, postali smo najbolji drugari. U ovim prethodno navedenim periodima, je bio zaštitnik njegovog kraljevstva, a mene posebno.

Dan žena je obeležavan i dan danas je, poklonima koji su uvek raskošniji nego za rođendane.

A, sada da se vratim na temu. Razumem da izgleda da se neki muškarci sete svojih partnerki, ćerki ili saradnica samo tog dana, međutim… različiti smo.

Naša fizička građa se potpuno razlikuje, naš mentalni sklop je različit, naš medicinski i biološki oblik je samo kompatibilan, ali potpuno različit. Dakle, zašto od onih koji su drugačiji očekujemo da razmišljaju i čine isto kao mi? Da, mi žene smo taktilnije, pažljivije, ljubavnije i nežnije, oni nisu, pa šta? Ako treba da budem konkretna, pa evo živimo onda bez njih? Ili ipak ne?

Ali, ako bi mogao možda bar da pripremi doručak deci ili da malo pomogne po kući, možda bar da baci smeće kada krene na posao?

Mogao bi, ali morate da ga naučite, jer ga mama nije naučila.

Upamtite, malo je samoukih muškaraca, isto koliko onih ljudi kojima se divimo jer su naučili neki strani jezik gledajući crtaće. Nemojte tražiti slučaj, držite se pravila, jer to će vam olakšati život u mnogome. Dakle, nas su romantične komedije i prokleti Seks i grad ubedili da je romantika tu iza ugla.

Pobogu, pa nas je Carrie ubedila da od kolumni možete živeti na Doćolu u penthausu i nositi Fendi Baguette, Dior haljinu i Manolo cipele. Mnogo vremena kasnije saznala sam da je to moguće, koliko i strejt muškarac koji u dugoj vezi donosi cveće i poklone na datume koji nisu crveno slovo u njegovom rokovniku.

I sada kada smo se izborile, za neku vrstu ravnopravnosti, stekle i neku životnu mudrost, aminovale sebi druženja sa prijateljicama bez griže savesti, imanje kućne pomoćnice, bez grča u stomaku, razvod bez stida i srama, pa čak i svekrvama očitale po neku lekciju. Sada kada smo naše sinove naučile da budu bolji muževi od njihovih očeva, mi složno pljujemo Dan žena? Potpuno razumem da komercijalizacija ume da izazove malu nelagodu, da marketing zna da umori, pa čak i odbije, ali čekajte.

Zar nije divno da ceo civilizovan svet slavi nas žene? Mi smo to zaslužile.

Rečenice koje slušam obesmišljavaju ono za šta smo izginule. Ako me se seti samo za Osmi mart, ne mora ni tada, Koji bre Dan žena, neka opere i opegla one tri mašine veša na taj dan, neka se on porodi i odgaji dete, pa da mu ja poklonim cveće… I šta on čuje? Izgleda da je bolje da ne kupujem cveće danas. Niti će vam oprati veš, niti će se poroditi umesto nas, niti će se setiti 15. marta da donese taj vajni buket.

Jednostavno oni nisu kao mi.

Pametnije smo mnogo, multitaskujemo deset puta bolje od njih, snažnije smo, jer svaki muškarac bi preminuo na porođaju, znam neke koji su dobijali gušenja i na roditeljskom sastanku, jednostavno smo superiornije. Nažalost, bog nam je uz sve supermoći dao tu jednu koja je posledica majčinstva, a to je emotivnost. Znate, te emocije koje smo dobile uz jajnike, su samo naša boljka, shodno tome – ne palite se.

Naša slabost je neizlečiva, jer je prirodna, data nam je i ne može se odstraniti.

Boreći se protiv nje samo je pojačavate, jer ono šta mi želimo da oni čuju, u odnosu na šta oni zaista čuju jesu dve strane magneta. Upravo zato se i privlačimo. I zato vas još jednom molim, pustite ih da zablistaju sa tim svojim nevešto biranim buketima, kartama za pozorišnu predstavu ili večeru u skupom restoranu. Moj tata je godinama mislio da mama obožava kale, a ja ljiljane, obe smo ćutale, jer je bilo obrnuto, pa mu je cvećarka Mira šapnula da je malo pomešao.

Nemojte biti srdite, naš dan je bitan, a treba da bude bitan i njima, tim smotanim, slatkim likovima, koji zaista misle da neće baciti smeće, ako su doneli veliki buket. Samo ih pustite da nas vole, pa makar na svom nemuštom jeziku.

A vi? Vi budite samo žene, jer naše ćerke uče od nas, biti kraljica u porodičnoj kući sutra znači vladati vlastitim kraljevstvom.

Hvala ti tata za svaki Dan žena, jer zbog tebe sam superžena.