AJVAR
Razvedrilo se… Sa moje terase osim sinhronizovanog cvrkuta ptica i laveža pasa u daljini se čuje samo tišina. Sa moje leve strane je Košutnjak, noću izgleda pomalo čudno, mislim taj život na obodu šume. Kažem, sunčano je.
Proleće i nije moje najomiljenije doba, ja se recimo bolje osećam leti. Ne znam da li zbog praznog Beograda, ili zbog blejanja na rekama, ali eto leto i znoj i komarci, mutni dunav i bistrija Sava su moj vibe.
Nego kažem, toplo je i ja po nekoj navici sklanjam neke zaostatke zime sa terase.
Guram skijašku i bordersku opremu na gornje police ormana, dečije jakne slažem iako znam da su im već omalele.
Razmišljam nešto, pa ova zima kao da se nije desila, izbacujem vlašac i bosiljak na terasu, a teglu ajvara pomeram na donju policu frižidera.
Da, ova zima kao da se nije desila, ponavljam naglas, nekako je bila brža od ostalih ili ja brže starim?
Uzimam onu teglu i gledam njen crveni smuljan sadržaj, setih se moje bake.
Ta žena je od pripreme ajvara pravila spektakl! Svako od nas je imao svoj posao, ko će prati, ko seckati, začiniti, tegle oprati, kuvati i na kraju pakovati.
Red, rad, poštovanje redosleda.
Ja, e pa ja sam imala za mene najbitniji zadatak, da krasnopisom ispišem sve nalepnice i zalepim ih, bez da jedna bude ukrivo! Mislim da sam se više trudila oko tog procesa nego oko prijemnog za upis u školu… I ne, nisam se plašila bake ili neke kazne, ali jesam njenog specifičnog „pogrešila si“ pogleda, to nije bio osuđujući pogled, več više razočaran i neodobravajući.
Šta je „osuđujući pogled“ naučila sam od majke.
Nekada su se deca vaspitavala, pogledima, gestikulacijom ili laganim stiskom iznad lakta sa rečenicom „razgovaraćemo kada dođemo kući“. Bože dragi i svi sveti, nakon te floskule, poželela sam da mi je kuća u Kini i da ćemo do Šangaja zaboraviti da sam kod mamine koleginice sa posla tražila JOŠ jedno parče čokoladne torte.
Na moju veliku nesreću put u našem fići od Galenike do naše kuće trajao je jednu tatinu cigaretu marke 57! Uvek sam mislila da u toj pakli ima ravno pedeset i sedam cigareta…
Imali smo jako mali stan, brojao je ravno dve sobe sa kuhinjom bez kupatila, u uglu je stajala peć koja se ložila na ugalj. Radno vreme u Teleoptiku bilo je od 6 ujutru, peć se ložila u 5 da bi nama deci bilo toplo, kada nas uspavane nadignu put vrtića ili škole, garderoba nam je bila složena odmah nakon crtaća koji je počinjao u 19.15.
Nakon tog spektakularnog momenta, oni su nam pogledom objasnili da mi odlazimo u sobu, a oni gledaju dnevnik i glasno komentarišu protekli dan…
Bili smo srećni.
U školi smo nosili uniforme, svi smo imali slične patike, neki su imali bolje, a neki lošije ocene, svakako smo svi jeli trešnje i dobijali vaške, eto prosto rečeno bili smo isto različiti! Ako se i desilo da neko dobije od tetke iz Nemačke kompjuter Komodor64, to je samo značilo da će sva deca iz ulice poneti sokove i slatkiše kod tog drugara jednom nedeljno. Nama roditelji nisu bili drugari, kao što ni njima nisu bili njihovi, pretilo se varjačom toliko da sam ja jednom sve mamine varjače strpala u peć, pa kada je sutradan krenula u kuvanje slatkog kupusa (sada je jasno zašto ga prezirem) morala je kod prve komšinice u zajam drvenog predmeta.
Taj ozloglašeni drveni predmet je imao, pre kuvanja tog ručka još jednu funkciju…
Tačno se sećam da sam bila brža od svetlosti i u trku završila na ulici kako bih se spasila! Čak i u toj borbi za goli život pamtim smeh mog komšije Paje kom sam u trku izgovorila „Dobar dan, kako ste?“ nisam želela još jednu kaznu zbog nekulturnog ponašanja. Podršku i pohvale smo dobijali skromno i po zasluzi, nisu nas tovili praznim rečima poput „volim te, kako si lepa, bravo i ti si posebna“ prosto se znalo oni nas vole, a mi stvarno i nismo bili ništa posebno.
Pa, niko od nas nije izmislio ni telefon, ni struju, a pogotovu niko od nas nije levitirao nili bio po potrebi nevidljiv.
Uspevali smo magično da pocepamo nove novcijate košulje iz Robne Kuće Beograd, da usvinjimo bele Startas patike, a Boga mi i da obe gume izbušimo na novim biciklama, eto po tome jesmo bili „posebni“.
Voljeni, da bili smo voljeni, znali smo za red, poštovanje i autoritet. Većinom smo na raspustima uz deke i bake po selima učili šta je seljak, šta je rad na polju, ljubav prema životinjama i empatija. Život nas je napravio musavim, razbarušenim i veselim klincima. Malo ko od nas je letovao u hotelu ili smo vitlali po malim mestima oko Splita, gde nas je vodila škola ili po prikolicama i šatorima sa roditeljima i najbližim prijateljima…
Dan danas ne kapiram kako je za famozno letovanje sve stalo u jednog fiću, zaista mislim da je moj otac bio Hudini.
Prve ploče i gramofona se sećam jasnije od bilo kog događaja u životu, poklon od roditelja za uspeh u školi, posle toga sve je bilo samo još jedna štiklirana „treba mi“ stavka. Izgleda da će mi i ovo proleće brzo proći kao i ova zima, jednostavno sve čega se sećam dešavalo se polako…
Možda ja grešim, možda sam samo previše dugo na ovoj planeti, ali što brže idemo, lošije pamtimo, ili jednostavno u brzini izgubimo kvalitet? Možda stvarno sve treba malo da zastane, da to zeleno oko nas ugledamo jasnije, da malo više šetamo, malo dublje dišemo ili skuvamo neki ajvar…
Ajvar traži red, rad i disciplinu, baš kao i život, proces koji nas uči poštovanju i preciznosti.
Ako pratite sve korake, na kraju ćete uživati, verujte mi na reč.
Ja odoh malo da prošetam, to činim redovno u poslednje vreme…
