AZBUKA
Sinoć sam odgledala seriju Azbuka naših života, jedna Vesna mi je rekla da je super. I knjiga je super, pardon knjiga je sjajna. Bobić Mojsilović retko greši. Ja volim da čitam, imam vremena. Hoću reći, nisam od onih koji traže izgovore za nepročitane knjige.
Jednostavno veš će biti izgužvan, ali knjiga „opeglana“.
Svakako sam imala više vajde od pročitane knjige, nego popeglane posteljine. Februar, napokon! Inače februar vezujem za oživljavanje. Januar koji deluje da kraja nema, lova se još u decembru raskurcala, pa je januar mesec preživljavanja. Taj divni februar je zato oživljavanje. Kratak sladak i na korak do proleća, a i nekako je zbog Dana Zaljubljenih i ljubavnički mesec. Slavili ga, ne slavili ga, nema te društvene mreže, platforme ili medija koji će vam dozvoliti da ga zaboravite. Srca na sve strane, pa oni koji su u vezama zablistaju, oni koji su sami, proklinju to jutro istetovirano srcima.
Eto, uzela sam je u ruke, knjigu koju sam odavno pročitala, setih se kako je Vesna (ona koja je glavna junakinja, ne Vesna koja mi je preporučila seriju) uz pomoć slova azbuke, sprečavala napade panike, stresa, besa… Sećam se da sam probala tu igru na slovo na slovo kada mi se nešto slično dešavalo, moram priznati upalilo je! Ali, kao i sve u životu, brzo se zaboravi – da Z može biti kao zaborav. Blagoslov koji je zanemaren, a bitan. Zaborav je ono šta nam pomaže da nastavimo da živimo, zar ne? Ja ću ipak krenuti redom, mojim ritmom, mojim mislima, mojim rečima.
A – Apple sat, onaj na kom sam pročitala tvoju preljubničku poruku, kao Adio nakon toga, kao Atina u kojoj smo sa decom provodili najlepše Uskrse, kao Algoritam koji mi uporno izbacuje naše zajedničke slike, kao Anika naša jedina ćerka.
B – Bol ona koju može samo ranjena duša da oseti, kao Borba koju vodim sa sobom, jer sam sama pa nemam sa kim drugim, kao Brak ili Bič isto je bolelo, Blagoslov prolaznosti, jer sve jednom prođe.
V – Volim te, jer mrzeti je teško, kao Vazna ona koju si uvek držao rascvetanom, kao Vino kojim sam oprala svu tugu koju su mi drugi poklanjali kao da je besplatna, a nije.
G – Guska u koju sam piškila kada sam slomila nogu na snowboardu, ili kao ja. Gusketina koja je verovala u svaku laž serviranu sa Guštom, bez imalo Griže savesti.
D – Deca koju sam donela na svet, Drvo koje sam postala kada sam naučila da je najbitnije da je koren zdrav, Drčnost koju sam stekla da bih se od Debila zaštitila Dostojanstveno. Dama koja je ostala Dosledna svojim odlukama.
Đ – Đilkoš onaj koji šalje piće sa kraja šanka polupijan i samouveren, Đavo onaj koji uspeva da mi pobrka lonce kada mislim da sam pobedila sistem, Đon ono šta ljudi većinom nose na licu umesto na stopalu.
E – Ešarpa iz Kana o koju bih se obesila dok nisam shvatila da nisam Isidora Dankan i da bih ispala smešna, a ne teatralna. Ekleri zbog kojih sam pešačila tri kilometra da bi se ti nasmejao. Ekologija o kojoj i ne razmišljam osim da prekinem napad panike (trebala mi je reč), EKV.
Ž – Žaba koju polako kuvaju kao što si ti mene, Žal za onim šta je bilo, Žaoka u mojoj peti na proplanku, Žlahtina koju smo pili u Dalmaciji.
Z – Zavist prema tvojoj slobodi, Zajeb mene, ali ne onaj šmekerski, nego sitan. Zato postoji Zicer, a on je moj. Zauvek, reč koja najpostojanije ne postoji.
I – Igrač, onaj koji zna Igru. Istina kao Ispovest, ona koja nas sve sačeka pre ili kasnije. Iskrenost prema sebi… Izvini.
J – Jebiga, kao najizrečenija srpska reč, Jekoderm koji leči sve od opekotine do posekotine. Jastuk pored mog, koji je prazan… Jad.
K – Kalemegdan, jer voleli smo se, Kreten jer to si ispao, Klinci jer samo to je ostalo od nas, Kuvanje kao terapija. Karma.
L – Lepak, jer nešto ipak mora da zalepi sve ove rasute komadiće, Leptir jer srećno živi samo jedan dan, Lisabon koji seća na sreću, Lopov.
M – Majka ona koja zagrli jako i obeća da će sve proći, Mašta jer bez nje ne bi bilo nade, Moć ono za čim trčiš.
N – Nobu u kom smo pojeli prvi suši, Nebo u koje smo zagrljeni gledali brojeći zvezde. Nikada, reč koje se najviše bojim.
Nj – Njanjavice koje trepću kao da imaju tikove, Njuške koje se lože na iste takve, Njofra sladoled mog detinjstva.
O – Ormar koji je ostao prazan, Ostanak posle odlaska, Oživljavanje posle spore smrti, Opanak koji se popapučio.
P – Pizda kao karakterna osobina, Pare koje pokažu ko si vrlo brzo, Patnja i Pariz, Prošlost.
R – Razum koji je retkost, Roman koji pišem, Rastanak koji boli, Ruka koja daje, Rak kao cmizdravi horoskopski znak (koji najviše volim).
S – Strah, od ponovnog „nikad više“, od zmija, bolesti… Sreća koja dolazi, Snovi koji se ostvaruju, Strast.
T – Toma Zdravković, Tišina koju volim, Tompusi koje mrzim, Tikva koju mnogi nose umesto glave.
U – Urbanost kao obaveznost u ovom gradu. Uzengije, ono šta staviš kada jašeš da ne padneš… Uskrsnuće.
F – Fotografija, nisam imala herca da ih spalim, odnela sam ih kod mame. Foliranti, jedan od mojih omiljenih romana i opisna slika mog grada. Fejk, takođe slika današnjeg društva. Fokus, ono šta mi je trebalo da prepoznam prethodna dva slučaja. Fudbal, ono šta nikada neću zavoleti.
H – Hleb ono šta mislite da vas goji, a goji vas Htenje za previše hrane. Hičkok jer ga ni malo ne volim, Hor iz kog su me izbacili, Halapljivost osobina koju ne razumem.
C – Cicija, emotivna ili materijalna, znam da ide zajedno. Cobel rado se ogrnem njime, ne brinite nasleđen od mame. Cigani, imaju divnu dušu. Ceger uvek ga ima uz sebe.
Č – Čarobnjak, upoznala sam jednog. Čaša koja je zauvek polupuna. Čast ono šta mi niko ne može uzeti. Čabar ono u šta prdnete kada vas neki magarac prevesla.
DŽ – Džukela kao opis čoveka, Džak pun para ti je Džaba ako si Džukac, Džem od šipka i Dženarike me podsećaju na detinjstvo.
Š – Šaka sreće, Šoljica razgovora. Šaputanja na jastuku, hladan Šabli.
Šmekeri ipak postoje (obećavam).
Život je jedna divna Škola…
