„Moj bog ima plave oči.“
Hodam lagano grčkom plažom i pevušim. Slušalice su mi u ušima, pesak pod nogama, more cepa neki svoj ritam, kao i sve oko mene. Ja živim svoje, planeta svoje, razmišljam koliko još koraka do tog famoznog vidikovca o kom svi pričaju. Malo sam umorna, a malo mi se i sedi u taverni da uz masline i malaguziju izbistrim neku novu temu sa kumovima. Jebi ga, deca su već velika, pravim se da im još uvek trebam, pa onako reda rada ih opomenem za mazanje faktora, neku zdraviju klopu, manje skakanja sa stena. Kao da sam ja nekada bila drugačija, a možda i jesam? Zar nisu svi drugačiji, ne, ne mislim po boji irisa ili veličini nosa, ni po boji kose. Zar nisu jednostavno svi drugačiji? Pa čak i blizanci moje kume su dva različita sveta!
Lekcije
Da, jesmo, ali ono šta nas suštinski razlikuje je delo. Delo koje činimo dok more talasa, dok sunce sija, a vetar mrsi moju naivno nepokupljenu kosu. Šta činimo iz naše duše, šta nudimo našim mislima, šta pokažemo našim delima – to nas na tržnici života obeležava kao jabuku na pijaci. Ono šta mislimo da smo slagali kupca, vrlo će lako isplivati posle prvog griza. Dobro jeste, neki ljudi (u koje ubrajam i sebe) moraju da probaju više puta, jednostavno ne mogu da veruju da su prevareni ili obmanuti. Tako tu istu kiselu jabuku ujedaju ponovo čekajući da osete obećanu slast sa etikete, ne shvatajući da će na kraju ona pojesti njih. Ali, to ćemo nazvati LEKCIJE.
Šamaranje
Zašto ja ovoliko o toj duši ili obrazu? Zato što sam i suviše mlada da mislim da sve znam, a suviše stara da se pravim da ne znam, jer me život kao dosadna muva pipka i testira iz dana u dan. Ako ja nešto ne želim da prihvatim, a gospodin život mi zalepi dva šamara na oba obraza – ja te situacije zovem životno obrazovanje. I eto opet te reči, OBRAZ.
Pitam se da li je stvarno to jedino šta imamo? Da li je istina ono što su od praistorije veliki mislioci, vojskovođe, pradedovi i očevi govorili? Da li je taj deo lica, umivan često, najteže oribati ako smo nezahvalni, bahati i površni? Da li je stvarno mir jedne zajednice izgubljen, ako se taj famozni obraz ukalja? Godinama unazad posmatrajući ljude iz mog bliskog okruženja nametnulo mi se ovo pitanje stotinu puta, a čim me nešto toliko puta opomene na postojanje, ono i ne traži dokaz da postoji, tu je!
Cilj ne bira sredstvo?
Iz životnog iskustva svi znamo da su samo i jedino deca potpuno bezbrižna, zaštićena od strane roditelja i nesputana u svojoj igri, pre svega čista, jer nisu stigla da se borbom za opstanak uprljaju. Međutim, ko god nas je naučio da je ta legendarna borba za opstanak opravdanje za valjanje u blatu, ili nas je pomešao sa afričkim slonovima ili je imao za cilj da opravda svoju prljavštinu preko nas, nekih običnih i nealavih ljudi. Gaziti preko drugih, zarad cilja? Ok, a da li znate koji je tačno vaš CILJ? Da li je istina da cilj NE BIRA SREDSTVO? Da li biste bili pobornik te floskule da je vaše dete na putu takve osobe? Ok, dolazim polako do poente, kao i uvek, treba mi „malo“ više vremena. A, i ovaj vidikovac je ipak dalje nego što su mi obećali.
Planeta ima svoj ritam i deluje nam da na njoj ima previše nepravde (u odnosu na neka lepa i pravedna događanja), ali verujte, niste u pravu! Ako biste na samo mesec dana prestali da čitate novine i gledate mržnjom nagruvane vesti, uživali u svojim biljkama na terasi, čitali neke lepe knjige ili radosno posmatrali kako vam deca postaju ljudi, shvatili bi koliko je sve drugačije
Životni izazovi
Pre par dana sam upoznala ovde na moru predivnog momka, bivšeg vaterpolistu, sa ženom je na odmoru. On je u kolicima, mirno kaže: Jebi ga, pad sa motora izgovara to, dok ispija lagano nes kafu i baca loptu srednjem sinu. Dugo smo razgovarali o tim momentima kojima te život izazove, momentima kada te nešto rastavi da bi se sastavio bolji ili ostao na zemlji kao gubitnik. Nisam imao obraza da je zbog moje ludosti ostavim da se bori sama, pobedio sam. Naučio sam njih troje da ne postoji nemoguće, moja ćerka i ne zna da sam nekada hodao. Ona misli da se neki ljudi rode da ostanu zauvek u kolicima. Nju smo dobili vantelesnom, baš smo želeli devojčicu. U sebi mu čestitam.
OBRAZ
Moja prijateljica je baš tu pored, muž ju je napustio kako to već nepisano pravilo nalaže – zbog mlađe devojke. Naravno, u našem sistemu (koji nije zakazao) otac može da nosi cipele od 800 eura i da plaća alimentaciju od 300.
„Meni moj obraz ne dozvoljava da ga molim da misli o našoj deci, ako se on ne stidi, ja sigurno nemam razloga za stid.“
Ja sam ona koja će prva glasati za ljubav. Da li je ta neka, mlađa i slađa ili potpuno suprotno od toga – podržavam! Podržavam takođe da ljudi ako ne mogu da sačuvaju svoju zajednicu treba da se pozdrave i da svako krene ka svom zalasku sunca. Koliko god to delovalo knjiški ili pesimistično, život je stvarno kratak da bi se proveo u ljutnji i trpljenju, ali… Kada izabereš da je tvoj život samo tvoj, ne možeš da obrišeš gumicom prethodna dela i njihove plodove. Kao što brod isplovi iz luke s tovarom, on taj tovar mora negde zabeleženo da istovari kako bi se vratio po sledeći.
Nemam obraza da slažem
Deca su ono šta je zauvek zabeležen dokaz o nekada nekoj predivnoj ljubavi? Vreme bezobrazno brzo prolazi, kajanja su za amatere. Nemojte se kajati, prigrlite ono šta ste stvorili i setite se – nije bilo lako! Prepreke koje ste lagano preskakali zarad tih malih čupavih glavica, prijatelja ili roditelja niste ni osetili zato što su bile prekrivene čistom ljubavlju. I razmislite, sve šta ste iz srca radili – bilo je lako. Posao, porodica, prijateljstva, ona prava su trajala i traju, bez sećanja na neki napor. I zato kažem, obraz je ono šta nas obrazuje kao individue, to je jedino šta nas ČINI!
Svako od nas se go rodio, a sa ove predivne planete odlazi isto tako. Ni jahta ni skup sat, brz auto ili pun garderober ne idu s vama, a tamo gde odlazimo cenim da nam neće trebati. Ni deci ni prijateljima to u nasledstvo ne treba, ja sam skoro naučila da je najveći i jedini uspeh srce koje od radosti treperi.
Ako niste dali zagrljaj, utehu, ljubav i mir, sve šta ste ostavili je prazno i prolazno. Da li ste prelepi ili prosečni, niski ili visoki, buckasti ili tanki kao grana – ništa se to dragi moji ne računa. Jer, onog momenta za koji niko od nas ne zna kada će doći, verujte mi računa se samo jedno: Da li ste bili dobar čovek? Da li vam je obraz ostao neukaljan?
Stigla sam na vidikovac, pretoplo je. Kako ću sići ne znam, strmo je, ali obećala sam im da ću se popeti. Ne bih imala obraza da slažem.
Do sledećeg čitanja, vaša J.
Foto: Instagram
