Bilo jednom u Beogradu.
Beograd je isti, ima svoj patern davanja pogrešnima, oduzimanja pravima i deljenja svima, nešto slično meni. Ne, ne, ne kažem da sam velika, mudra i stara kao Beograd, samo da sam pogrešna kao moj grad.
Žmirkam ispod neke crvene grejalice dok mi kiša zaliva već mokru kosu, šta znam valjda treba da budem tu, baš u tom trenu, baš te noći, baš u tom meni neomiljenom bistrou. Dok me kiša zaliva gledam ljude nekih čudnih grimasa, najsmešnije je što su svi crveni – od užarenih lampi koje nas improvizovano greju ili od rakije iz Brusa, kaže konobar da je domaća, ma važi.
Muzika je preglasna, menja mi tok misli, uvek su mi se uši bunile na te miks tonove kao i na sve ostale laži. Razmažena sam istinom, ravnim tonom koji ne napada nego miluje, licem bez šminke, osmehom bez porculana. Nekom mojom istinom.
Nego, da, šta sam htela, misao mi beži, više ne znam ni da li je ovo sećanje istina ili laž. Ja se sećam i noć se seća. April bi trebalo da nam da malo više. Više sunca, više magije, ma više pulsa. Nešto ovog aprila nije ok, sunce kao da je na privremenom radu u dijaspori, pokaže svoje zrake stidljivo, tek da se zna da je tu, da postoji. Zvezda nije bilo na nebu, kiša jeste lila, ja sam potpuno namerno bila na pogrešnom mestu u to vreme. Sve je bilo pogrešno, jedino on je bio pravi.
Bio je stariji od istine, ispravniji od greške i mudriji od mene. Ako bismo pričali o pripadanju, nije bio moj. Ja sam, kažem vam, bila pogrešnija od Beograda. Sada ću slagati ko je stvarno popio svu tu domaću rakiju iz Brusa, i ne znam odakle tom domaćinu baš toliko tih šljiva, ali se sećam onim pokajničkim delom duše da smo se previše smejali, da kasnije ne bi plakali. Ok, bar ja.
Ako ćete mi suditi da kažem u ime svih nas, bile su nam usijane glave – da da smejte se, ali mi smo bili rumeni kao deca iz tog famoznog Brusa kada se spuste sankama sa Karamana. Opet mi beži misao, ne želi da se smiri, tare se o uglove mozga kao mazna mačka, stidi se onako pokajnički kao dete koje je pogrešilo.
Kosa mi je dakle mokra kao što je i bila, oči me peku od pogrešnih ljudi koji lažnim osmesima pozdravljaju svoje lažne prijatelje, uobičajeno Dorćolsko veče. Jedino me on ne žulja, jedino on prija. Krug se jednom mora zatvoriti, prošlost uvek dođe po svoje, a račun na naplatu. Kao i uvek, svako moje nikad sačeka me iza ugla. Ovog puta ugao je Kralja Petra i Uzun Mirkove, ugao koji će zauvek bit najoštriji u mom životu.
Pitagora je sigurno doživeo šta i ja na nekom uglu, prosto ona teorema nije mogla da se desi tek tako. I kao što nikada nisam zaboravila da je kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad katetama – neću zaboraviti ni tu noć.
Ako zaboravim sve, šta će ostati?
I zato pišem.
Iskreno više vama nego meni, znate postoje stvari koje moraju da ostanu zabeležene.
Razgovor je pijan kao jutro u Skadarliji, osmesi koji mi usecaju jamice na obrazima, usne koje želim da poljubim, koža. Verujem da bi svakom krštenom biću bilo potpuno dosadno da opisuje nečiju KOŽU. Ne vredi, ja bih o njegovoj pisala nekoliko tomova i moguće da se ne bih zaustavila nikada. Eto, ni sama nisam potpuno sigurna kako, ali u jednom momentu, pod mojim kaubojkama je asfalt, žamor je iza nas.
Hodamo.
Kiša je prestala da pada.
U dnevniku mojih misli odavno se valjala jedna, čista jednostavna, nimalo erotična, ona koja vas zabljesne iznenada u toku nekog razgovora, ili dok čitate jutarnje vesti, postidi vas. Njegova koža. Soba 106.
Klimam glavom, kao da baš znam šta radim, kao da sam već prošla tim putem i kao da nije prvi put. U filmovima mi je taj lobi nekog hotela u kom ljubavnici razmenjuju par savezničkih pogleda uvek bio cool. Hej, da vam otkrijem tajnu. I JESTE!
Hrabrost zaljubljenih meri se sa filmskim scenama juriša u boj prsa u prsa, verujem da je i njima srce u petama kao i meni, ali i oni znaju kao i ja, ako zastanu – poginuli su. Moje srce lupa glasnije od potpetica i sigurna sam da damare u mojoj glavi čuje i čuvar muzeja kinoteke.
Lift, dugme, poljubac.
Koža
I onda sve prestaje, svemir se vrti na drugu stranu, svetla su upaljena, mi smo mi i onda smo jedno.
Kosa, poljubac, jedno, misao, ugriz, jedno, beskraj jedno.
Pogled, osmeh, besmisao, jedno.
On spava. Ja ne. Sada sam sama.
Napokon sama, prelazim kažiprstom preko njegovog bedra i znate šta, mislila sam da znam sve reljefe ovog sveta, da poznajem teksture i boje, mislila sam. Plišani prelaz izmedju vrata i ramena, mala nežna udubljenja na kraju leđa, palcem crtam male znakove uzvika na glatkim plećkama dok se on meškolji. Koža.
Poželim da sam ja ta mekana razvajana masa koja ga grli, čuva i štiti, da sam ja uvek deo njegovog mirisa, pokreta i življenja, neodvojiva, mekana, glatka i nežna, prekopotrebna.
Budim se sa njim, snivam sa njim, starim sa njim. Da, znam, sebična sam, ljubim ga u izgrižene usne, treperava svetlost me gurka u rame, vreme je. Skupljam ostatke noći, poljupce, osmehe i majicu, češem dlan koji me podseća na nešto, u tom trenu ne znam šta.
Da, jebiga gutam i suze one su sastavni deo sobe 106. I ne znam zašto sam vam sve ovo ispričala, možda da ja olakšam dušu, možda da onako, eto ostane zabeleženo, možda samo da vam kažem, da ja jesam njegova koža.
Do sledećeg čitanja, vaša J.
