Šta dalje?
Pa, ovde bi po pravilu nakon ovako detaljnog pridržavanja plana trebalo da bude: Živeli smo srećno do kraja života. Avaj… Nismo, naravno. Beba je bila divna, ja sam bila umorna, premlada i nezrela, sve ono belo, plavo, pozajmljeno je doprinelo samo nagomilavanju besa! Ali, sve sam radila po pravilima. Samo, čijim? Naroda ili Boga, pitala sam se.
Po svim aršinima bila sam ispravna. Nisam varala, jesam lagala sebe, a izgleda da se to najviše računa u minus bodove. Kada mi je lice posivelo, telo dobilo formu motke, a oči izgled pregaženog jelena, znala sam da je kraj. Niti je bio srećan, niti po pravilima. Razvod kao i svaki. Ružan, materijalan, po pravilu gadan. I dalje sam bila premlada da znam da ne postoji botoks za sreću. Nakon par godina, prošlo je, beba je porasla u divnog dečaka. Ja sam sazrela i mislila da znam bolje. Takođe, po pravilu sam se stidela svog razvoda, neuspeha i recimo bruke koju sam donela roditeljima. Zvučim vam primitivno? Rođena u velikom gradu, socijalno osvešćena, a sramota me je razvoda? Pratite pravila i biće vam jasno. Morate se stideti! Niste sačuvali brak! Sačuvati? O tome ću kasnije.
Dakle, par godina kasnije, mislila sam da znam bolje.
Po pravilu, trebao mi je zreo, školovan, visok, lep muškarac. Takođe, neko kome neće smetati moje dete iz prethodnog braka. I nemojte da vas neko laže kako ljubav pobeđuje sve. Koliko sam izlazaka, putovanja, poslovnih sastanaka otkazala zbog virusa, boginja, zauški, stomačnih virusa? Bezbroj. Dakle, treba mi neko ko će sve to razumeti. Takođe, kome na romantičnom letovanju neće smetati klinac od pet godina, koji ima više pitanja od knjige 1000 zašto. Ne znam da li vam je neko javio da se scene u filmovima snimaju po hiljadu puta, a da bebe u tim filmovima spavaju jer je iz 1001. puta scena uspela. U pravom životu, blago rečeno, sve je drugačije. U ovom našem prizemnom životu, moj sin je na svakom letovanju imao upalu uha ili bar zgazio na ježa.
Nakon nekog vremena, našla sam ga.
Sve po pravilima. Zgodan, visok, gradsko dete. Ah da, školovan i duhovit. Ne mogu reći da je obožavao onog malog koji je deo mene, ali nezainteresovano prihvatao, da. Jasno je šta je uplašenoj mladoj ženi u glavi: Ko će mene sa detetom? Jer, to je pravilo. I zato, bez razmišljanja sam rekla da.
Novi krug belog, plavog, pozajmljenog. Ovog puta preskačem crkvu, jer na neki način ne bih da flertujem sa Bogom. Ako je prošli put bilo do Boga, ovog puta neka bude do mene. I drugi put mora da uspe, zar ne? Ne!
Drugi put je samo veća želja za uspehom, strah od neuspeha, panično skupljanje vode iz čamca koji tone. U nekim momentima, činilo mi se da uspevam da zagitujem sve naprsline po zidovima moje umišljene zajednice. Zajednice u kojoj sam godinama živela potpuno sama. I koliko god nabrajala njegove greške, propuste ili obmane, postojala je samo jedna. Jedna jedina, tehnička i kobna greška, ali moja.
Kalkulacija.
Sve vreme sam kalkulisala, kako ne bih napravila ponovo grešku. Grčevito igrala po pravilima, kako bih sačuvala nešto. A, to nešto bi trebalo da bude ljubav. Negde na pola puta do osvešćenja, shvatila sam da je u ovoj zajednici nema.
Da li ste znali da se ljubav ne čuva? Ona postoji i egzistira isključivo između dvoje koji se vole. Ako jedno od to dvoje ne oseća i ne živi za nju, od nje i sa njom, druga osoba jednostavno nema šta da čuva. Zajednica se svakako može sačuvati. Lako, zažmurite malo na jedno oko, drugim pogledajte digitron. Deca, stan, računi, putovanja, svadbe, krštenja, da li to možete sami? Ne? Jasno je da ćete vašu malu kompaniju štititi, ekonomični ste. Ok? Ali vašu dušu u tom slučaju morate da botoksirate.
Ona mora ići u stanje mirovanja. Jer, verujte, ako duša oseća bol celo telo pati. Kod endokrinologa sam shvatila da je kraj. I po pravilu, trebalo je da mu pokažem rezultate, da ga pitam da li mu je žao, da probam da ga osvestim, da ga podsetim – na ljubav? Trebalo je da zaplačem, kao pametno žensko, da ubacim decu i ideju porodice u dramatičan nastup. Da ga ubedim da se bori za mene, za nas, trebalo je. Izazvati empatiju, sažaljenje i uputiti na moju preveliku žrtvu, i to je pravilo, zar ne? Podsetiti ga na zajedničku prošlost, na patnju koju izaziva deci, ma na bilo koji način zadržati ga? Zadržati dželata sopstvene duše? Ko je ovde sadista, a ko mazohista – zapitala sam se.
